Kultni komadi nameštaja u čuvenim filmovima

Serije poput Mad Men-a, čija se priča odigrava u vreme procvata industrijskog dizajna, ali i visoko stilizovani filmovi kakav je A Single Man, podsećaju nas da i uspešno audiovizuelno ostvarenje može da posluži kao udžbenik o modernom nameštaju. Dok potajno skrolujemo kroz Instagram željni dobro promišljenih komada iz sredine 20-og veka (recimo, niz ovaj profil), podsećamo se i analiziramo delove scenografija nekoliko sjajnih filmova iz različitih dekada.

Kancelarija Dona Drapera iz serije “Mad Men” (2007-2015)

Womb Chair

Na zahtev Florence Knoll, koja je bila dugogodišnja prijateljica njegove porodice, finski dizajner Eero Saarinen stvorio je ovu, danas čuvenu, a tada revolucionarnu stolicu: Womb Chair. Florence je, po dolasku u Knoll kompaniju sredinom 40-ih, pozvala Saarinena da bude deo dizajnerskog tima: u tom trenutku on je već bio jedan od vodećih modernističkih dizajnera drugog talasa.

Florence je Saarinenu objasnila da želi stolicu na kojoj bi sedenje bilo poput uranjanja u gomilu jastuka, nešto u šta bi moglo da se uvuče, te stoga ovaj klasik iz sredine dvadestog veka daje osećaj sigurnosti. Osim toga, ova stolica podržava mnogobrojne pozicije onog koji želi da se u nju zavali, odakle potiče i njen naziv.

Charles Eames i Eero Saarinen (1939), foto: Richard G. Askew

U stvaranju filma Otta Premingera, “The Moon is Blue” (1953), konsultanti u sektoru scenografije bili su ikone dizajna dvadesetog veka, Charles i Rai Eames. Charles je bio veliki Saarinenov prijatelj i saradnik, a spajalo ih je pomeranje granica u korišćenju novih materijala, što je dovelo do niza izvanrednih komada koje su zajedno potpisali kao autori. Prepoznatljiva Saarinenova stolica o kojoj je ovde reč pojavljuje se u jednoj od poznatijih scena Premingerovog potcenjenog filma, nastalog iste godine kada i daleko zvučniji noar, Angel Face. 

Još jedan od Saarinenovih poznatih dizajnerskih poduhvata, koji vredi pomenuti u kontekstu sedme umetnosti, svakako je Saarinen Executive Chair, zavodljivo korićena u filmu The Graduate (1967), a prisutna i u, po senzibilitetu sasvim drugačijoj, Kubrickovoj monumentalnoj adaptaciji Burgessovog romana A Clockwork Orange (1971). Ova stolica, kreirana 1950. godine, redefinisala je ideju o kancelarijskom nameštaju, odnosno korporativnom dizajnu, a u oba filma se model bez naslona za ruke pojavljuje u ekstravagantnim kućnim enterijerima.

Scena iz filma “A Clockwork Orange” (1974)

The Diamond Chair

Stolica koja predstavlja ogled o formi, dizajnu i funkcionalnosti, a osmislio ju je Harry Bertoia 1950. godine. Ovaj autor, posvećen pravljenju skulptura od metala i drveta, stvorio je kultnu stolicu kao rezultat eksperimenta koji uključuje savijanje metalnih šipki u praktičnu umetnost: “Ukoliko pogledate ove stolice, uglavnom su napravljene od vazduha, poput skulpture. Prostor prolazi kroz njih ” – izjavio je Bertoia.

Kompanija Knoll, za koji je Bertoia inicijalno i proziveo ovaj komad nameštaja, učestvovala je u vidu konstultantskog tela na filmu francuskog reditelja Alexandra Astrucka La Proie Pour L’ombre (1961), koji predstavlja uvid u građanski Pariz. Diamond stolica, dominantna u jednom od enterijera, upućuje na promenu pariskog senzibiliteta u doživljaju dizajna, na koju je u mnogome uticao tadašnji direktor Knoll-a, Yves Vidal.

Scena iz filma “La Proie Pour L’ombre” (1961)

U okviru Bertoine kolekcije stolica nalaze se slični modeli koji koriste ovaj karakterističan žičani dizajn, a mogu se sresti u nekim novijim filmovima, poput Almodovarovog Broken Embraces (2009), filma živopisnog kolorita u koji se ovaj ekscentrični komad savrešeno uklapa. Osim toga, stolice se pojavljuju još i u filmovima The Lake House i The Devil Wears Prada, (oba su se u bioskopima pojavili tokom 2006. godine).

Iz filma “Broken Embraces” (2009)

Bertoia se u potpunosti posvetio pravljenju skulptura u drugoj polovini 50-ih, a neke od njih – pravljene od metala i drveta – proizvodio je u cilju stvaranja muzike, odnosno raznovrsnih zvukova nalik na gong ili zvono. U pomoćnoj kući koju je pretvorio u studio, snimio je kompletan Sonambient album, nesvakidašnju kompoziciju i ogled o odnosu između zvuka i materijala.

Wassily Chair

Inspirisan ramom bicikla i pod uticajem konstruktivističkih teorija pokreta De Stjil, Marcel Breuer je i dalje radio u Bauhausu kada je klasičnu klupsku stolicu sveo na njene elementarne linije, još 1925/26. godine. Model B3, ime pod kojim je takođe poznata ova stolica, prvi put je proizvela nemačko-austrijska kompanija Thonet, i to u dve varijante, od kojih je jedna mogla da se savija, a druga ne. Stolica je bila dostupna sa tkaninom u nekoliko osnovnih boja, a nakon Drugog svetskog rata Gavina je preuzela njenu proizvodnju, kupivši dozvolu za još neke Breureve komade, koje je do tada prodavala kompanija Standard-Möbel, Lengyel & Co. Gavina je zapravo i predstavila model onako kako je ostao najprepoznatljiviji, sa kožnim trakama umesto tekstilnih, a dostupnih u crnoj, beloj i braon boji. 1968, kompanija Knoll je otkupila Gavina Group, i do danas nastavila sa proizvodnjom Wassily stolice.

Progresivan dizajn i kompleksna građa ove stolice od nje su načinile klasik, istog imena koje nosi i slikar Kandinsky, Breurev savremenik, kolega i prijatelj. Budući da je Kandinsky bio apsolutno oduševljen ovom stolicom, za njega je namenski proizveden jedan od prvih primeraka, te je – nakon što je i sam Kandinsky postao jedna od ključnih ličnosti moderne umetnosti – Model B3 poneo njegovo ime.

“9½ Weeks” (1986), nezaobilazan američki film iz osamdesetih, sa Mickeyem Rourkom i Kim Basinger u glavnim ulogama, govori o strastvenoj vezi između dvoje ljudi koji se jedva poznaju. Minimalistički enterijer stana muškog junaka predstavlja monohromatsku podlogu za senzualno poigravanje sa hladnim bojama i senkama. Nove tehnologije ovde su takođe jedan od ključnih motiva.

U enterijeru o kome je reč nalazi se i Wassily stolica, čiji je autor Breuer, uparena sa čuvenim trpezarijskim setom koji potpisuje Richard Meier (1982). Međutim, ovakvo slaganje nameštaja nalazi uporište u istoriji: Meier je radio za Breuera pre nego što je 1963. godine osnovao sopstvenu kompaniju.

Scena iz filma “9 1/2 Weeks” (1986)

Na Maierovu filozofiju dizajna veoma su uticali majstori poput Franka Lloyd Wrighta i Charlesa Rennie Mackintosha, te stoga nije iznenađujuće što u istoj sceni vidimo i Mackintosh stolicu (slika iznad, prim. aut.) nastalu na samom početku 20. veka (a više od 20 godina kasnije prisutnu i u filmu American Psycho, koji je takođe deo ove liste).

Djinn Chair

Stolica koju je dizajnirao Olivier Mourgue 1965. godine, za francuskog proizvođača Airborne International, postala je zapažen komad nameštaja upravo zahvaljujući filmu u kojem se pojavila. U ostatku ove kolekcije iz iste godine, pored stolice, nalaze se još tri komada jarkih boja i sličnih mekanih ivica: otoman, izdužena stolica i dnevni krevet. Naziv Djinn potiče od duha iz islamske mitologije, koji je sposoban da menja oblik iz ljudskog u životinjski, što priliči Morgueovom idejnom rešenju, stolici koja izgleda kao da je u stalnom procesu transformacije ili pretapanja.

Djinn stolica zauzima važno mesto u istoriji filma jer se nalazi u čuvenoj sceni u hotelu Hilton, u Kubrickovoj  2001: A Space Odyssey (1968): sterilnim i pročišćenim enterijerom vladaju upravo ovi impozantni predmeti futurističkog duha i zaobljenih silueta. Njihova boja, koja na filmu deluje crveno u kontrastu sa ostatkom prostorije i suptilnim kostimima glumaca, zapravo više vuče ka magenti.

Olivier Mourgue je, između ostalog, radio još i kao dizajner za Renault, Prisunic i Mobilier National, a Cubique stolica, nagrađena za dizajn 1968. godine, predstavlja još jedan od njegovih uspešnijih autorskih komada nameštaja. Morgue i dalje živi u Francuskoj, gde predaje dizajn i izlaže u Bretanji.

Barcelona Chair

Spoj izuzetnog modernističkog dizajna i pažljive ručne izrade, ova stolica je možda i najpoznatiji komad sa liste. Dizajnirana za nemački paviljon u Barseloni (1929), ona je morala biti “važna i vrlo elegantna” – kako je sam autor govorio, budući da je paviljon trebalo da primi tadašnju špansku kraljevsku porodicu. Međutim, stolica je trebalo da istovremeno bude objekat za sebe, ali i da ne remeti prostornu funkcionalnost paviljona. Spokojnost linija i preciznost proporcija materijala karakterističnih za visoko disciplinovanu arhitekturu Miesa van der Rohea ogledaju se upravo u ovoj stolici, koja se oslanja na dve čelične šipke u izvijanju, dok njena elegancija i gracioznost pravu vrednost nalaze u izuzetno složenom procesu nastajanja. Čelični ramovi, zavareni samo jednom, i to ručno, izvijaju se u jednu stabilnu krivu i jednu šipku S-oblika, a tapacirung se sastoji od 40 pojedinačnih panela, koji nastaju iz jednog komada kože. Kasnije, kada je proces proizvodnje uznapredovao, Barcelona stolica počela je da se pravi od nerđajućeg čelika, materijala za koji je sam Mies van der Rohe govorio da bi ga upotrebljavao od početka – da mu je bio dostupan.

Za nemački paviljon su krajem dvadesetih godina proizvedene samo dve stolice, a tek je nešto kasnije ona krenula da se proizvodi industrijski. Danas, originalnu stolicu proizvodi Knoll Studio, a premda je njena cena prilično visoka, u prodaji postoji mnogo vernih replika. “Manje je više” – maksima po kojoj je poznat Mies van der Rohe – vidljiva je u Barcelona stolici koja simboliše nastupanje novog civilizacijskog doba, utemeljenog na stabilnosti i tehnološkom progresu.

U stanu Patricka Batemana iz filma American Psycho (2000), a na kome je kao scenograf radio Gideon Ponte u saradnji sa Jeanne Develle, sve je preterano uredno, čisto, svedeno. Legendarni enterijer skorašnje pop kulture možete do detalja upoznati ovde , a jedan od ključnih delova nameštaja – vidljivog u svim scenama – je Barcelona stolica. Međutim, ona nije jedini kultni komad koji se pojavljuje unutar njegovog stana: tu je i već pomenuta The Hill House stolicu (Charles Rennie Mackintosh, 1902), kao i stakleni sto Alana koji potpisuje dizajner Paolo Piva (1980, za B&B Italia).

Izvor: ArchDaily

Barcelona stolicu možemo uočiti u brojnim filmovima, između ostalog u Tron: Legacy (2010) i Batman v Superman: Dawn of Justice (2016), u kom se – od čaša za viski, preko fotelja, do staklenog stola, nalazi i mnogo drugih dizajnerkih omaža. Celokupna kuća u kojoj u ovom filmu živi Bruce Wayne je očigledno posvećena dizajnerskoj eri kojom su vladali Le Corbusier i Mies van der Rohe. Filmovi o nešto drugačije stilizovanom superheroju, Jamesu Bondu, poznati su po svojim scenografijama, još od čuvenih Dr. No (1962) i Diamonds Are Forever (1971), a Casino Royale (2006) ugostio je upravo Barcelona stolicu kao deo jednog enterijera.