Da li imate preko 18 godina?

Paleta: Marta Jovanović

Od filma, performansa i kostima do iskrenosti, posedovanja i tela.

0
0

Pred premijernu projekciju filma “Born Just Now” Roberta Adantoa, koja će se u okviru Beldocs festivala odigrati 8. maja u 16h, razgovarali smo sa Martom Jovanović: o telu, modi, prostoru, izloženosti, bezazlenosti, mogućnostima.

Živiš na nekoliko mesta istovremeno, putuješ često i intenzivno. Šta jedan prostor (stan/soba) ili grad (lokacija) mora da ima kako bi ga nazivala domom?

Da bih nazvala neko mesto domom, tu moraju biti ljudi koje volim i moja kuca Untitled i mačor Isidor.

Koliko su ti materijalne stvari važne, imajući u vidu da ponekad moraš da se spakuješ na brzinu, a uzimajući i u obzir da taktilnost u velikoj meri determiniše tvoj rad?

Materijalne stvari mi nisu važne jer sam puno puta imala prilike da imam mnogo pa da sve izgubim. Tako je nastao moj projekat Uniforma na primer. Ideja je bila da nemam garderobu u klasičnom smislu već uniformu koju sam svakodnevno nosila, lako pakovala i koja je bila adaptirana za zimu i za leto, sve napravljeno u samo nekoliko komada.

U materijalnom uživam, ali posedovanje me zamara.

Seleći se češće nego što sam želela i planirala ceo život, naučila sam da živim sa jako malo stvari i da se na brzinu spakujem u carry on luggage. Desilo mi se više puta da se preselim u drugu zemlju ili na drugi kontitnent samo sa svojom tašnicom u kojoj su bili pasoš, kartice i nešto malo para i da otpočnem život od nule. Koliko je bolno toliko je i uzbudljivo graditi kule od peska, naleti vetar, sve sravni sa zemljom pa gradi ponovo.

U kojim se odevnim predmetima osećaš dobro, a koje bi sasvim izbacila iz upotrebe da možeš?

Osećam se dobro u prirodnim materjalima kao sto su svila, pamuk i kašmir. Moja voljena baka je govorila: “Nisi dovoljno bogata da kupuješ jeftine stvari.” Bila je u pravu. Nemam mnogo stvari i mrzim da se zatrpavam stvarima, kad kupujem, kupujem kvalitetno tako da kad stvari i ostare ne deluju ofucano već pričaju priču, pretvore se u znak nekog vremena i iskustva, u poeziju. Plastiku bih u svakom obliku zabranila potpuno i apsolutno.

A možda postoji neki odevni predmet ili modni dodatak koji ti je potreban, a nisu još uvek izmislili?

Lagana torba u kojoj mogu da nosim u isto vreme Isidora i Untitled… Sa pregradom koja može a ne mora da se koristi tako mogu da odaberu da li će da leže zajedno ili odvojeno dok putuju; On nju jako smara… Treba joj privatnost, a on ne može bez nje…

Šta bi bila, da si životinja? A građevina?

Životinja divlji i slobodni Mustang u prerijama Jute… Građevina – Spomenik borcima na Kosmaju… Ne zbog partizana, već iz čisto estetskih razloga – deluje kao krila od cementa koja samo što ne polete.

Kostim čini važan deo tvojih performansa. Koliko studiozno biraš odeću u kojoj ćeš nešto izvesti pred publikom i od čega to sve zavisi?

Kostim je integralni deo mojih performansa, može sve da upropasti ako nije dobro osmišljen i tehnički urađen. Vrlo studiozno pristupam osmišljavanju istog. Radim sa kostimografima, dizajnerima, stilistima i krojačima da bih uspela da izrazim poruku odnosno koncept.

Da li dobijaš odeću na poklon?

Da.

Monografija koju je City University of New York izdao, a napisala Dr. Kathy Battista, Marta Jovanović: Performing the Self, predočava tvoj rad na nekoliko nivoa i to teorijski, ali na Beldocs-u ćemo imati prilike da vidimo dokumentarni film koji je neki “tuđi pogled” (R. Adantoa). Kako je na tebe uticalo ovo iskustvo?

Bilo mi je veliko iznenađenje kad me je Robert pozvao jednog dana krajem 2015. godine i rekao da želi da napravi dokumentarni film o meni. Bilo je interesantno jer se moj život u tom trenutku raspadao i nisam videla razlog iz kog bi neko želeo da napravi film o propaloj umetnici koja prolazi kroz pakao. U tom paklu nisam prestajala da radim, naprotiv, nastali su neki od mojih najboljih radova Ljubav, Lepota Čvrstog Povezivanja i Majčinstvo, a Robert je bio tu da sve to dokumentuje na poseban način. Behind the scenes je vrlo važan element u mom radu jer je ličan i mislim da se moj rad bolje razume ako se zna sta ga je inspirisalo. Kroz film sam naučila mnogo o sebi jer mi je dao perspektivu koju ne vidim sopstvenim očima.

Kao umetnica, često se izlažeš publici u ne sasvim kontrolisanim uslovima. Na koji način je tvoje prisustvo u ovom filmu različito ili slično performansu, po svojoj prirodi?

Robert je vrlo spretan i iskusan reditelj, inteligentan je i odličan psiholog koji je umeo da samo posmatra kad je bilo potrebno i isto tako da interveniše i da me provocira da bi izvukao neku istinu ili tajnu iz mene. Prepustila sam mu se. Mislim da je iskrenost najvažnija, sa samom sobom na prvom mestu pa onda i sa drugima. Ovo je vrlo iskren dokument jednog perioda mog života, nije performans, više je studija.

Postoji li neka boja koju ne podnosiš, ili neka sa kojom preteruješ?

Sve boje volim… A kad se sve sjedine nastane crna, sa kojom preterujem i koju obožavam u svim nijansama, atmosferama, materijalima, uslovima…

Da li se za tebe odeća deli na staru/novu, svečanu/nonšalantnu ili imaš neki sebi svojstvenu podelu? Možda odeću i ne deliš?

Odeću ne delim, nosim je shodno raspoloženju. Postoje komadi koje volim, neke čak ni ne nosim ili ih retko nosim, lepo mi je da ih s vremena na vreme pogledam, dodirnem jer volim materjale od kojih su napravljeni i da ih vratim u plakar ili da ih nakon nekog vremena poklonim. Verujem da se nista u životu stvarno ne poseduje jer smo mi sami prolazni i iz tog razloga mi se dopada na neki moji odevni predmeti ili aksesoari nastavi život sa nekim drugim ko će ih više želeti… Kao ljubavne afere… Treba ih završiti dok je želja još uvek tu da bi ostala lepa sećanja i inspiracija za sledeći korak ili sledeće umetničko delo.

Na koji odevni predmet/detalj ti nikada nije žao da daš novac?

Nikada mi nije žao da dam novac na nešto što žarko želim, a to može biti bilo šta, raspoloženja se menjaju.

Bez čega možeš da živiš (od odeće)? Bez čega ne?

Mogu da živim bez svega osim kimona.

Šta je moda, a šta stil?

To pitanje me je interesovalo kad sam bila mlađa i nesigurnija, danas me ne zanimaju ni moda ni stil, nosim ono sto volim, čemu se radujem, u čemu se dobro osećam, u čemu želim sebe da vidim i u čemu želim da me vide, u čemu mi je udobno da uskočim u automobil, na motor, u voz, na konja ili u avion i da pobegnem na neko sledeće magično mesto ili u neku sledeću situaciju u koju me neka posebna alhemija povede. Modnu teoriju ostavljam stručnjacima.

Kakvu garderobu ne možeš da zamisliš na sebi?

Sa karnerima…

U filmu govoriš i o tome koliko te je odredilo odrastanje u zemlji koja više ne postoji. A koji odnos imaš prema estetici tog vremena?

Love/hate… Studirala sam u Firenci i dugo živela u Rimu, renesansa i barok su oblikovali moj ukus kad su umetnost i arhitektura u pitanju isto koliko i estetika bivše Jugoslavije. Potrebne su mi i jedna i druga, ubacujem ih u miks emotivno i vizuelno, privatno kao i u svom radu.

Da li umetnost treba ili mora da bude provokativna?

Umetnost treba da nas natera na razmišljanje i stalno preispitivanje, da bi se to postiglo nekad je provokacija neophodna.

U svojim performansima često se baviš pitanjima vezanim za žensko telo i odnos između seksualnosti/telesnosti/bliskosti i društva. S tim u vezi, koliko ti je važno da u svom odabiru odeće prikrivaš ili naglašavaš svoju ženstvenost?

Zavisi od poruke koju taj performans treba da prenese i koncepta kojim se bavi.

Ja volim svoje žensko telo, uživam u njemu politički, konceptualno i lično.

Blisko mi je i nemam problem da se njime bavim, na protiv, inspiriše me. Nemam problem da ga pokažem. Sa godinama i borama sve mi je draže jer se na njemu vide znaci svega sto sam do danas živela.

Navedi nam jednu savremenu i jednu kultnu ikonu stila – ženu.

Savremena Michèle Lamy, kultna Markiza Luiza Casati Stampa di Soncino.

Šta je precenjeno u modi? A u umetnosti?

Sve zavisi kod konteksta. Sve je precenjeno, a ništa nije u suštini dok se ne sagledaju uslovi u kojima je komad, delo ili situacija nastala.

Dokumentarni film ćemo gledati uskoro na Beldocs-u. A ko bi te glumio u igranoj produkciji?

Stoya.

Šta se pitaš poslednjih dana? Ili si u sve sigurna?

Stalno se sve pitam, stalno u sve sumnjam, nikad nisam sigurna…

Koja muzika će se svirati na tvojoj sahrani? Hoće li biti šampanjca?

Neće biti sahrane, to je jako dosadno. Sviraće Pergolezijev Stabat Mater, ne iz religioznih razloga već zbog lepote i svečanosti dela. Piće se šampanjac, slaviće se kraj kao i novi početak pored bazena na Imanju 4 Pera i svi će biti u pidžamama i kimonima Silk for Breakfast. Od mog pepela će se napraviti dijamant koji će Untitled nositi na svojoj ogrlici. Biće divna žurka od ranog jutra do zalaska sunca. Moj galerista Jan Eugster će na kraju večeri napraviti aukciju na kojoj će prodati dijamant i od tog novca izvesti na put nekoliko generacija mladih umetnika preko edukativne platforme PerformanceHUB.

  • Kimono

    Silk for Breakfast

  • Pidžama

    Silk for Breakfast

  • Amajlija

    Simbol specijalne jedinice italijanske vojske kojom je bio inspirisan Gabriele D’Annunzio

  • Cipele

    Vlasništo stilistkinja Darije Stojković i Milane Mosurović

  • Prsten

    Vlasništo stilistkinja Darije Stojković i Milane Mosurović

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: