Osećaji, boje, dinamika

Potok svesti i saznanja, boje, strahovi, emocije i radost: sve je to Veljko Simaković. Posle mnogo godina provedenih u Londonu i putovanja po svetu, Veljko se vratio u Beograd, gde najintenzivnije proživljava svaki dan. Na prvi pogled nikad se ne bi reklo da je to osoba koja stoji iza “Bio&Nega” brenda ili “Bio Špajza”, ali posle samo nekoliko minuta razgovora Veljko otvara vrata svoje Narnije i putovanje bez kretanja može da počne.

Kako ti počinje dan?

Otvorim oči, opustim se, proživljavam pažljivo snove i osećaje, a zatim pokušam da ih integrišem u svest. Ustanem i odgegam se do akvarela, papira, i nastavim projekat geštalt/potok svesti slikanja dok ne osetim vrstu pražnjenja, tj. dečijeg mira. Istuširam se, ili ne, i izletim do Hrama da prošetam Arija. Meditiram (opustim se i lociram se) u zelenilu, prirodi koja samo daje i puni telo kroz igru sa pomenutim; tako započnem novi paradoksalno misteriozan i magični dan. Trebalo mi je vremena, godina, da shvatim kako mi ovakva rekapitulacija života pruža osećaj avanture i dozvoljava učenje sebe. Nemam osećaj da živim Dan Mrmota više. Pre i posle spavanja su sveti trenuci, rituali i prostor za psihu. Najbolji momenat da se sagleda sve kroz sebe.

Šta si naslikao jutros i na koje putovanje te je odveo jutarnji crtež?

Osećaje, boje i dinamiku. Nemam predviđene forme (drvo ili šuma, na primer) koje će uslediti, već osećaj koji diriguje i neke apstrakcije u drugoj pažnji (unutrašnja vizualizacija). Tako je i nakon procesa. Više puta sam napravio skicu, plan, koncept, ali nikada nisam završio te radove, osećam se ugušenim i dete unutar mene odmah zapali. Ne mogu da se opustim, a opuštanje je fundamentalno za putovanje unutra. Jutros… Teško je objasniti rečima, ali konceptualno, dok povlačim četkicom po papiru, osetim se sve dublje i intenzivnije – poput plivanja u moru – intenzivno osećam struje koje dođu i prođu, kao svoje reakcije u odnosu na to. U jednom periodu je količina radosti pri svakom potezu četkice tako jaka da se urnebesno cerekam, skakućem, praktično lebdim, a onda se sa tim smenjuju strahovi, slike, težina, emocije. Deo mene posmatra sve to, a misli i reakcije krenu da bljuju slike i osećanja. Sidro je samo nastaviti četkicom po papiru i osećati sve, ali se ne zadržavati. Nekada je teško, smrt, prolaznost, perfekcionizam koji satire sve. U svakom slučaju se uvek bolje osećam sada nego pre. Zvukovi, boje, mirisi, ukusi, sve je paradoksalno dalje i bliže, postoji veći prostor, ali je intenzivnije. Život je življi.

Koju bi jednu reč izabrao da opišeš sebe?

Hm, od sebe za sebe: dinamičan, za druge… Ko zna.

Šta bi tvoje unutrašnje dete tražilo od Deda mraza?

Brdovitu prirodu, šumu, more i talase za surf, društvo koje je opušteno i razigrano, mnogo bojica, četkica i papira (i održivost svega toga)!

Kojom bojom bi opisao život u Beogradu?

Iz unutrašnjeg osećaja: purpurnom.

Zašto baš ta boja?

Purpurna boja je za mene nekako arhetipska boja. U njoj osećam najveći intenzitet, najveću dinamiku. Osećam je kao nešto čime ću se obgrliti i vinuti se u beskraj. Taj intenzitet, skoro sumanutost u pozitivu i negativu osećam u Beogradu. Od svih zemalja i gradova gde sam bio, ovde, nije čudno, me najviše i najjače voze intenzivni osećaji. I sada, što sam duže ovde, otvaram se samom sebi, ali i gradu, prošlosti i budućnosti. Sve to daje jedan ludi snažan doživljaj iz svakog čula, života, sagledavanja celine koje sam svestan i puteva koji vodi u nesvest. Svesnost svega toga ima neki umirujući, ali nenormalno intenzivan pokret. Purpurno je zastrašujuće magično.

Kako se tako bogata unutrašnja filozofija uklapa u tvoj posao koji radiš i procese vezane za njega?

Prirodno se nadovezuje. Spolja možda izgleda isto ili slično, ali način i osećaj je uvek nov i uzbudljiv.

Šta za tebe znači stil i da li ponekad osećaš da te odeća ograničava ili, naprotiv, da kroz nju možeš i da se izražavaš?

Sada znači da pratim kako se osećam i poštujem to kroz oblačenje. U periodima je to bilo komuniciranje unutrašnje otuđenosti, tada nastupaju crne stvari, funkcionalne stvari i svedeno. U poslednje vreme sve više je ogledalo nekog radosnijeg, bezbrižnijeg, razigranog sebe. Nekad stil rezultuje time da ličim na beskućnika, išaranog i aljkavog, ali tada se najviše smejem i osluškujem svetove okolo.

Na neki način, dakle, i jedno i drugo. Možda najviše, definitivno najviše, volim surferski bezbrižno: šorts, plaža i osmeh.

Šta vidiš u ogledalu?

Vidim Veljka, telo, lice, gestikulaciju… Izazove mi nekakvu autentičnu kontradikciju u osećaju, komični paradoks, da nekada počnem da se valjam od smeha i uživam u gledanju ove uloge. Vidim ovu realnost.

Koju vrednost i značenje nosi tvoj nakit?

On mi je simbol svega što je utkano u naša čula i povezuje se u jedno simbiotično iskustvo. Podseća me na svet unutra i na prirodu. Ne biram ga specifično, već kako život donese, ponese, neko da, neko uzme. Ide, kreće se, pomera i uvek oplemeni iskustvo.

Koja je priča iza ovoga što nosiš sad?

Pokloni iz Burme, Perua, Indije i Beograda. Nema lude priče za ushićivanje. Sve koje su došle kroz neke avanture, uglavnom po Kini, su tako i nestale iz mog života. Ovo trenutno su sve pokloni dragih ljudi.

Neka pesma za kraj?

Može pesma, u stvari album koji mi se u poslednje vreme vrti iznova: Allah-Las – Allah-Las. Bonus pesma je Desert Raven od Johnathan Wilson-a, meni dat poklon, pa eto da prosledim dalje.