Paleta: Aleksandar Stojanović

Šta radiš i zašto radiš baš to?

Radim kao kustos (bez kustoskog ispita) u galeriji KC Grada već tri godine. Koliko sam kustos toliko sam i organizator izložbi, a nekada i drugih programa u KC Gradu. Pružila mi se prilika i da učestvujem u kreiranju godišnjeg izlagačkog programa kao jedan od članova saveta galerije što mi dosta prija. To je moja vokacija, pošto sam nedoškolovani istoričar umetnosti koji nikako da diplomira, ali posao u galeriji je nešto što sam priželjkivao na studijama tako da mi se bar jedna želja donekle ispunila. Ranije sam sebe video u redakciji nekog magazina, ali nisam uspeo da dokučim kojim se kanalima dolazi do takvog posla, a u međuvremenu se kvalitet domaćih modnih časopisa unizio.

Rad u kulturi i to nezavisnoj kulturi zna da bude dosta depresivan zbog novčanih problema, večite potrage za finansiranjem, ali zna i da nagradi kada neka izložba uspe da metodom snalaženja izgleda profesionalno, kao prošlogodišnja rođendanska grupna izložba Metodologije dekonstrukcije identiteta, koju sam samostalno osmislio na osnovi zajedničke niti istraživanja identiteta umetnika koji su godinu pre izlagali samostalno kod nas, pa i Queer Salona 2015. godine koji sam pripremio sa najbližim koleginicama sa fakulteta, a bio je rekordno posećena izložba.

Kakvu estetiku voliš, a kakvu bi zabranio?

Nisam siguran da mogu da definišem sopstvenu estetiku, ona se dosta menjala, trenutno mi se čini da prolazi kroz ozbiljniju promenu. Jedno vreme je sve bilo bazirano na košuljama i suiting principima jer sam napravio gomilu leptir mašni, kupio gomilu košulja i onda se uglavnom oslanjao na nakit i asesoare. Kada je osnova tako svedena onda se to svede na varijacije siluete koje su me definitivno zasitile i sad ću vrlo retko nositi leptir mašnu ili kravatu. Ali mislim da , iako manirizam po sebi predstavlja jedan od mojih omiljenih epoha, ali u umetnosti naravno.
Estetika mi se formirala pod presudnim uticajem Dior Homme dok je za kormilom bio Hedi Slimane tokom prošle decenije, a onda je sledio po meni zenit u novijoj istoriji mode, od 2006/2007. do 2011/2012. sa dosta jakih kolekcija skoro svih značajnijih kuća. I dalje su mi neprevaziđene kolekcije Nicolasa Ghesquiera za Balenciagu, zenit sa zimskom kolekcijom 2007. godine. Ili Gucci za vreme Fride Giannini, gde su i muške i ženske kolekcije gotovo sve perfektne i prati ih perfektna muzika.
Ali baš po principu zasićena desile su se promene koje mi se nikako ne dopadaju, a koje sve više imaju veze sa novcem i željom da se sve proda, Uplitanje krupnog kapitala u modnu industriju donelo je neke prakse koje nemaju veze sa modom i onda se igra na kartu hvatanja za komade koji se dobro prodaju što stvara te masovne trendove i to zna da bude vrlo ružno.
Daleko od toga da bih bilo šta zabranjivao, možda sam bio u tom raspoloženju dok sam bio mlađi, sada nemam te pretenzije. Takođe neke stvari koje sam mislio da nikad neću nositi poput patika ili sportskih čarapa sada nosim, što je malo i moje pristajanje na aktuelne trendove, ali dosta filtrirano, na primer ja sam bio najveći protivnik belih čarapa, ali je onda Kris Van Assche izbacio zimsku kolekciju Dior Homme za prošlu godinu sa belim čarapama i ja sam ih video u drugom svetlu. Bilo je tih lepih trendova, recimo Marni aktuelna prolećna kolekcija sa paletom boja i volumenima je nešto što me dosta inspiriše i u outfitima koje sada nosim, ali imam i sportske interpretacije i klasiku. Delpozo u poslednje tri sezone je najnovije otkriće. Vraćanje širokih pantalona i voluminiziranih silueta mi je baš inspirativno, kao i slabljenje rodne diferencijacije odeće. I uvek, uvek sam voleo klasični haute couture, naročito Dior Raffa Simonsa.
Ono što ne volim i što zaista mislim da neću nikad nositi: džins pocepanih kolena, bilo kakav oblik patika za trčanje, brend Nike u totalu, maskirni print u bilo kom obliku i majice na bratele. Ne razumem tu potrebu ljudi da spoje maskirni print i patike u neonskim bojama, da li time žele da se maskiraju ili istaknu, to mi je oksimoron. Post-socijalistički trend i dizajneri poput Goše Rubčinskog i Demne Gvasalie su nešto što na zapadu predstavlja osveženje ali je meni užasno i potpuno bespotrebno.

Kako se manifestuje tvoja potreba za zabavom?

Uglavnom se svodila na clubbing i festivale do pre godinu, dve. Festivali su mi i dalje interesantni ali znaju da budu iscrpljujući. U poslednje vreme više volim neki smisleni planirani vikend sa prijateljima, van grada po mogućstvu. Obilaženje napuštenih zamkova po Vojvodini, ekstenzivna putovanja koja znaju i da budu promašaj poput Maroka. Potreba koju ne realizujem dovoljno je odlazak u pozorište, to moram da promenim.

Koji su to modni užasi koje potajno voliš?

Nisam u stanju da volim nešto potajno jer imam potrebu da to odmah nosim, ali sam primetio da su ljudima karneri bili užas, dok nisu ponovo postali trend, a ja sam nekako oduvek voleo karnere i kupovao košulje sa karnerima. Tu se uvek setim ultimativnog citata Bunny McDougal u Seks i gradu koji glasi “Nepristojno je bez karnera.”

Šta uradiš kada te neočekivano napadne trenutak dosade?

Kada mi je dosadno obično čitam ili gledam film, a kada sam depresivan uvek gledam dve iste serije koje znam napamaet: Absolutely Fabulous i Cybill. Obe su mi guilty pleasure.

Kako bi izgledao kada bi bio vanzemaljac?

Nemam ni najmanju ideju, samo ne bih voleo da budem go, jer ipak je oblačenje i promišljanje odeće značajni element mog života.

Koje modne vrednosti iz prošlosti ti se čini da nedostaju danas?

Citiraću Jordana Cvetanovića iz jedne od prethodnih rubrika: prirodni materijali! Pored toga, čini mi se da nedostaje kultura oblačenja kakva je vladala u prošlosti. Tako se recimo užasavam kada vidim kako se ljudi oblače na sahranama. Znam da zvuči konzervativno ali teror casual oblačenja, sportskog oblačenja mi baš ne prija.

Jedan dan tvog života u Beogradu…

Probudim se jedva pošto sam prespavao pet alarma na telefonu, popijem kafu i jurim da stignem na posao, a posle posla obično idem na piće ili kod kuće pokušavam da radim nešto smisleno što nije vezano za internet, u poslednje vreme priređujem sebi kurs šivenja koji zna da bude iscrpljujući ali i veoma smislen. Činjenica da mogu da napravim nešto utiče dosta na moje poljuljano samopozdanje, pa se sada trudim da zadajem sebi komplikovanije DIY poduhvate. Oni su i potrebni jer fast fashion odeća uglavnom ne zadovoljava moje potrebe pa neke stvari treba napraviti ukoliko je moguće.
Ako ne radim onda volim da posvetim ceo dan jednoj stvari, šivenju ili čitanju ili vožnji rolera, sve ređe. Ili opet provođenje vremena sa prijateljima, jer mi sve više smeta da budem sam.

Koliko ti vremena treba za jedan look pre nego što izađeš iz kuće?

Ljudi na ovakvo pitanje obično odgovaraju da to zavisi od raspoloženja, a kod mene se to izvitoperilo, pa sada moje raspoloženje često zna da zavisi od toga kako sam se toga dana obukao. Nekada po čitav sat ne mogu da nađem ništa smisleno a nekada u minut samo izbacim nešto i samog sebe iznenadim. Ali se jako sporo spremam minimum je pola sata kada su svi uslovi idealni i kada sam baš brz. To mnoge ljude nervira i izbijale su i svađe sa prijateljima oko toga, ali nisam uspeo da to promenim.
Najbolji momenat mi je kada u glavi isplaniram outfit u potpuno nasumičnom trenutku, kada uopšte nisam ispred odeće i kada taj outfit izgleda baš onako kako sam zamislio.

Najbolji savet koji si dobio ikada?

Ne sećam se da li mi je neko dao taj savet direktno ili sam to čuo nekad davno u srednjoj školi, ali to je moj moto: ne oblačim se za druge ljude već za sebe.

A najgori?

Da treba da izgledam malo svedenije i normalnije.

Koga smatraš ikonom stila?

Coco Chanel. Hahahahahaha, šalim se. Nemam taj idealizujući odnos prema poznatim ličnostima, nekako sam to izgubio i nemam omiljenog glumca, omiljeni bend… Nemam odgovore na ta leksikonska pitanja.

Da li bi mogao da nam daš kratak presek srpske umetničke scene trenutno?

Poslednjih par godina mnogi od umetnika i onih koji su izlagali u KC Gradu bavilo se identitetom, kroz različite medijume i poetike, odatle se i javila ideja za Metodologije dekonstrukcije identiteta. Postoji dosta umetnika koji su pronašli svoje polje istraživanja koje je dovoljno široko istovremeno gradeći prepoznatljiv slikarski rukopis koji je multimedijalno primenljiv. Uvek iščekujem mlade umetnike koji se prijavljuju na naš konkurs i da vidim čime se bave i kako će se dalje formirati. S obzirom da se umetnička scena suočava sa užasnim nedostatkom sredstava, nepostojanjem tržišta i zanemarivanjem mislim da autori ne mogu da se iskažu u punom obimu i nekako to nedostaje. Većina umetnika ne živi od svog stvaralaštva i to je opšte poznato, tako da je scena zadovoljavajuća po meni sa veoma prijatnim iznenađenjima, if I have to name names: Boris Šribar, Aleksandra Kovačević, Dejan Klement, Maja Đorđević, Nicolas Jargić, Sanja Ćopić, Marija Maksimović, Mirza Dedać su samo neki od autra koji konstantno stvaraju odlično i bliski su nekoj mojoj ideji o savremenoj umetnosti. Poslednja izložba koja mi se dopala: Ostali radovi, čiji je koncept razvila Sandra Stojanović.

Gde bi voleo da provedeš ostatak svog života? Koja su tvoja nadanja za budućnost?

Ja sam vrlo pesimističan i obično imam najgori scenario kada se pomene reč budućnost. Dok sam bio na studijama idealno mesto za mene menjalo se od pozicije u Zavodu za zaštitu spomenika kulture do kustosa Muzeja savremene umetnosti. Sada ne gajim takve iluzije, ali bih možda mogao da probam da živim negde van, iako me u startu ta pomisao užasava i tera na paniku.