Da li imate preko 18 godina?

I Dance Alone

Spoznaje i transformacije na densfloru Bogomira Doringera. Gde su nestala tela koja igraju?

Bogomir Doringer: “Mislim da živimo u vremenu kada svoje ideje možemo istražiti iz različitih uglova. Umetnička studijska produkcija mi je suviše laka i suviše veštačka, i kao stvaralac imam odgovornost da negde proverim to što radim. Moji projekti su pre svega istraživanja, a onda se rezultati tih istraživanja mogu uobličti kroz različite medije i forme.”

Kakav ishod očekuješ od I Dance Alone projekta? Kako je startovao i koji su to ključni momenti do sada?

Ja poslednje dve godine snimam različite žurke iz ptičije perspektive. Zanima me koreografija pojedinaca i kolektivna koreografija, kao i kako se one razlikuju u odnosu na klub, muziku, grad, zemlju itd. Da li na osnovu posmatranja klubova na ovaj način možemo da kažemo nešto o društveno političkom uređenju, stanju kolektivnog i individualnog? Negde potajno pokušavam da razumem svoju fascinaciju clubbingom i zašto ja toliko volim da igram. Meni je clubbing bio i ostao ozbiljan, nešto više od zabave. Svoje najveće spoznaje i transformacije doživeo sam na dancefloor-u. Ishod? Mislim da želim da finalizujem tu fazu svog života i krenem u nešto novo. A to mora da se zaključi spektakularno.

Ideja je da projekat ide kao dugogodišnje istraživanje, ali u međuvremenu će biti predstavljen kao instalacija, film, predavanje i tako dalje. U isto vreme, želim da pokrenem ljude; pitam se gde su nestala tela koja igraju. Projekat ima za zadatak da ohrabri. Da li u vreme sadašnjih političkih kriza dancefloor ima opet socijalnu urgentnost, kao za vreme 90ih u Jugoslaviji? Zašto je clubbing u Parizu bolji posle terorističkih napada, kao što je poslednji broj Flash Art-a objavio? Sledeći svoja lična iskustva i fascinaciju clubbingom, kao i dinamikom javnog okupljanja, inicirao sam interdisciplinarni umetnički istraživački projekat koji ujedinjuje eksperte iz oblasti umetnosti, socijalnih i prirodnih nauka, u istraživanju kolektivnog tela clubbinga kao jednog organizma, pod naslovom “I Dance Alone”.

srejv_1.1.1

Kako ti polazi za rukom da napraviš gotovo nemoguć deal?

Ja prosto verujem u to što radim. Ja radim šta volim i ne odustajem. Moje ideje su rezultat mojih životnih doživljaja, odnosa između mene, mog tela i uma, to su moja iskustva. Moj rad je moja ljubav. Kada mi date šansu da pričam o tome, to se oseti. Ljudi znaju da prepoznaju laž i prevaru od istine. Ja ne pravim deal, ja samo hoću da radim to što volim. Na kraju krajeva, ja radim to što radi i druge. Moja umetnost nije u mojoj fioci i ne čekam da me neko otkrije. Ja stavljam to što radim gde zamislim i želim.

s00000018

Koje su to druge prilike i projekti na kojima radiš, zbog kojih si jednako uzbudjen?

U aprilu izlazi knjiga FACELESS kao specijalno izdanje Univerziteta primenjene umetnosti u Beču, u saradnji sa Social Design odeljenjem. Ova publikacija je inicirana izložbom koja je okupila preko 100 stranih umetnika i modnih dizajnera, a čiji sam ja bio kustos. S obzirom na to da se fenomen skrivenog lica nakon 9-11 i dalje virusno širi kroz modu, digital art, grafički dizajn, terorizam, fetiš, Univerzitet je shvatio da ima smisla definisati pravac sa početka 21. veka po mom predlogu. Promocija knjige počinje na otvaranju Venecijanskog bijenala, zatim ide Bazel, Njujork itd. Planirana je solo izložba, projekat “I Dance Alone” u White Box u NY, prezentacija na IDFA festivalu u Amsterdamu i solo izložba u Lajpcigu, u saradnji sa vrlo zanimljivim tehno klubom IfZ. Ima još dosta toga, ali neću da nerviram vaše čitaoce.

Radiš na samostalnim radovima, ali takođe je uključen i element kolaboracije u procesu stvaranja. Gde se nalazi tačka razilaženja između individualnog i zajedničkog u toku nastajanja jednog dela? Koliko si zainteresovan za sarađivanje a koliko ti je važno da se tvoj rad čita kao isključivo tvoj?

Mislim da živimo u vremenu kada svoje ideje možemo istražiti iz različitih uglova. Umetnička studijska produkcija mi je suviše laka i suviše veštačka. Mislim da kao stvaralac imam odgovornost da negde proverim to što radim. Moji projekti su pre svega istraživanja, a onda se rezultati tih istraživanja mogu uobličti kroz različite medije, forme itd. U svoj proces uključujem eksperte iz različitih oblasti, politike, nauke, tehnologije i drugo. Poenta je da moj rad menja percepciju publike, ali i otkriva nove materijale i metodologije koje mogu biti od koristi drugima. Ja volim da podelim svoja otkrića i vizije. Spreman sam za saradnju, ali isto tako znam šta želim. Znam šta je moj rad, a šta doprinos nekoga drugog.

Šta si želeo da postaneš dok si odrastao?

Svašta! Doktor, pisac, glumac, reditelj, modni dizajner, naučnik… Zapravo, sve to sada i radim. Sećam se da mi je jednom prilikom neko rekao da moram da se odlučim. Ja sam se odlučio, ne ispuštam ništa što volim.

Šta bi najviše želeo da možeš da promeniš kod sebe?

Ja volim sve kod sebe. Naučiti da sebe volite je najteže. Čak i ono što ne voliš moraš da spoznaš, zavoliš i središ. Najviše bih voleo da promenim pertle na patikama i cipelama. Stalno klize i otpertlavaju se, nikada nisam toliko zastajao na ulicama sveta. Gledam iz žablje perspektive dok radim projekat iz ptičije perspektive. Pošto je poenta ovog dela portala da pričamo o modi, eto malo.

Da li meditiraš?

Hm… Sinoć sam po drugi put probao app Headspace. Dopada mi se, ali uvek zaboravim na tu mogućnost. Evo sutra ću opet!

Šta bi radio i gde bi proveo poslednji dan svog života da možeš da izabereš?

Hm, poslednji dan života ili prelazak iz jednog stanja u drugo bih proslavio u ovim godinama na dancefloor-u sa ljudima i entitetima koje volim. Voleo bih da je to možda neka visoka tačka moćnih planina sa kojih vidim beskonačno daleko i shvatam koliko sam mali. Nadam se da ću za koju godinu biti deo nekog Artist in Residence programa u svemiru. Možda tamo umrem od uzbuđenja.

Koga najviše ceniš?

Ljude koji su me kroz male ili velike gestove naučili da volim život. Užasno sam im zahvalan.

Kako bi opisao svoju sveukupnu estetiku?

Sci-fi dokumentaristika. Jebeni Doringer….

Kakavo odevanje te užasava?

Prevazišao sam nerviranje oko gluposti. Volim da vidim hrabre, makar bilo i pogrešno.

Kakva vrsta zabave te privlači i gde odeš kada te privuče?

Volim zabave na kojima je ljudima dozvoljeno da budu šta god požele, da budu i ranjivi i snažni. Da li mi lice odlazi niz slivnik uz bas koji drma zidove ili bacam vatrene kugle i letim nad Berlinom, svejedno. Kad me privuče žurka, ja odem u uspešan K-hole. To je najbolji muzej, pored Jurrasic Museum of Technology, u Los Anđelesu.

Koji su glavni pokretači koji inspirišu te za rad?

Mene zanimaju društveni fenomeni koji se manifestuju na telima i u telima ljudi. Jako mi je bitno da nešto što istražujem ima društvenu ili političku urgentnost. Moji projekti su dugogodišnje opservacije, istraživanje koje uključuje ljude iz različitih disciplina. Važno mi je da će tema koju biram imati smisla i posle 10, 20, 30 godina, ali da pre svega mene stavlja negde gde nisam bio. Ono što radim će pre svega mene promeniti, a ako zakači i druge, ja sam presrećan.

Da li bi mogao da navedeš kratak presek srpske umetničke scene? Kakvo je Beograd mesto za jednog umetnika, po tvojoj proceni?

Beograd je savršeno i intezivno životno iskustvo do neke dvadesete godine. Ja nikada ne bih zamenio svoje detinjstvo za odrastanje negde na zapadu, ali svaki savremeni umetnik mora živeti negde drugde, odakle se iskustvo sumira, zatim aplicira i onda kroz rezultate vrati odande odakle je došlo. Ne vidim dobar art u gradu. Mislim da je umetničko obrazovanje ovde dosta izolovano, tradicionalno i daleko od toga što se dešava napolju. Predavači moraju da budu aktivni umetnici sa vidljivim rezultatima, poznavanjem umetničkog tržišta, trendova, tehnologije.

Mislim da bi scena bila mnogo bogatija da održava vezu sa ljudima koji su globalno aktivni i da se lokalni ostaci kulturnih organizacija, kustosi ili šta već, više bave umrežavanjem izvezenih umetnika i lokalne scene, ili buduće scene. Standard bi bio drugačiji a i svi mi bi rado pomogli da nam se da šansa. Siguran sam da nas jako loži i izjeda što nismo u stanju da doprinesemo zemlji u kojoj smo odrasli ili živeli. Ne mislim da smo svi baš otišli i zaboravili odakle smo. Ovde ljudi, umesto da se zakače na tvoj uspeh i pridruže se, radije sabotiraju. Ponosan sam što sam kroz izložbu FACELESS i AJNHAJTCLUB u Museums Quartier u Beču uspeo da dovedem više od 15-20 naših umetnika i da se konačno slova č i ć pišu pravilno na posterima Artist in Residence programa q21. Naravno, niko ovde nije svestan koliko je rada bilo potrebno za to, a većina ne zna ni ko stoji iz svega toga.

Kada bi postojao soundtrack tvog rada, koji bi to bio?

Života? Hmm… ‘Ajde nešto ovako:

https://www.youtube.com/watch?v=avM-F0R_Gyo

https://www.youtube.com/watch?v=aNOKn2hjo-g

https://www.youtube.com/watch?v=dtL8DTFKMe4&t=984s

https://www.youtube.com/watch?v=QYnKpnne4ew&t=104s

https://www.youtube.com/watch?v=5boRQcTvnwU

https://www.youtube.com/watch?v=J2HT_h2pUAc

https://www.youtube.com/watch?v=58hA3X53UZM

https://www.youtube.com/watch?v=A3ZVZVMIG7g

s00000006

  • Cipele

    Trippen

  • Pantalone

    Uniforma medicinskog brata iz NY

  • Jakna

    Barbour

  • Kapa

    Ilegalna kineska kašmir radnja

  • Kaput

    Hugo Boss za debele ljude iz '86

Lajkuj:

Komentari:

  1. Marija says:

    Kad bi samo Beforeafter mogao da obrati pažnju na pravilno pisanje, bih umesto bi, dosta bi nam značilo :)

    1. Maša Seničić says:

      Lepo je što Vam znači! Greška uklonjena, hvala na ukazivanju.

  2. Vera says:

    I need to know the place where these photos were taken, so, anyone please?

    1. Maša Seničić says:

      The Monument to the Unknown Hero, a World War I memorial; it is located on Avala Mountin, just above Belgrade.

      1. Vera says:

        Thank you, love!

Ostavite komentar:

Slični članci: