Kako je Hugo postao Boss

Hugo Ferdinand Boss je jedan naizgled običan nemački građanin koji je nasledio familijarni biznis donjeg veša u rodnom gradu Mecingenu i potom ispunio svoje dužnosti prema državi odsluživši vojni rok. Usledila je mobilizacija 1914. Bio je učesnik u Prvom svetskom ratu. Boss je 1924. otvorio kompaniju za proizvodnju radne i sportske odeće. Ali šta je Boss naučio tokom Prvog svetskog rata? Da je rat najbolji biznis. Rast popularnosti nacionalsocijalističke partije i najava Drugog svetskog rata poklopili su se sa lošim poslovanjem kompanije, koja se našla pred bankrotom. Gde ćeš bolji momenat za ona dobro poznati ‘”samo smo pratili naređenja” izgovor, samo što su jedina naređenja koje je on pratio dolazila iz dubine njegove zatrovane nacističke duše što je i dokazao svojim ulaskom u partiju 1931.

Tada se, gotovo momentalno, vozdigao iz svih finansijskih poteškoća potpisivanjem eksluzivnog ugovora kao proizvođač uniformi. U početku su to bile braon košulje za jednu od paravojnih formacija stranke, potom odela za nacističku omladinu, a zatim i crne uniforme za Schützstaffel poznatiji kao SS.

E sad, trenutak o kom se greši – jeste da je Boss bio dizajner ovih uniformi, što nikako nije isto što i proizvođač, prvenstveno jer njega nikako ne mogu da svrstam u dizajnere koje karakterišem kao dovoljno kreativno sposobne individue, da svetu mode donesu inovacije. Ne, Boss je bio običan nacistički paor čija se jedina umetnost ogledala u proceni pravog mesta i vremena da spasi sebe makar i preko mrtvih.

Razmislite malo, koliki umetnički genije treba da budeš da bi sklopio radničku uniformu, možda “profesorka likovnog dizajnirala nove uniforme za đake osnovnih škola” nivo genija.

Kao i većina tada i on je bio samo mali radnik umobolnog režima u koji je i sam verovao te se u znak lojalnosti itekako dobro opario. Sama ideja za dizajn je evoluirala iz predašnjih pruskih vojnih uniformi koje su modifikovane od strane izvesnog Karla Diebitscha, inače umetnika i oficira SS-a, kojem je pri ulasku u partiju dodeljen broj 1436, relativno visok u odnosu na broj 508.889 koji je pripao Bossu. To je bitno jer ukazuje na veći nivo poverenja koje je manični firer gajio prema Diebitschu te je logično da je njemu pripala “čast” da dizajnira uniforme za sejače smrti.

A malo manja čast je pripala i nekolicini nesrećnih zarobljenika, da budem precizna 140 Poljaka i 40 Francuza (to je oficijalni broj, mada smatram da je cifra mnogo veća) koji su prinudno dovedeni u fabriku kako bi šili iste te uniforme koje su bile poslednje što će sinovi, ćerke, očevi i majke videti pred očima. Kakav posao iz snova, reci. Navodno su bili plaćani za svoj rad nekom sitnom svotom novca i bili su u boljem položaju od zarobljenika u logorima. Ipak kamp za radnike se nalazio u sklopu fabrike, možda nije bio uređen kao logor, ali je bio dovoljno prljav i mizeran da proklinju dan kad su se rodili.

Onda se Boss jedan dan probudio sa idejom da poboljša uslove radnicima i taj dan beše baš te 1944, odnosno godinu dana pred kraj rata kada je bilo evidentno da će od nemačkog rajha ostati samo dugmići, pa da se prikupi par poena pred kraj. I kad je došao trenutak da velike ideje o arijevcima padnu u blato i da se presude donesu, veliki Boss je pokušao da negira svoje članstvo u stranci, pogađate, opet kako bi spasio firmu. Zamalo da ne uspe, ali biznismen je to. Prvo je od strane oslobodilačkog suda klasifikovan kao aktivni pristalica nacističke stranke plativši penal od 100.000 maraka da bi mu potom bilo oduzeto pravo da glasa, a zatim ono najbolnije, da vodi firmu koju je stvorio. Naravno da je uložio žalbu i kako pravda uvek bude nezadovoljena kazna mu je smanjena sa aktivnog pristalice na pratioca partije te je super Hugo još jednom uspeo da sačuva firmu i zadrži svoje direktorske gluteuse na stolici sve do 1948. kada je umro od zubnog apscesa. Mnogo glupa smrt za jednog takvog bednika, ako mene pitate.

Kako po običaju biva nakon smrti kompaniju je nasledio njegov sin, Siegfrid Boss koji možda dao i najgluplju izjavu u istoriji izjava, citiram: “Naravno da je moj otac pripadao nacističkoj partiji, ali ko nije pripadao u to vreme?”. Prosto Siegfriede, nije pripadao onaj ko nije hteo. Mi danas biramo da pripadamo potrošačkoj grupi koja proizvode ovog brenda prihvata oberučke bez ikakvog saznanja o tome kako je i na kojim korenima utemeljen.

Bez obzira što su se vlasnici kompanije izmenjali nekolicinu puta, ideja je ostala ista što se može videti na modernim krojevima Bossovih kaputa koji neodoljivo podsećaju na one iz nacističkih dana.

Ko zna možda se prvobitna svrha ovog brenda vrati u upotrebu kada dođe vreme da se uniformišu neki novi zaluđenici, jer biznis je biznis i valja se prilagoditi.