Paleta: Maja Uzelac

Sa Majom Uzelac moguće je iskreno razgovarati o mnogo toga jer je stvarala u različitim poljima – od vizuelne umetnosti do muzike, od televizije do modnih pista. Napravila je za nas ličnu turu Beogradom, a setila se nekih važnih projekata i važnijih osećanja.

Šta ti okupira misli ovih dana: neki projekat ili osećaj, ili oba?

Osećaj je da sam u luna-parku u Vegasu, a rolerkouster se pokvario i ne mogu da ga isključe. Hoću da kažem, vozi me. To je kombo privatnih i planetarnih dramica, začinjen sumanutim sećanjima, odvijajućim poslovima i ludim idejama.

Kada bi morala da budeš u jednoj odevnoj kombinaciji danima, šta bi to bilo? 

Neka dugačka i uska, mekana haljina. Pa bosa.

Numera koju slušaš na ripit, sada ili bilo kada.

Sad sam na nekom italijanskom poslu, pa živim tu južnjačku dramu. Tako je stiglo do ovog triptiha melanholičnog začaravanja, lude ljubavi i opake patnje – tim redom:

Paolo Conte – Via con me
Mina – Nessuno
Peppino Gagliardi – Que Vuole Questa Musica Stasera

Na koji si dosadašnji poslovni uspeh najponosnija?

Nisam ja ponosna. Kad nešto uradim ljudski, onda samo osetim slobodu da idem dalje. Taj osećaj slobode mi je neka nagrada. Ali, vremenom sam shvatila da sam deo baš lepih života. Raznih.  To mi je možda uspeh.

Šta je za tebe uzbudljivo u režiranju muzičkih spotova? Da li moraš da klikneš sa pesmom, izvođačem ili tvoja estetika dolazi sa drugog mesta?

Ja sam ceo život u nekoj sinesteziji, jedno čulo vuče drugo. Kod spotova je predivno što je to dvoglas – kad čujem zvuk, a vidim slike, znam da u spoju pričaju jednu zajedničku priču. Probam onda da napravim to konzistentno, što bliže tome kako mi se desilo u glavi.

Je li inspiracija fiktivna ili je jasno osećaš? U čemu? 

Obično imam jednu sliku ili jednu rečenicu, i ako je nacrtam ili zapišem, ostalo krene da se razmotava odatle. Samo treba što duže da se tuširam. Jer, šta nisam smislila pod tušem, to nisam smislila. Može i more. Može bilo šta mokro.

Kako bi opisala današnju Maju petnaestogodišnjoj Maji? 

Dosta neverovatno, ali ovog časa bih mogla da kažem: to si ti, totalno ti, ista. Samo s nekim životom od 150 godina ludih sranja iza sebe. Legendom. I dvoje blesave dece. Radiš svoje. I ništa ti više nije bzvz da kažeš naglas.

Koliko ti je važna održivost i da li vodiš računa o poreklu odeće i materijalima?

Nisam dobra. Previše se radujem stalno novom i različitom, i previše me loži duh svake nove epohice, da ne bih kupovala opet i opet. Iz istog razloga ne ulažem samo u superkvalitetno. E, nosim mnogo second handa, to je jedino što me… možda… malo… iskupljuje. Kao. A najbolji je hooks&looks.

Nekoliko omiljenih domaćih brendova. 

Ana Ljubinković je moja. Na svaki način. I cirkus i teatar i najopasnije skrojeno, najbolje sašiveno. A volim i Protu u Lisabonu, Slobodana Mihajlovića u Milanu ili gde je već, Slavnu… Onda Lovers.rs majice, ruksag torbe, Klašnja i ABO cipele, boya porcelan, nusprodukt lampe.

Koju predrasudu voliš da razbiješ kod ljudi? 

Imala sam fazu kad mi se nije sviđalo što misle da sam opasna i zajebana. Tako sam nakačila sebi na vrat gomilu stokera i par finih poznanika s manjkom zdravog poštovanja. Sad mislim da malo predrasuda nije mnogo strašno.

Što se tiče onih nekih društvenih, malignih predrasuda, one se leče samo novčanom kaznom, zatvorom, ili – izuzetno – s puno konstantne, bezrezervne ljubavi.

Živiš u Beogradu. Šta ima ovaj grad, što nema nijedan drugi? 

Potpuno iskrenu kombinaciju ironije i nežnosti. Naravno, pričam o ovom gradu na njegovim vrhuncima. Što bi, normalno, bili moji prijatelji (smeh).

A gde bi odvela turiste da za razgledanje imaju samo dva sata?

Ako je jutro, na doručak u Puter, ili hleb kod Šarla i kafa na donjem Dorćolu. Ako je oko ručka, u Znak pitanja na ćevape, kod Ane po haljine i cipele, u Booku po knjige. Uveče Krunskom do Leticije, pa malo dalje do Cveća zla. Onda Skadarlijom uApril, odatle Cetinjskom u Dim. Noću do KC Grada, u Dragstor, na 20/44, i da se kupaju goli na Makišu. Usput da im pričam legendu o Buhi, Industriji, Pazi školi i Topolskoj 18.

Šta je za tebe stil: pitanje trenutka, karaktera, ili nešto sasvim treće?

Stil je čovek, sve što jeste – koliko je duhovit ili prazan, koliko brz ili spor, koliko konzerva ili slobodan, koliko nežan ili tvrd, koliko pristojan ili bezobrazan, koliko lud ili kockast, koliko svoj ili uplašen. Sve to. I sve to jedan polupristojan Šerlok Holms obično vidi i spolja.

Šta si poslednje kupila?

Čaše – svaka različita, ali nekako iz iste priče.

A bacila?

Reciklirala gomilu dečjih helanki pocepanih na kolenima.

I poklonila?

Poklanjam stalno. Cveće, džemove, minđuše, knjige, muziku, sebe. To najviše.

Šta oblačiš kada ne znaš šta da obučeš?

Mikijeve dukserice i t-shirtove.

Čini se da su nam prethodnih nedelja kroz društvene mreže i glave prolazile ideje o tome šta je “esencijalno”. Jesi li nešto novo naučila u vanrednom periodu koji je za nama? Šta je to esencijalno?

Esencijalno, supstancijalno, krucijalno. Je imati sebe. I onda imati šta dati dalje.
Živi se dan po dan. I svaki taj dan da osvojiš ispočetka. Tada si živ.

Da li gajiš emotivni odnos prema komadima odeće?

O, da. Čak i nakon što sam pri selidbi morala da razdelim tri četvrtine ormara, to se nije mnogo promenilo.

Bez čega ne izlaziš iz kuće?

Hm. Još uvek ne skidam venčani prsten. Ali, sad mu često dodajem mamino i babino zlatno prstenje, na sve ostale prste.

Jesu li za tebe aksesoari obavezan ili naporan deo autfta?

Volim da imam nešto. Kad sam bila mala – sve. Nosila sam broševe i ogrlice, velove, lance i tijare. Sad obično samo jedan veliki kockasti sat iz osamdesetih, ili sitne lančiće, biser i crnu tanku traku. Možda šešir, možda maramu.

Ko je za tebe ikona stila – ako tako neko uopšte postoji (i treba da postoji)?

Grozno zvuči, tru dat. Ali, meni su to neki ljudi koji su celim sobom (bili) jedinstveni. De Lempicka, Oscar Wilde, Anais Nin, Louise Brooks, David Bowie, Tilda Swinton, Roisin Murphy…

Najgori modni savet koji si dobila?

Manje je više. Jer, ovaj… – ne. Manje je manje. Sad, to manje je nekad dovoljno. I smirujuće. Ali, više je više. I kad imaš kapacitet i snagu i raspoloženje, to “mnogo” je mnogo zabavno.

Šta radiš kada si tužna?

Pustim muziku koja od tuge napravi agoniju. Kad me zavrti u ponor, osetim dno, dotaknem nogom i odbacim se na površinu.

Mesto za odmor koje ti nikada neće dosaditi?

Zagrljaj.

U šta veruješ?

U ljubav i u umetnost. Oko toga sam jedino ozbiljna. Oko svega drugog se ozbiljno zezam.

Fashion filmovi su kod nas retkost, a ti si radila na jednom sa Anom Ljubinković (Bunny). Šta ti je uzbudljivo u ovoj formi i kakvo je iskustvo raditi na pokušaju da nečiji stil preneseš u sliku i ritam?

Miki i ja smo napravili s Anom taj filmić samo zato što smo dobili ideju, a ona se tome radovala. Snimali smo ga jednog ludog dana kod kume u toj čarobnoj kući na Avali. Napravili smo žurku. Napili smo glumice – plesačice i manekenke. A on je zatim ušao na sve bitne fashion film festivale na svetu i, u konkurenciji filmova rađenih za ozbiljne budžete, za Pradu ili Gucci, pokupio neke razne nagrade. Meni je to izazov jer je moda, ne nečiji stil, već svet za sebe. Njega treba pročitati, nadograditi, razigrati – on je neka vrsta sinopsisa u slici, iz kog onda uzleti scenario. Užasno zanimljiva stvar.

Puštala si muziku godinama, i to na raznim stejdževima, a i sada se desi da vrtiš po nekim prostorima. Šta te i dalje vuče ovoj vrsti javnog nastupa? Ili bolje – zašto ti je muzika toliko važna?

Meni je muzika oduvek jedan od stubova ličnosti… Ako treba da se izrazim u dorsko-jonskom stilu, haha. Sećam se da smo sa 14-15 pravili sopstvene nedeljne top liste, nas nekoliko ludaka, slušali sve devedesetdvojkine liste redom… Ja sam dosta brzo iz te neke indie muzike stigla i do elektronike, prošla kroz rejv, tu su se sve granice srušile.

Danas je kod mene sve to mešano, jedan ogroman korpus muzike u glavi i u telu. Meni ta muzika radi šta god hoće. I kad je osvojim, ja bih onda malo da upravljam njom. I sumanuto me raduje da napunim nekog onim što mene puni. Dignem. Zbunim. Otkrijem. Pokrenem. Prošetam. A onda, DJ set ili miks ima svoju dramaturgiju… To je u stvari film od zvuka.