Da li imate preko 18 godina?

Inspirativne teksture i svedenost oblika

Dunja Sabljić, dizajnerka koja stoji iza modnog brenda DUNA SAB, podelila je sa nama predmete koje brižljivo čuva, kao i one koje svakodnevno koristi u svom radu.

0
1

Dunja Sabljić je mlada modna dizajnerka iz Beograda koja je, nakon studija dizajna enterijera i nameštaja na Fakultetu primenjenih umetnosti, rešila da se vrati modi, koja je oduvek bila njena najveća strast. U studiju na Vračaru koji deli sa nekoliko prijateljica, razgovarali smo o tome da li prati trendove, kako se odlučila da počne baš od aksesoara i koji je njen pristup radu.

2017-BA-DunjaSabljic-1280px-NK-9

Čini se da je danas mnogo ljudi, koji kreću da se bave pravljenjem nečega u čemu uživaju, završilo fakultete koji nemaju veze sa tim. Kao da, na neki suludi način, očekuju da će to što vole svakako moći da rade usput. Koliko je tebi značio fakultet za ono čime se sada baviš?

Moda mi je uvek bila na vrhu interesovanja, iskreno, ne znam ni zašto sam se odlučila za enterijer (smeh). To mi se tada činilo zanimljivo. Tokom studiranja sam bila vrlo u toku sa modom, interesovala sam se, pravila sebi razne stvari, a onda kada sam diplomirala – samo sam nastavila sa tim, prirodno. Fakulet me je naučio dosta toga, pre svega kako da napravim, odnosno dizajniram proizvod; e sada, da li će to biti komad nameštaja ili nakit, to nije presudno i stvar je ličnih afiniteta i sposobnosti.

Šta je prva stvar koju si napravila, od koje je sve počelo?

Prvo sam napravila sebi ranac, a onda su ljudi oko mene želeli da imaju isti taj ranac. Kako se pojavilo interesovanje, ja sam spontano od toga napravila brend.

A kako si uopšte naučila da šiješ ?

Deo te priče čuvam za svoj najvažniji predmet, šivaću mašinu. Volela sam kao mala da kreiram i pravim neke stvari, a bila sam nestrpljiva, pa sam htela da što pre sve sprovedem u delo.  Moja mama zna da šije, a tako je, kao i ja, sebi pravila ponekad neke stvari. Pokazala mi je kako ponešto da uradim, a onda sam ja zamislila, okej, sad kad sednem, imaću haljinu za sat vremena (smeh). Iznervirala sam se jer mi nije išlo, pa sam sve ostavila. Međutim, nedugo nakon toga ostala sam sama kod kuće jer su moji otišli na odmor, otišla sam i kupila razne materijale i tako počela. Najviše je potrebno strpljenja, da budem iskrena, i upornosti.

Kada si odlučila da se baviš baš aksesoarima?

Kožu kao material sam otkrila kada sam pravila rančeve, i bilo mi je zanimljivo da radim sa njom. Želela sam da pravim nešto što mogu sama da uradim, bez ikakve pomoći; možda će jednog dana biti neophodna pomoć, i to će značiti da su brend i potražnja porasli, ali aksesoari su bili nešto što može odmah. To je i verovatno dobar put da se napravi brend, da se ide korak po korak.

Sad kada si rekla brend – kako se on pravi? Šta je tu ključno: prepoznatljiva estetika, ime ili nešto treće?

Sve se desilo spontano. DUNA SAB je svakako izvedeno iz mog imena i prezimena, a pošto je celokupna estetika pročišćena, tako je i taj brend. To mi zapravo sad pada napamet, kad pokušavam da objasnim (smeh). Ljudima su prvo počeli da budu prepoznatljivi rančevi, vezali su ih za to ime, i prirodno se nastavilo. Prvo je nastao proizvod, a ne brend.

Pažljivo se baviš i društvenim mrežama. Koliko su ti one važne u ovom trenutku razvoja brenda?

Svakako da su društvene mreže presudne, jer je takav trenutak. To je jednostavno najbolja vrsta promocije. Što se tiče estetike i palate boja, sve kačim sama, a to mi ne pada teško jer je ono što radim u svom studiju i ono što mi privatno odgovara. Još jedan od vidova promocije su blogerke, nekoliko puta mi se desila ta saradnja, na obostranu inicijativu. Rado sam to prihvatila, a videću kako će biti u budućnosti.

Kako ljudi naručuju stvari i kako se odnosiš prema internacionalnosti svog brenda?

Ljudi me kontaktiraju uglavnom preko društvene mreže, a ja mogu i da pošaljem, ako je neko iz inostranstva, ili mogu da preuzmu ako su odavde. Sa svakim mogu da porazgovaram, pa model ostaje moj, a što se tiče boja i materijala, možemo da se dogovorimo. Cena je ista za strano i domaće tržište, a mislim da je važno da postoji neki balans između ovih standarda.

Koliko vremena provodiš u studiju?

Veoma mi je važno što smo ovde, nas četiri, jer smo sve samostalne i možemo da radimo kad god, ali ne mislim da je dobro da se radi samo kada je neka nužda. Važno je da radiš u kontinuitetu, pa smo sebi izmislile neko radno vreme i dolazimo svakog dana, a ja sam tu čak i kada nemam narudžbine. Dolazim i razmišljam o novim modelima, istražujem. Nekim danima ne uradiš mnogo, nekim danima uradiš svašta, ali možeš da uspeš samo ako si stalno u tome.

Često se ljudi prema ovakvim poslovima odnose kao da su hobiji, a posvećenost je verovatno upravo ono po čemu se međusobno razlikuju.

Upravo, meni često ljudi kažu – super ti je to, ali šta inače radiš, preko dana? (Smeh) Mislim da jedini način da nešto uspeš jeste da se potpuno posvetiš tome. Ja uživam u tome što radim, obožavam da idem da tražim materijale, često i ne znam šta bih sa njima, nemam odmah model u glavi, ali čekam, razmišljam, opipavam. Za to je potreban kontinuitet koji smo već pomenuli.

2017-BA-DunjaSabljic-1280px-NK-12

1. Mašina za šivenje, već pomenuta. Deda je baki doneo tu mašinu na poklon, sa proputovanja, bio je na čuvenom Titovom brodu “Galeb”, tako da ne znam iz koje je tačno države. A baka nije nikad ni šila! Drago mi je što je posle nekih 50 godina mašina našla svoje mesto.

2. Jedna od alatki sa kojima radim, to je zapravo obeleživač za krojeve. Njega sam dobila za rođendan i svakodnevno je koristim. Za prošli rođendan sam uglavnom i dobijala alat, ali to su stvari koje su mi potrebne (smeh).

3. Devojčica od bakra, jedina stvar koju smatram amajlijom. Nju mi je poklonio profesor crtanja i slikanja Željko Tonšić, koji me je pripremao za fakultet, kada sam jednom prilikom došla kod njega u panici pred prijemni. On je bio divan čovek, smirio me je taj razgovor, a tokom cele priče je muljao to po rukama. Kada sam odlazila iz njegovog studija, dao mi je tu devojčicu i rekao da će sve biti u redu. Čudno je kako tako mala stvar može da te umiri.

4. Biljka je lajtmotiv na velikom broju mojih fotografija i podseća me na studio, jer nas četiri volimo biljke i pun ih je ovaj stan.

5. Uvek imam bar jednu zihernadlu na sebi. Stalno u glavi imam kako bi neki kroj bio bolji kada bi se uhvatio, skupio, pa je zihernadla instant rešenje za takve ideje.

6. Ovo  je olovka koja mi je veoma draga, sa njom je diplomirala moja mama koja je arhitekta, a koristio ju je i moj stariji brat, koji je građevinski inženjer, i sada je kod mene. Nekako smo se svi bavili tim tehničkim crtanjem tokom studiranja, a ova olovka je uspela da se ne izgubi, iako sam izgubila million drugih.

7. Chloé, parfem koji koristim skoro 10 godina unazad, čudo je kako mi nije dosadio. Mnogo ljudi mi je reklo da ih taj miris podseća upravo na mene.

8. Zlatne poluge su zapravo blokčići, koje sam dobila na poklon od dečka. One me po svom obliku podsećaju na materijalno, što je vrlo bitno, pa u njih upisujem obaveze i sve što treba da uradim. Svakako dobijam duhovnu platu od onoga što radim, ali podsećaju me uvek da moram da imam i neku odgovornost prema svakodnevnim stvarima, pragmatičnim.

9. Babuške sam kupila u Londonu, a izdvojila sam ih jer su dobar primer moje estetike. Vremenom sam shvatila da mi se dopada ideja da izobličim originalno značenje određenih predmeta. Rančevi koji su originalno sportski su u kožama postali elegantni, čokeri mogu biti nežni, a ne grubi, ukoliko je izbor materijala takav.

10. Kožu ne moram mnogo da objašnjavam. Materijal koji najviše volim i koji najviše koristim.

Pratite DUNA SAB studio na Facebooku i Instagramu. 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Zdravko says:

    Nije losa riba.

Ostavite komentar:

Slični članci: