Da li imate preko 18 godina?

Budućnost mode su reciklaža i fair trade

U ovonedeljnoj paleti razgovarali smo sa Ljiljanom Popović, profesorkom istorije iz Novom Sada, a podelila je sa nama šta misli o modnim uzorima, školskim uniformama i nakitu kao drugoj sporednoj stvari na svetu.

Garderoba je jedno od sredstava komunikacije sa okolinom pomoću kojeg ljudi jedni o drugima stiču prve impresije i donose sudove o ličnosti. Novosađanka Ljiljana Popović je penzionisana profesorica istorije, koju učenici pamte po specifičnom i originalnom načinu oblačenja. Smatra da se autentičan stil uvek može zadržati i izraziti, bez obzira na (formalne) okolnosti. Sa Ljiljanom smo popričale o njenom stilu i inspiraciji, ali i o školskim uniformama, kodeksu oblačenja i istorijskim epohama u kojima smatra da su se ljudi najbolje oblačili. Koncizno i analitički nam je objasnila u čemu je problem sa načinom na koji se mladi danas oblače i zašto misli da je budućnost mode u reciklaži, odnosno smanjenoj proizvodnji i potrošnji.

Šta ste po zanimanju?

Profesor istorije i već 9 godina penzioner.

Kako bi ste opisali svoj stil oblačenja?

Što se tiče boja nekada izaberem monohromatske kombinacije, pa nije retko da u kompletno crnom outfitu provedem ceo dan, ali uglavnom, kako sam optimistična osoba biram  vesele i jarke kolorite. Moje boje su svetlo zelena, sve nijanse plave, smaragdno zelena, boja senfa i ljubičasta.

Odeća koju nosimo pokazuje pre svega našu individualnost (po čemu možemo biti  prepoznatljivi), a mi time prezentujemo našu ličnost svetu oko sebe. Mislim da je moj stil poseban, ponekad eksentričan, uvek na granici dobrog ukusa, ali nikad kič. Na moj stil su uvek uticale moje emocije i trenutno raspoloženje, kao i aktuelni trendovi. Stil sam, moram naglasiti, gradila pod uticajem mog oca, akademskog slikara i grafičara profesora Miodraga – Miše Nedeljkovića, kog sam beskrajno poštovala, upijala njegovu kreativnost i divila se genijalnosti i inovativnim idejama u polju savremene umetnosti i grafičkog dizajna. Sa tatom sam dosta putovala, tako da sam imala prilike da vidim kako se oblače mladi u svetskim metropolama, kao i da uvek prva imam neki komad odeće koji je za naše uslove bio egzotika i nedostižna želja svakog tinejdžera. Ti prvi moji susreti sa muzičkom kulturom s kraja ‘60-ih uticali su na moju želju i potrebu da budem autentična i da gradim svoj stil, koji će godinama kasnije postati prepoznatljiv.

Koji Vam je omiljeni komad odeće? 

Sa godinama su se menjali moji omiljeni komadi odeće. Nekada su to bile mini suknje, pa zatim maxi uzane u kombinaciji sa prslucima i maramama, uveče kostimi i mala crna haljina, a danas kad mi kilogrami diktiraju izbor omiljenih komada, najčešće biram praktične, ali zanimljive komade. Najčešće su to jednobojne helanke uz duge bluze, majice i tunike sa prugastim printo ili čak cvetnim dezenima, što mi je nekad bilo izuzetno odbojno. Ranije, čak i u vreme hippie pomame, nikada nisam nosila cvetne paterne, uvek su to bile pruge, trouglovi, stilizovani oblici i ornamenti… jer sam više bila naklonjena pop–artu i novom talasu.

Komad odeće koji je meni izuzetno važan, zapravo se odnosi na aksesoar. Bez autentičnog nakita, marama i tašni ja ne mogu da zamislim niijedan izlazak iz kuće. Upadljiv nakit, uglavnom unikatan, ručno oslikane marame i torbe u najrazličitijim bojama i formama godinama sam sakupljala sa različitih krajeva sveta i njima razbijala dosadnu svakodnevicu i dress code koji sam kao professor morala poštovati.

U čemu se osećate najkomotnije i kakvu obuću najradije nosite?

Pre nekoliko godina odlučila sam se za helanke i oversize gornje komade. Komotne su za pokret i imam ih u svim bojama. Iako ne zvuči „komotno“ – bez nakita i šminke ne mogu. Međutim, obuća je moja prva ljubav. Još sa 15 godina išla sam na rasprodaje u Italiju (imala sam tetku koja je živela u Rijeci) i kupovala nekoliko pari odjednom. Kasnije sam više vodila računa da moja obuća bude u trendu, neobična i što “luđa“,  dok o udobnosti tada nisam razmišljala. Nosila sam obuću sa visokom i debelom drvenom, pa čak i plastičnom štiklom, preko dana rimljanke od kože ili od gume. Kožne čizme na visoku debelu štiklu, uzane do kolena, zimi su bile obavezne.

Danas su moj izbor patike. Od sportskih sa vazdušnim đonom, do starki koje imam u nekoliko boja. Štikle su odavno zamenile patike, koje „nasleđujem“ od unuka, baletanke, espadrile i spenserice u upadljivim bojama. Cipele na visoke potpetice, koje sam godinama kupovala u inostranstvu i pravila po meri i mojoj ideji u svim bojama, odavno sam poklonila. Ostavila sam par meni najdražih, i nekoliko sa niskom petom, koje nosim u posebnim prilikama.

Dok ste radili u školi, da li ste imali posebnu garderobu za posao?

Nisam, ali sam svaki svoj radni dan (radila sam u srednjoj školi kao profesor istorije 35 godina) trudila da odradim savesno, a da pri tom ne izgledam dosadno, već dopadljivo i prepoznatljivo. Poštujući moto „ko nije za sebe, nije ni za druge“, svako veče nakon pripreme za čas birala sam odevnu kombiaciju za naredni radni dan. Iako smo morali da poštujemo norme vezane za dress code, trudila sam se da na svoj način prilagodim konvencionalne forme odevnih predmeta (kostimi, duge suknje, bluze, rolke..) svom senzibilitetu.

Uglavnom su boje i aksesoar bili ti koji su me izdvajali iz sivila klasičnog i strogog oblačenja profesora, ali i moja želja da uvek budem drugačija. Moji nokti su bili ono po čemu sam bila prepoznatljiva i po čemu me mnogi učenici i danas pamte. Tada, sredinom ‘70-ih i početkom ‘80-ih (što sam zadržala do danas), nije bilo uobičajeno da se nokti lakiraju intezivnim bojama, a pogotovo različitim. Imala sam fetiš, a to su bili lakovi za nokte u najneverovatnijim bojama: od svih nijansi crvene, zelene, plave i roze, preko fluorescentnih pa do crnog, koji je tad bio taboo. Teško su se nalazili, a moji učenici su bili oduševljeni vizionarskim duhom omiljene profesorice. Mislim da sam tada diktirla trendove u svojoj okolini i da su mnogi sledili moj stili i bavili se analizom mog izgleda, na pozitivan način. Neobične frizure su takođe bile način da, bez obzira na stoge konvencionalne propise, dam sebi oduška. Nosila sam različite dužine od duge ravne, stepenaste, sa repovima, kratke u dve-tri boje, pa do tzv. bob frizure, u dužim i kraćim varijantama, isto u različitim bojama. Mnogo sam eksperimentisla, a reakcija okoline me je zabavljala. Iako sam volela boje, nikada nisam imala više od 3 boje na sebi (ne računajući nokte) i volela sam zapravo monohromatiku.

Šta mislite o načinu na koji se učenici i učenice danas oblače? 

Danas je mnogo više slobode u svim segmentima savremenog društveno-socijalnog života, pa i u oblačenju. Mladi danas imaju mnogo veći izbor odeće, dostupno im je sve što požele da izgledaju drugačije, ali oni na žalost, da li zbog nesigurnosti ili komoditeta, ne koriste te mogućnosti; svi prate trendove i izgledaju isto, ne želeći da budu izolocani iz društva kom žele da pripadaju.

Odeća je najjači oblik komunikacije. Na osnovu toga šta neko ima obučeno mi donosimo sud o njegovom duhovnom i emotivnom stanju, socijalnom statusu, ukusu što se tiče muzike i kulture uopšte, kao i o strukturi ličnosti. Na taj način mnogi se prepoznaju i pre nego što stupe u verbalnu komunikaciju, već znaju da li će im se neka osoba dopasti ili ne. Tužno je što su mladima danas u našoj zemlji, a bogami i napolju, uzori kojekakve starlete i neostvareni likovi čija je estetika degradirajuća, a fizički izgleda degutantan. Mnoge devojčice u želji da se poistovete sa svojim idolima, već vrlo rano odlučuju se na nepotrebne plastične operacije, korekcije usana, trajnu šminku i ostalo, nažalost, trajno unišavanje tela i lica, koje roditelji odobravaju. Da li iz nemoći ili iz istog razloga kao i njihova deca, nisam više sigurna.

Koji je vaš stav o školskim uniformama?

Danas se o vraćanju uniformi u škole dosta priča, ali lično mislim da nema ništa od uvođenja ovakvih radikalnih mera. Mislim da uniforme danas ne bi bile loša opcija za osnovne, pa čak i srednje škole iz više razloga. Prvo – polarizacije i raslojavanja. Socijalne razlike (od kada nema srednje klase) su drastične, što se primećuje i na deci. Skupa i brendirana obuća i odeća daju im sigurnost i omogućavaju da se ponašaju superiorno u odnosu na učenike čiji roditelji nisu u mogućnosti da obezbede slične stvari, pa čak i u odnosu na profesore.

Druga, po meni jednako bitna stvar, odnosi se na razvoj njihove kreativnosti i individualnosti. Apsurdno zvuči, ali nekada – kada su uniforme bile obavezne kod moje generacije i mlađih, mi smo želeli da izgledamo drugačije i čak i u tim uniformama imali smo želju da se razlikujemo, što smo i uspevali. Najviše nas je motivisalo da budemo svoji kad skinemo uniforme, odnosno posle nastave, gde smo čak rukovođeni DIY (uradi sam) ideologijom sebi šili odeću, štampali majice i oslikavali tekstil. Danas deca iako ne moraju da nose uniforme su uniformisana. Svi se isto oblače i ne postoji ta želja da se na bilo koji način, osim u materijalnom smislu, istaknu i privuku pažnju idejama i jakim stavom.

Da li ste nekada nekoga opomenuli zbog načina na koji je došao/la obučen/a u školu?

Dešavalo se, kako da nije. Posebno leti, kad je teško održati pažnju učenika, jer nikog tada toliko ne zanima nastava i svi jedva čekaju da izađu iz zagušljivih učionica i odu na Štrand ili bazen da se rashlade. E sad, dešavalo se da učenici dođu u papučama, šortsevima, majicama bez rukava, već spremni za plažu, što naravno nije bilo dozvoljeno. Takve učenike sam vraćala sa nastave i slala ih kući da se preobuku. Nisu mogli da prisustvuju mom času – ni zbog tada strogog školskog pravilnika, ali ni zbog mene, jer takav dolazak na nastavu nisam tolerisala.

Šta mislite o kodeksu oblačenja koji je na snazi u školama, na fakultetima, radnim mestima… Koje je vaše mišljenje o kodeksu oblačenja kao takvom?

Mislim da kodeks oblačenja treba da postoji. Uvek se može, kao što sam već rekla, ispoštovati forma, ali i zadržati autentičnost i stil, bez obzira na okolnosti.

U kojoj istorijskoj epohi smatrate da su se ljudi najbolje oblačili i zašto?

Svoju lepotu imale su stare kulture (egipatska, rimska i grčka) gde je sve bilo sa merom: tunike, ogrtači, nakit – sve od prirodnih materijala u zemljanim tonovima. Danas se sirovi i prirodni materijali retko korite (svila, pamuk, lan) jer koštaju previše. Kasnije početkom XIX veka prisutan je bio stil ampir, u doba Napoleona, meni veoma zanimljiv i privlačan. Ako gledamo modu kroz istorijske epohe, to bi bio moj izbor.

Što se tiče savremene mode, mislim na period kada su se u Evropi u XIX veku pojavile prve modiskinje, pronalaskom mašine za tkanje i početkom industrijalizacije, meni je najbilži period dvadesetih godina kada je Coco Chanel diktirala trendove. Harizmatična, hrabra, uvela je novine u modne trendove, a njeni kostimi su i danas aktuelni mogu se kombinovati uz sve – od klasične suknje do iscepanog džinsa. Popularisala je paž frizure, male crne haljine, jersey tkanine, broševe, kape, šešire, bisere, ali i ležeran način oblačenja – Little Boy Look.

Imate li modnog uzora, nekoga na koga se ugledate po pitanju oblačenja?

Naravno, kao dete rođeno ‘50-ih na mene je veliki uticaj imala i hippie revolucija. Modni stil Brigitte Bardot i Twiggy, čije sam slike isecala iz novina, uticale su na celu moju generaciju. Moji uzori su do danas ostali isti: Coco Chanel, Audrey Hepburn i Jackie Kennedy. Ne moram posebno da navodim zbog čega su modne ikone iz mog vremena imale veliki uticaj na izgradnju mog stila. Od naših dama, oduvek sam cenila hrabru Josipu Lisac, koja je imala posebno ekscentičan stil. Sećam se njene rečenice koja je svojstvena i mom stilu života: „Nikad ne izlazim iz kuće nenašminkana i obučena u trenerke i kojekave poderotine. Ja sam uvek sređena, čak i đubre kad bacam“. Ista je bila i moja mantra.

I ja sam mnogima iz moje generacije, kao i kasnije mlađima, bila dugo godina uzor, što se tiče stila, oblačenja i trendova. Iako se od mene kao profesora istorije, egzaktne nauke, očekivala formalnost i sterilni izbor odeće, ja sam zbog svoje naravi i okruženja u kom sam odrastala, imala prilike da dosta putujem, družim se sa novosadskom avangardom i formiram svoj stil još u najranijim godinama. Sećam se da sam 1970. godine iz Pariza donela providnobelu tašnu, ripsane pantalone, providnocrnu kratku košulju i par velikih naočara za sunce u jarkim bojama. Devojke su kao lude počele da šiju iste takve košuljice i pantalone, želeći da izgledaju kao ja. Pratile su moje promene stila od frizure do odeće, tako da mogu da kažem da sam tada u Novom Sadu, a i šire ja bila mnogima modni uzor i neka vrsta trendseterke. Imala sam krojačice iz umetničke škole, za mene su šile i mnoge kostimografkinje, tako da sam sigurna da su moj talenat nasledile i moje ćerke koje se danas uspešno bave modnim dizajnom, a kojima sam tokom odrastanja bila modni uzor.

Da li nosite nakit ili neke druge aksesoare / modne dodatke?

Kao što sam već rekla, bez nakita ne mogu. Nakit je moja druga sporedna stvar na svetu. Iako sam godinama skupljala nakit različitog dizajna, od brendiranih i dizajniranih skupih narukvica, do jeftine bižuterije iz robnih kuća, nakita je u mojim kutijama sve manje. Poklonila sam dosta toga što više ne priliči mojim godinama, mada neke drage komade čuvam. Uglavnom mamine i bakine stare minđuše i prstenje. Zlato ne volim i nikada ga nisam nosila, dok bisere obožavam.

Nemam probušene uši, što me nije sprečavalo da nosim mindjuše svakodnevno, na klipsu naravno. Imam ih u najrazličitijim oblicima i bojama, i uvek kad sam negde na putu obavezno uzmem sebi neki dobar prsten i minđuše. Od nakita najviše nosim prstenje i to upadljivo, geometrijskih formi. Uvek po jedan, najviše dva istovremeno.

Koji je poslednji odevni predmet koji ste kupili?

Unazad  u poslednjih nekoliko godina trudim se da što manje kupujem po prodavnicama za masovno tržište, zato što su njihove stvari za jednu sezonu, nekvalitetne i izrađene od loših materijala. Uglavnom kupujem po Second hand prodavnicama i buvljacima, stvari koje su kvalitetne i unikatne, a kombinujem ih sa skupljim odevnim predmetima ili odećom koja je od prijatnog materijala: organski pamuk, lan, svila.

Poslednju kvalitetniju stvar koju sam kupila, pored prstenja i modnih dodataka koje kupujem veoma često, su ljubičaste antilop spenserice koje su dosta koštale, ali su veoma udobne i nosim ih često.

Šta mislite o današnjoj modi i da li smatrate da se u svetu mode može nešto novo izmisliti, ili se reciklira već viđeno?

Mislim da se danas moda reciklira na globalnom nivou i da je (reče neko) moda kao ogromno bure u koje se trpaju epohe i stilovi, pa kad se napuni, samo se okrene i tako sve ispočetka… Gotovo da nema ničeg novog u toj lepoj primenjenoj umetnosti, što je već viđeno.

Mislim da je budućnost mode u reciklaži i održivoj modi, u odgovornom odnosu prema okolini i u smanjenoj proizvodnji i potrošnji. Moda iako lepa i inspirativna, s druge strane predstavlja pretnju za buduće generacije. Modna industrija je veliki zagađivač, tako da se zalažem za upotrebu fair-trade odeće, recikliranog prediva i organskog pamuka. Danas je modni moto “manje je više” imperativ novih generacija i održivog dizajna.

  • Majica

    Tijana i Mila Popović iz kolekcije “Wrap your Crap”, poklon od ćerki

  • Helanke

    Mali butik u Grčkoj na moru

  • Patike

    Nike

  • Nakit

    Iz P..S... studija i sa buvljaka

  • Marama

    Kupljena u Budimpešti sredinom 90-tih

Lajkuj:

Komentari:

  1. Dragana says:

    Originalnost je uvek bila Ljiljin zaštitni znak i u odevanju i u predavamju! Čas istorije je uvek bio zanimljiv, a profesorka inspirativna. Najlepše uspomene me vežu i za njene časove i za nju kao koleginicu! Veliko poštovanje i pozdrav!

  2. NS says:

    Ljiljana je bila i ostala originalna, iskrena i dobronamerna. Sve najbolje poštovanoj profecorici!

Ostavite komentar:

Slični članci: