Ne volim kada na sceni vidim nešto suvišno

Scenski kostimografi ostaju često iza zavese. Ko su dizajneri kostima i koliko se njihov rad povezuje sa ulogom dizajnera savremenih i nosivih komada? Gde se oni školuju i koliko je njihov uspeh prepoznat u javnosti? Imala sam sreću da upoznam rad Dare Mihajlović, pre nego što je zaiskrio na sceni, javnoj, pozorišnoj, filmskoj i oplemenio je svojom liričnošću i osećajem za duhovitost intime… Njen kostimografski opus je ozbiljna stvar, u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Nemačkoj, a tek joj je dvadeset i neka…

Da li je kostimografija slučajan ili voljeni izbor, i koliko se samo bavljenje kostimom u praksi razlikuje od ideje koja te dovede na fakultet (imajući u vidu da si ti završila osnovne studije Scenskog kostima na FPU) ?

Ne znam da li se slučajnosti uopšte dešavaju, ili se jednostavno sa nekim razlogom u nekom trenutku nađeš negde i vidiš prizor koji zbog svoje jačine preraste u ogromnu ljubav! U trenutku kada sam donela odluku čime želim da se bavim, nisam mogla ni da pretpostavim kako izgleda ceo proces, od ideje do realizacije kostima, koji na sceni izgleda kao da nije imao jedan ozbiljan put promišljanja i prilagođavanja, kao da je, eto tako, baš tu, gde jeste.

Šta je razlog za produžetak studija, odnosno usavršavanje (trenutno na doktoratu na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu), koje u tvom slučaju teče paralelno sa tvojim učestvovanjem u različitim predstavama i filmovima, dakle poslovima?

U nekom trenutku sam shvatila da mi za ono, čime želim da se bavim, a što se ne zadržava samo u okviru kostima, treba još! I tako sam jednoga dana sa probe, noseći dve kese kostima za prepravku, umesto kod krojačice otišla vozom u Novi Sad, na prijemni za doktorske studije scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka. Na doktorskim studijama imam jednu divnu klasu sačinjenu od ljudi sa arhitekture, režije… Smatram jako važnim sve naše razgovore, koji započnu na predavanjima i nastave da traju u vozu.

Danas iza tebe stoje pozorišne premijere, u zemlji i inostranstvu. Nabroj neke lične favorite i pokušaj da objasniš šta to doprinosi kostimu u njima, zbog čega baš ti tu?

Uvek mi je teško kada treba nešto posebno da izdvojim, s obzirom na to da u sve ulazim sa istim angažmanom i ljubavlju. Pošto rad na jednom procesu (bilo da je film ili predstava) nije nezavisna kategorija, krajnji ishod nije uvek isti kao početna zamisao o istom. Jedno od najznačajnijih iskustava je kostimografija za operu “Slavuj” u Kelnu, u režiji Beke Savić, sada već dosta uticajne osobe u nemačkom teatru, što je ujedno bilo i moje prvo ozbiljno inostrano iskustvo. Ovo izdvajam ne samo zato što sam učestvovala u procesu nastajanja predstave, koji se dosta razlikuje od rada kod nas, već i zato što sam, u trenutku kada je kostim bio na sceni, videla ispred sebe postojeće likovno uobličene karaktere (pre toga su bili samo vizuelana misao). Pored “Slavuja”, izdvojila bih i “Natatorijum” u Subotičkom pozorištu (režija Selma Spahić). Za “Natatorijum” sam radila i scenu i kostim. Bio je izazov kako na sceni prikazati bazen i ljude pod vodom. Na kraju je sve dobilo ozbiljno konceptualno rešenje kojim sam bila dosta zadovoljna.

Biraš li (u radu) pre film ili predstavu, epohu ili savremene priče?

Mislim da su prilično različita iskustva u radu na filmu i pozorištu. Meni su oba iskustva, na oba polja, dosta značajna… samo mi se čini da poslednjih godinu dana pozorište češće bira mene (smeh).

Kako funkcioniše inspiracija na nivou pripreme ljudi za scenu, i ima li razlike u pristupu modnog i dizajna scenskog kostima, ukoliko je savremeni komad u pitanju? Ima li mode u sceni?

Scenski kostim je jedna vrsta elementa koji pomaže u definisanju kompletne slike o karakteru, hijerarhiji, vremenu, koji po potrebi mora biti lako transformativan, pa ne može biti, tek tako, neka stvar… Jako je važno odvojiti pojmove odevanja, mode i scenskog kostima, s obzirom na to da sva tri imaju ista izražajna sredstva. Moda može i treba da posluži kao inspiracija. Međutim, jako je bitno kako se kontekstualizuje da odevni predmet ne ostane na nivou stajlinga, već da postoji kao scenski kostim, samim tim i scensko sredstvo.

Šta je zajednički imenitelj za sve projekte koje si radila, od studentskih dana do profesionalnih angažmana? Tvoj autorski potpis.

Na ovo mogu najpreciznije odgovoriti ako kažem čemu težim u radu. To je precizna upotreba minimalnih sredstava, u cilju postizanja jasnoće namere i likovnog kvaliteta celokupnog utiska. Ne volim kada na sceni vidim nešto suvišno, zato što onda sve vreme očekujem da će se to upotrebiti. Onda, ako se to ne desi, osećam neku vrstu nedorečenosti, možda čak i izneverenosti.

Kome je bitniji tvoj rad, glumcu ili reditelju, i gde si ti na putu između njih?

Ja sam, u tom slučaju, između dve vatrice, smeh. Da bi zamisao u realizaciji profunkcionisala, potrebno je da postoji dobra komunikacija, razumevanje i poverenje na svim stranama. Inače, stvara se efekat klackalice, gde je u trenutku neko gore, a neko dole… Onaj, koji je na sredini, na prilično je nestabilnom terenu (smeh).

U duhu prethodnog pitanja, šta bolje određuje dobrog kostimografa, saradnici ili nagrade, odnosno integritet autora?

To isključivo zavisi od ličnog stava koji autor ima prema ovom pitanju. Smatram da je moj moto moja vodilja, ali podložna kritici. U suštini, stvar je u tome da li se vodite očekivanjima koje imate sami prema sebi, ili koja drugi imaju u odnosu na vas. U vremenu kada je numerička funkcija jako, jako bitan parametar, onda je i broj tih zvaničnih nagrada pokazatelj… Lično, važnije mi je da imam priliku da radim sa ljudima čiji mi je izraz zanimljiv, na projektima koji su mi izazov… Nagrada uvek dođe u nekom obliku.

Praško kvadrijenale (PQ) ti je donelo i iskustvo i nagradu. Znajući da je to jedna od najznačajnih manifestacija u svetu, koje se bave pozorišnim izrazom, šta je vrednost tog iskustva?

Zajedno sa kompozitorom Draškom Adžićem, učestvovala sam u sklopu nacionalne selekcije Srbije na PQ 2015, sa instalacijom “Institucija”, gde je Srbiji dodeljena zlatna medalja za dijalog. Ovo mi je bilo značajno iskustvo, zato što sam se publici predstavila sa nečim što izlazi iz polja kostimografije i prelazi u audio-vizuelnu umetnost. Takođe sam u procesu rada na “Instituciji” počela ozbiljno da razmišljam o tome kako vreme ubrzanog konzumerizma zahteva i promene u izlagačkoj delatnosti umetnosti. Vrednost je, naravno, i trasiranje pozorišnog puta kao posledica viđenog na PQ.

Umetnici čiji te rad dotiče i pokreće?

Najviše se divim ljudima koji do kraja veruju u svoje ideje i koji se zbog svojih nekompromisnih stavova najčešće teško snalaze u vremenu u kome žive… Mislim da je najbitnije da ne odustaju, nikada, do kraja. Vreme njihovih dela dođe dosta posle njihove smrti, što samo govori koliko su bili u vizijskoj prednosti… Ako moram nekoga da izdvojim – Sergei Parajanov, Edvard Munch, Virginia Woolf… Ima i puno savremenih.