Da li imate preko 18 godina?

Paleta: Dea Džanković

Od crtaća do Linča i Hodorovskog, pričali smo o koncertima, gradovima i uživanju u tome što ništa ne ide kako si zamislio.

Šta bi rekla u oproštajnoj poruci 2018. godini?

Hvala lepo, bila si divna.

Šta nas čeka u 2019?

Kreativnost, komunikacija i mnogo rada.

Koja je prva novogodišnja odluka koju očekuješ da ćeš prekršiti?

Treniranje mačevanja. Previše novih hobija – premalo slobodnog vremena, tako da je mačevanje već nažalost prešlo na plan za 2020. godinu.

Čime se baviš, šta radiš?

Pa, na papiru sam magistar vizuelnih umetnosti, a u realnosti – večiti student ljudske prirode. A najvrednije radim na tome da mi život postane čista poezija. Sve ostalo je prolazna konstrukcija.

Šta te je dovelo u muzičku industriju?

Potpuno neplanirana prekretnica u životu i kriza identiteta nakon koje sam po prvi put dobila smelost da idem za onime što stvarno želim. Mislim da bi većina ljudi to nazvala sudbinom.

Koji savet bi dala nekome ko je tek na početku?

Opusti se i nauči da uživaš u procesu jer ništa neće ići kako si zamislila/zamislio. U tome je nekako i poenta.

Skoro si imala koncert u Beogradu. Kako bi opisala to iskustvo i na koji način te je promenilo?

Iskustvo je bilo predivno, intimno i donekle nadrealno. Koncert nije bio veliki, ali sam imala potpunu slobodu kada je u pitanju repertoar, dizajn scene, i generalno celokupnog koncepta (ceo nastup je bio pod nazivom Ja sam sav moj bol).Iskreno, više sam imala osećaj da postavljam neki alternativni teatar nego koncert. Takva kreativna sloboda je nekako i dovela sjajne ljude te večeri – neke nove, neke stare, neke za koje sam mislila da nikada više neću videti. A ja sam sebe manifestovala po prvi put kao umetnicu u klubu pod imenom Ego. Ništa nije slučajno.

Koliko je bilo teško odabrati odevnu kombinaciju za koncert?

Iskreno – nimalo. U ormaru mi je stajala bela Bebi Dol haljina koja je nekako strpljivo čekala svoj trenutak već tri godine. I bila spremna kada je on došao.

Živela si dugo u Turskoj. Koje su najveće razlike između Beograda i Istanbula?

Pre svega sama veličina gradova, kao i mentalitet ljudi. Istanbul je jedan prelepi haos koji je lepo iskustiti s vremena na vreme, dok je Beograd ipak mesto koje pruža više slobode, topline i razumevanja, gde mogu videti sebe kako provodim svoj život.

Šta su najveće predrasude sa kojima si se tamo susrela?

O tome šta žena treba i ne treba da radi. Šta žena treba i ne treba da bude. U najvećem broju slučajeva ove predrasude nisu morale ni da budu verbalno komunicirane.

Da možeš da odabereš jedan must see i jedan must eat, ako se zadesimo u Istanbulu, šta bi
odabrala?

Za must see je definitivno Muzej Nevinosti, a za must eat bih odabrala preukusne Çığ Köfte – sirove ćufte od sočiva.

Baviš se i fotografijom. Da li te ponekad iste stvari insipirišu na stvaranje muzike i fotografije?

Naravno. Isto važi i za moje kratke filmove. Sva ta inspiracija i želja nekako dolazi iz nekog istog izvora, a to je stvaranje svoga sveta kao ultimativni beg od smrti, što mislim da je slučaj sa svim umetnicima. Samo, kada sam ja u pitanju, taj svet iz nekog razloga zahteva potpuno audio-vizuelno iskustvo.

Koji su bili ključni trenuci u promeni tvog stila oblačenja?

Ne bih mogla da se vežem za neke specifične trenutke, ali mogu reći da ono što je najviše uticalo na moj stil jeste kultivacija ukusa kada su u pitanju film i muzika. I što je bitno, taj odnos je i dalje poprililčno dinamičan, jer uvek ima nešto novo da se otkrije. To će uvek biti nepresušni izvori inspiracije za mene.

Koja boja je uvek bila prisutna u tvom ormaru?

Crna.

Koja ti je omiljena igračka iz detinjstva?

Iskreno ne pamtim niti imam omiljenu igračku ili predmet iz detinjstva, ali zato imam omiljeno mesto za
igranje. U pitanju je napušteni temelj kuće u Kraljevu gde sam provodila najviše vremena igrajući se kada
sam ostajala kod babe i dede jer im je bio u ulici.Taj mali napušteni temelj je bio čitav mikrokosmos za
mene, gde je moja mašta mogla aktivno da stvara najrazličitije svetove.

Šta te asocira na prvi dan škole?

Crtani filmovi – kao beg od pakla koji je za mene bio škola. Nisam bila popularno dete.

Šta si skoro saznala, a volela bi da si znala mnogo ranije?

Za genijalni bend Brian Jonestown Massacre.

Preporuči nam film za sredu uveče.

Carnival of Souls (1962) reditelja Herka Harvija.

Bilo šta za kraj.

U poslednje vreme mi je neizmerno inspirativan Alehandro Hodorovski. Preporučujem svima da pročitaju neku od njegovih knjiga ili da odgledaju neki njegov film. Nećete se pokajati. A kada ste već tu – pogledajte ili pročitajte nešto od Dejvida Linča. Toliko od mene.

  • Suknja

    Terranova

  • Čizme

    Deichman

  • Jakna

    Zara

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: