Biti bezvremen ne znači biti van vremena

Ines Janković je modna dizajnerka koja živi i radi u Beogradu. Posle nekoliko godina bavljenja enterijerom pokrenula je modni brend Ines Atelier. Njena estetika prati jednostavnu i svedenu formu koja krije specifično promišljanje o detalju. Razgovor smo započeli u njenom ateljeu/prodavnici koji se nalazi na Dorćolu, a završili ga u jednom od njenih omiljenih restorana.

Kako izgleda tvoj tipičan radni dan, kaži nam nešto o svojoj rutini?

Svi ljudi koji se bave nekim kreativnim poslom teško da imaju rutinu. Posao je takav da se iz dana u dan menjaju prioriteti i obaveze i što više obaveza imaš, dani se više razlikuju. Ali ako bih mogla da nađem neku vrstu rutine… Ujutru između 7 i 8, čim ustanem meditiram, oko 20 minuta. To mi pomaže da prikupim koncentraciju za taj dan. Nakon toga doručkujem i već sam oko 9 spremna da počnem. Ako sam u pripremi kolekcije crtam do nekih 13, 14, zatim idem do krojačica pa u radnju. Poslepodne se susrećem sa klijentima, imamo probe ili ih primamo na razgovor, nakon toga obično idem na trening ili večeru sa prijateljima.

Da li možeš da nam opišeš tvoj stvaralački proces, od početka, od prve ideje do kraja, do onoga što mi na kraju vidimo?

Pre svega radim na istraživanju: trendova, boja, materijala. Ko naginje komercijalnijoj i nosivijoj modi, on mora da prati šta se oko njega dešava. Morate biti informisani, znati koje su smernice te sezone, na šta bi trebalo obratiti pažnju. Naravno vi dajete vaš pečat, odlučujete kako će to da izgleda. Dakle, istražujem, prikupljam informacije koje su mi potrebne da bih formirala koncept koji treba da bude što jasniji. On treba da pokaže u kom pravcu se ide. To je slika senzibiliteta i služi tome da se stekne utisak o senzibilitetu. Nakon toga ide razrada crteža i ideja. Dobro bi bilo da se o materijalima razmišlja dok se rade crteži! Bilo bi idealno da ja završim celu svoju kolekciju, da sve iscrtam, u miru prostudiram i da onda naručim materijale. To su idealni uslovi, ali meni se to skoro nikad ne dešava. Obično paralelno dok crtam, naručim određenu količinu uzoraka, kasnije naručujem veću količinu za proizvodnju. Kada pristignu materijali kreće proces razrade uzoraka, proces u radionici, izrada, a nakon toga ide prezentacija, revija.

Nemam taj luksuz i slobodu da mogu da se opustim i razmišljam o kolekciji onoliko koliko mi se razmišlja. Ako radite ozbiljnije, na nivou posla, ako vam to nije hobi, onda nemate luksuz čekanja trenutka i inspiracije, ne možete da dopustite sebi “napravio sam kad sam bio spreman”, postoji trenutak kad morate da prezentujete ono što ste uradili. Poslednjih godinu dana izvozimo za inostranstvo i hteli ne hteli moramo da se pridržavamo tih termina koji nam diktiraju kad šta moramo da radimo.

Proces dizajniranja, kreiranja i prezentacija čini dvadeset posto modela, sve ostalo je ono iza toga. Pametno napravljen model je onaj o kom si promislio o tome kako ga dobro proizvesti, kakav je materijal, da li je to dizajn koji ljudi hoće da kupe, koliko je cena u skladu sa dizajnom. Sve ovo govorim o ljudima koji grade brend, ne o ljudima koji se bave visokom modom ili konceptualnom umetnošću koja nije profitabilna, to je sasvim drugi koncept.

Obrazovala si se za dizajn enterijera, kako se desila moda?

Završila sam enterijer u Firenci i Rimu, i modu u Milanu. Enterijer je bila želja mog tate, ja nikad nisam htela time da se bavim. Ceo život gledam proizvodnju vrata, drvo, mašine, piljevinu! Bavila sam se plesom, entrijer me nije zanimao. Plesna akdemija za njega nije dolazila u obzir, to je hobi! Napravila sam pauzu godinu dana, jer nismo mogli da se dogovorimo. Bila sam uporna da upišem modu. Čak sam polagala prijemni na Višoj tekstilnoj školi, ja iz ekonomske škole koja nikad nisam nacrtala kocku! Išla sam na časove crtanja tri meseca, znala sam da su mi male šanse, ali htela sam da probam. Kada sam na prijemnom nacrtala jabuku, a to je bila jabuka nekoga ko se spremao tri meseca, bila sam tako puna sebe. Prošetam se malo da operem četkice, i vidim šta su drugi uradili i postane mi jasno da neću proći. Ljudi koji su to upisali su stvarno bili odlični crtači, daleko talentovaniji. Kazala sam roditeljima da ipak hoću modu, da ću ići na časove godinu dana svaki dan! Možda nisam najtalentovanija, ali sam jako uporna, nema šanse da ne upišem! Otišla sam na pola godine u London i kada sam se vratila tata je nastavio da me forsira za enterijer. Bila sam jako tužna tada. Sad sam zadovoljna zbog toga, imam dva zanimanja i u suštini volim da radim enterijer. Prva godina je bila teška, ali sam ubrzo ušla u štos. Nekoliko godina sam se bavila enterijerom i shvatila da ne želim celog života da se kajem što nisam pokušala modu. Tako sam našla Marangoni, jednu odličnu školu u Milanu.

Studirala si u Italiji, u kulturološki drugačijoj sredini, učila si na tržištu drugačijem od onog na kom radiš, pretpostavljam da ti to znači?

To mi je značilo, jer je tamo ipak sve na višem nivou, i zato ovde možda i dobro radim, uvek sam malo ispred. Mi se divimo Italijanima. Da sam studirala van Evrope, npr. u Japanu gde je potpuno drugačiji pristup modi i kulturološka razlika je veća, donela bih u Srbiju nešto što nama nije toliko blisko, odnosno ljudima koji imaju kupovnu moć. Italijani su nam bliži, to je estetika kojoj mi težimo. Njima je jako važna prezentacija, pakovanje. Imaju svest o tome koliko je važno kakvo je dugme, kakva je izrada, svaki detalj. Nemci poklanjaju pažnju samo kvalitetu, Italijani celokupnom utisku.

Koliko logiku osmišljavanja enterijera inkorporiraš u modu, da li je prisutno to znanje i iskustvo?

Toga uopšte nisam bila svesna, dok ljudi nisu počeli da mi govore o tome. Mada, dok radim na mood bordovima uvek stoji jedna fotografija enterijera. Ako pogledaš moj logo, on je dosta arhitektonski, tvrd i ljudi često pomisle da je iza toga nameštaj, a ne ženstvene haljine koje prijanjaju uz figuru! Nesvesno sam to implementirala, jer su geometrija i grafika bliske mom senzibilitetu. Kad god se uhvatim za nešto što mi je lepo, to je oštro, nikad nisam uzela suknju ili haljinu sa mašnom. Najviše volim kontraste i smatram da je ključ uspeha u balansu, i u enterijeru i svakoj vrsti umetnosti ili dizajna, dakle čvrsto, oštro s jedne strane i soft sa druge. Mislim da je to dobar koncept, kada radiš kontrastne stvari koje su u harmoniji.

Kako i kad si se koncentrisala na nakit?

Počela sam sa odećom i vizijom brenda koji je timeless- klasika sa modernim intervencijama, sa modernim elementima. Htela sam dobru formu, dobar materijal i haljine koje su smartclothing, koje možeš da nosiš više puta u različitim prilikama. Kada si mlad dizajner, ne možeš mnogo da se izdvojiš. Na našem tržištu sve mora da vrišti kako bi ostavilo utisak. Tek sam počela i tražila sam način da se istaknem. Bez karaktera odlaziš u konfekciju. Za jednu reviju smo pozajmljivali nakit, od čoveka koji ga pravi i tada sam pomislila kako bi on mogao da pravi nakit po mom dizajnu. Sarađivali smo na mojoj prvoj kolekciji, koja je fenomenalno prošla. Sve se prodalo u roku od sedam dana! On nije bio raspoložen da radimo veću seriju i zbog obima svog posla nije bio u mogućnosti da radi samo za mene. Bila sam primorana da tražim drugu proizvodnju i tako sam našla svog majstora! Način izrade mog nakita je jako redak i time sam na neki način zaštićena od kopiranja. Posle tri godine, četiri ili pet kolekcija, došla sam do toga da proizvodim nakit u Italiji u laboratoriji koja je radila za Cartier, za Bvlgari. Otkrila sam nove mogućnosti izrade i svakom novom kolekcijom unapređujem tehniku.

U tvom radu se oseća konstanta, nema ekstremnih oscilacija?

Mislim da je bitno je da ostaneš prepoznatljiv, da ne iskačeš iz svog konteksta za 360 stepeni. Brend možeš da unaprediš, ali ne da potpuno promeniš senibilitet. Senzibilitet je pečat. Ja se malo šokiram kad vidim da jedan dizajner jedne sezone uradi jedno, sledeće nešto potuno drugačije, potpuno se promeni, onda nešto treće. Sa strane izgleda kao da je taj neko nesnađen. To nikuda ne vodi. Uvek će biti ljudi koji će da poštuju tvoj stav, koji će to da vole i koji neće, i to je sasvim prirodno, zdravo i iskreno.

Od samog početka si u komercijalnoj modi, nema lutanja. Odmah si osetila kuda zeliš da ideš?

Da, u onom smislu u kom je komercijalno ono što je nosivo, što ima upotrebnu vrednost. Od početka je to bio jasan put, jasan senzibilitet i na to sam ponosna. Sada me dosta ljudi i prati i voli, ali kada sam počela dobijala sam dosta kritika poput to je Zara, nije ništa specijalno uradila i slično. Mnogi su me kritikovali jer su od mladog dizajnera očekivali neki eksperiment. Stajala sam iza onoga što radim i smatram da nisam ovde da bih izmislila toplu vodu, novi kaput, novu suknju. Bavljenje modom je interpretacija, viđenje određenog pravca, određene estetike. Mislim da je jako važno imati etiku, biti čvrst i ostati verodostojan u trenutku u kom te svi kude, a podržava mali krug ljudi! Kada sam se pojavila osporavali su mi sve i kreativnost i talenat, jer sam zbog porodice imala zaleđinu i vetar u leđa. Znala sam da će me gledati kao Paris Hilton, ali ja sam uvek bila sigurna u svoju ideju i upornim radom uspela sam da uverim i druge u to.

Šta je najveći izazov u pripremanju revije, s obzirom na uslove u kojima se nalazimo?

Izazov je napraviti nešto drugačije, sve organizovati i spakovati! Kada je reč o prostoru nemaš podršku od grada. Ljudi koji bi mogli da ti pomognu da se revija izvede u nekom prostoru ne podržavaju te. Smatram da je to nepotrebno, jer ako neki prostor stoji prazan zašto bi ga nerazumno naplatio? To je prezentacija, ja na reviji ne prodajem haljine! Tu nailazim na prepreke. Ljudi koji rade nisu problem jer se kod nas toliko malo stvari dešava da su ljudi srećni ako se bilo šta dogodi i radiće po razumnim, čak minimalnim cenama. Veliki problem su finansije, pronaći sponzore, ljude koji će imati sluha da to podrže. Sam finansirati je neverovatno teško. Ako hoćeš da napraviš stvarno wow reviju, to iziskuje jako mnogo novca, samo rasveta košta, cela organizacija… Nezahvalno je da ja govorim o tome, da solim pamet nekome ko nema ništa. Ne mogu da kažem nekome Zamisli i to može da se desi, jer ja lako mogu da zamislim, znam odakle može da mi se desi. Revije  Sada sam imala sponzora i to mi je mnogo pomoglo. U inostranstvu revije prave samo veliki brendovi. Moj prijatelj iz Italije je bio šokiran što sam ja tek počela i odmah pravim reviju, tamo dizajneri rade po deset godina i tek onda prave reviju!

Da li si nekad radila za nekoga, a da ti je od početka jasno da to nije ta haljina, da to nije ta osoba, kako se nosiš sa tom vrstom kompromisa? Šta je uzbudljivo u custom dizajnu?

Ako za nešto odmah vidim da neće biti dobro ja to kažem. Mislim da to i jeste uloga dizajnera. Ako si profesionalac i dobar u svom poslu moraš predočiti da to nešto što je klijent zamislio neće biti dobro, da neće izgledti tako kao što je zamislio. Imam sreću što ljudi hoće da me poslušaju! Nama dolaze razne žene, žene koje znaju da je košulja od svile i zašto sako toliko košta, koje shvataju da ta haljina ima neku poruku, da nije samo haljina. Najvećim uspehom smatram to kada u moj atelje dođe neko ko može da kupi bilo koju haljinu, ali dođe baš po moju.

Za koga bi volela da kreiraš u Kanu?

Volim siluetu manekenki, visoke, mršave, tanke žene ali mi je mnogo važna elegancija koju neko nosi iznutra. Takva mi je Gwyneth Paltrow- tanana, visoka, elegantna, nikad nema ničega previše, uvek dovoljno, sa merom. Ona ima toliko elegantnu pojavu da sve iznese kako treba, dizajner tu ima mnogo manje posla, jer ona zrači elegancijom. Druga je Julianne Moore, fenomenalna glumica. Ne volim klasičnu žensku lepotu, savršene oči, pune usne, kosu… npr. Adriana Lima je prelepa žena, ali više volim žene koje nisu po normama. Za Julianne bi možda rekli da nije lepa, ali kako je estetika stvar ukusa, ona je jedna od najlepših žena danas! Zbog energije, stava, isto i Meryl Streep koja je doduše malo starija za moje modele i ne znam da li bih bila na visini zadatka kad bi trebalo da je obučem. To su tri dame koje smatram neverovatnim.

Da li postoji neko ili nešto što bi mogla nazvati najvećom inspiracijom u karijeri?

Meni je najveća inspiracija moj otac, koji je pobegao od rata, od sticaja okolnosti i započeo svoj posao ni iz čega. Počeo je iz jedne male garaže u kojoj su on, moja mama i deda ručno pravili vrata, imali su jednu mašinu. On je devedesetih kada je bilo jako loše vreme, bez ikakvih veza, bez da je ikada bio uključen u politiku, samo svojim radom, svojim talentom koji je uklopio sa neverovatnim osećajem za biznis, od male radionice došao do toga da danas ima firmu od 450 zaposlenih. Naravno, imao je i sreće, ali čini mi se da je uz rad, sreća stvar energije, ti emituješ sreću, veruješ da nešto može. Ključ njegovog uspeha je u tome što je tada, kad je radio jedna vrata ili danas kad radi na hiljade vrata isto pristupao projektu. Ista srast, ista predanost i profesionalnost bilo da radi stan od pedeset, sto kvadrata bilo hotel od nekoliko hiljada kvadrata. I za sve to vreme on se nije izgubio u tom uspehu. Zahvalna sam što sam imala priliku da učim od njega.

Ako je moda svojevrsno pričanje priče, koju ti priču pričaš, koja je tvoja modna filozofija?

Moja filozofija je napraviti komad koji će opstati više sezona. U svom ormaru imam komade od pre šest, sedam godina i uvek se obradujem kad nešto posle toliko godina uz male korekcije mogu i dalje da nosim. To je koncept kom težimo, da tu haljinu, jaknu, čak i nakit, bez obzira na to što je prilično jak i kitnjast, sa mnogo boja koje su u trendu, kada ugledaš pomisliš Super. Bitno je da komad ima stabilnost. Da bi komad bio timeless on mora da bude kompletan, da je od dobrog materijala, da ima dobar kroj. Važni su detalji- kakvo je dugme, kakav je rajfešlus. Na detalje potrošim možda najviše novca. Ima jedna rečenica firme YKK, koja radi zipere, Small parts big difference, tako i mi razmišljamo- mali delovi, ali velika razlika.

Da li voliš Beograd, šta voliš u Beogradu?

Jako! Meni je Beograd jedan od omiljenih gradova. Slušam prijatelje iz Rima, iz Milana svi se žale na gradove u kojima žive, uvek se smejem jer imam sreće što živim u jednom od svojih omiljenih gradova. U Beogradu volim energiju grada, harizmu iako objektivno fasade nisu sređene, arhitektura, naročito u zadnjih nekoliko decenija nije baš na zavidnom nivou. Pretpostavljam da Beograđane nervira što je došlo million ljudi, jer kao što su došli kvalitetni, došli su i nekvalitetni i to je narušilo stari beogradski šmek. Ali to je čar metropole, pogledaj Njujork, pre pedeset godina niko nije bio Njujorčanin. Volim gužvu, različite ljude, na koje god mesto da odem puno je. Kada idem na posao, kada vozim tim ulicama, ja se osećam srećno. Prija mi proleće, prija mi zima, volim čak i sivilo. Imam utisak da je Beograd otvoren i širok, zbog toga ga jako volim.

Gde voliš da sedneš na piće sa prijateljima?

Uglavnom idem u restorane. Volim  restoran Homa, Comunale, Pire. Kafanu Kalenić i Zaplet volim zbog domaće kuhinje. Kakva je to ironija, kada sam bila mala odlazila sam u Hrvatsku kod babe i dede na imanje na kom su imali svoje životinje, svoj sir, šunku sve što je danas organska hrana. Tada sam se grozila što moram to da jedem, a sada bih volela da imam farmu, koju bi doduše neko drugi vodio jer ja nisam kućni tip! Sad cenim namirnice, način pripreme, kvalitet ishrane. Vremenom kako si stariji postaješ malo zahtevniji, kada si student sve ti je super, nemaš pojma ni o čemu, vremenom formiraš ukus, izgradiš ga. Zašto bih sela da pojedem lošu pastu, ako znam gde je dobra pasta. Volim što u Beogradu ima mnogo dobrih mesta, sa dobrim konceptom.

Na čemu trenutno radiš?

Planirali smo da u junu izbacimo novu kolekciju za Modernu Mladu, ali pošto smo počeli da izvozimo za Izrael i Belgiju imamo porudžbinu zbog koje to ne možemo da stignemo, tako da sve pomeramo za septembar. Sad idem u Italiju zbog proizvodnje nakita i tekstila koju smo započeli tamo, jer treba sve da prekontrolišem pre finalne izrade. Paralelno sa Modernom Mladom radimo i Ready to wear. Modernu mladu ćemo prezentovati kao izložbu, neće biti klasična revija, više konceptualna. Kolekcija će imati 15 unikatnih haljina. U oktobru planiramo reviju za Ready to wear. Sad krećemo sa nečim novim INES ATELIER IT GIRL. Hoćemo da za instagram odaberemo žene iz javnog života, klijente, obične žene i majke za koje smatramo da imaju super stil, koje u sebi nose nešto kvalitetno i inspirativno.