Paleta: Ana Vučković

Anu Vučković najčešće ćete sresti u hodu, kako se smeje. U idealnom scenariju – uvek je u štiklama i lepršavoj haljini, a u stvarnom letnjem beogradskom scenariju nosi nešto udobno, piše, uživa u lubenici i onim vikendima kada su joj svi prijatelji na okupu. 

Gde preko dana možemo te sretnemo u Beogradu?

Pošto radim kao novinar, stalno sam na terenu. Nažalost, najređe ćete me sresti u mojoj rođenoj kući, ali želim da se to uskoro promeni. Nekako me najviše gledaju Jugoslovenska kinoteka, kafana Mornar i popularna Cetinjska, a u njoj Zaokret i Ljubimac. Ova poslednja dva drže moji prijatelji, u Mornar idem, jer tamo imam i wireless Doma Omladine od prekoputa i pljeskavicu na kajmaku i uvek setnem nekoga. Kinoteka je i posao i zadovoljstvo.

Čime se baviš? 

Bavim se pokušavanjem da napišem knjigu, koju nekako kao da imam već celu u mislima, ali mi se opire. Nemam vremena da je završim i zaista pomišljam da, kao Bajron, Hemingvej ili Kapoti odem negde daleko i probam tamo, sama sa sobom, u nekakvom nadahnjujućem zenu. Ali opet, šta će mi to, kada imam najlepšu baštu na Zvezdari? Ne stižem da u njoj budem više, zbog poslova koji me hrane rustičnim crnim T 1100 hlebom, a to su dva divna novinarska posla – na Radio Beogradu 2 i Radio Aparatu. Ono u čemu mnogo uživam je pisanje kolumni za City Magazine.

Da li tvoj posao utiče na tvoje odevanje?

Kao što u teoriji ja imam mecenu i bavim se samo pisanjem, tako u teoriji i na posao idem u haljinama i uvek u štiklama. Tacones lejanos! To se, naravno ne dešava, jer sam uglavnom desetak sati u gradu, idući sa jednog mesta na drugo, bez kola i vozača. Nisam od onih žena koje nose kese sa dodatnom obućom i prezuvaju se, a ni pametna kao moja baka koja je uvek u torbi imala tanke savitljive baletanke. Ja jednostavno odustanem i sebi kupim udobnu obuću, kao nedavno sladoledroze patikice. Ali osim u pogledu obuće, mislim da posao ne utiče na moje oblačenje. Ako sam raspoložena, otići ću u na posao u glahnastoj haljini ili natakariti mačkaste naočare.

Iza sebe imaš i nekoliko romana. Šta te najviše okupira kao autora, a šta kao novinara? 

Kao novinar živim za dobar razgovor, volim i da čitam i da pravim intervjue, mislim da sam u njima bolja nego u kritici, komentaru ili običnom prenošenju informacija. A intervju ili krene i čovek vam se otvori ili ne. Kao autora okupiraju me dve velike teme umetnosti – ljubav i smrt. I ponešto što se nađe između – postojanje, paradoksi i apsurdi egzistencije, bizarni detalji koje ljudi obično ne primećuju…

Koja je “sigurna” kombinacija koju biraš kada moraš brzo da izađeš, a čini ti se da nemaš šta da obučeš?

Pre je to bila crna haljina, koja se smučila i Bogu i narodu, a danas su to crne uske pantalone, koje samo navučem, a onda za gore izaberem neku od tunika ili bluza. U njima uvek delujem mršavo, a od toga šta obučem gore zavisi da li ću izgledati elegantno ili kao za do kladionice.

Kako bi opisala svoj stil?

Eklektičan. Neko bi radije rekao da je damski, ali previše sam ja u odeći za jurnjavu da bi to bilo tako. Nedavno sam kupila puder-roze blejačku jaknicu i uparila je sa štiklama. To je moja eklektika i eksperiment, za koji me baš briga ako se samo meni sviđa. Jedini mi je parametar da se ja ne osećam glupo.

Kuda šetaš kada ti je potrebno da razmisliš?

Ja gotovo stalno hodam i stalno razmišljam. Najčešće šetam Bulevarom i potezom oko Radio Beograda. Ali da bih zaista razmislila, idem da trčim. Živim na Zvezdari, blizu šume i Sportskog centra Olimp. Trčim kasno uveče, kad se sve smiri. Imam i omiljenu strmu ulicu, koja je dobra za butine i pozadinu.

Šta nikada ne bi obukla?

Pre ne bih imala dobar odgovor, ali sam ga sada, kako tražim venčanicu, dobila. Nikada ne bih obukla princeza ili sirena haljinu sa cirkonima i biserima. I da, ne volim haljine koje imitiraju boju kože, kao one koje nose klizačice na ledu.

Šta iz svog ormara bi trebalo da baciš, a nemaš srca?

Imam mnogo stvari koje su od pranja izgubile boju i sada deluju sumorno i jadno, a i dalje su tu. Trebalo bi da bacim usku haljinu sa rupom na stomaku. To bi eventualno dobro stajalo J Lo. Ne pitajte me zašto sam to ikada kupila. Trebalo bi da bacim i prelepe bež baletanke koje me uvek nažuljaju, a ja im uvek dam novu šansu da me povrede.

Praviš li razliku između dnevnog i noćnog odevanja? 

Nemam toliko ekstravagantnu odeću da bih morala da je pravim. A i uvek kada se obučem previše svečano tokom dana, mogu da kažem da idem na neku dnevnu proslavu, zašto ne? Žalije mi je kad sam dosadno odevena, a ne vraćam se kući i onda moram tako da izgledam i uveče, nego kad sam ceo dan prenacifrana.

Šta je po tebi najinspirativnije u vezi sa letom u Beogradu?

Lubenice i bleja u parku, ali to možeš i na nekim drugim meridijanima, zato su najinspirativniji u vezi sa letom u Beogradu moji prijatelji. Volim kad je leto i kad se poklopi taj jedan vikend da smo svi tu, a ne na moru. Tad je lepo.

A koji je recept za pametno pakovanje kada treba iznenadno da pobegneš iz grada?

Kao i moja mama mišljanja sam da treba uzeti pare, dokumenta i četkicu za zube i sve nanovo kupiti tamo negde gde odeš. Kao da stvaraš novi identitet na putovanju. Možda ovako mislim, jer se inače pakujem užasno, sve je razbacano, neuredno i kofer se ne da zatvoriti.

Šta oblačiš kada domaćini naglase da je prilika “svečana”?

Iako me termin ”svečano” podseća na svečane bele košulje, na priredbe u osnovnoj i moje prvo stavljanje krejona za tu priliku, ipak bih za svečanu priliku obukla neku lepu haljinu i našminkala se za nijansu jače.

Da li je komad odeće dobar ili loš poklon?

Odličan poklon. Još ako neko pogodi zaista ono što želim, onda nema boljeg poklona. Osim možda knjige. Knjiga ili bluza – mrtva trka! A može i marcipan.

Kom istorijskom periodu pripadaš duhom? A stilom?

Duhom je to dvadeseti vek, jer me uzbuđuju nova čitanja, pastiši, parodije, citati, reference. Takav je moj humor, tako funkcioniše i moj um. Stilom sam takođe u ovom veku, u zlatnoj eri Holivuda. Moj omiljeni film je Kako se udati za milionera. To je odgovor na oba.

Koji je omiljeni komad odeće koji poseduješ? 

To je tatina koledžica sa kraja sedamdesetih. Teget, sa crvenom belim okovratnikom. Ne samo da je takva da me pola ortaka pita odakle mi, nego sam za nju posebno vezana, jer tate više nema. Svaki put kad je obučem, osećam da je tu.

Da li je važniji kroj ili boja?

Nekad je to bila boja, sada definitivno kroj. Možda zato što nema toliko ružnih boja, koliko ružnih krojeva. Zapravo i nema ružnih boja. U sve, šta sam u poslednje vreme kupila, zaljubila sam se zbog neobičnog kroja.

Gde odlaziš kada hoćeš da se zabaviš?

U krevet. To je mesto gde najređe svraćam, a tamo ima mnogo zabave. Ima spavanja, knjiga, filmova, seksa, hrane, mrva od hrane, tamo je udobno. Jedva čekam da se ponovo nađem tamo.

Šta slušaš ili gledaš ovih dana?

Za mene je sreća: