Da li imate preko 18 godina?

Poetika Ane Kraš od igre do promišljanja

O spontanosti u radu, povratku crtežu i omiljenim mestima u Beogradu.

Ana je umetnica iz Beograda koja se bavi fotografijom, industrijskim dizajnom i ilustracijom, povremeno radi i kao model. Iako ili baš zato što se bavi različtim stvarima sačuvala je spontanost koja čini njenu estetiku suptilnom i intimnom. Stvari koje pravi su naprosto lepe.

Sada si u Beogradu, snimaš video za Mini Moris, kakav je to projekat?

To je kratki film koji Aron Rouz radi o umetniku po svom izboru, što sam ja, dakle film je o meni u Beogradu i to je samo po sebi interesantno jer se nikada pre nije dogodilo. Radim sa rediteljem koje sebi dozvoljava da se na lokaciji inspiriše, za sada imamo muziku i lokacije. Film treba da bude inspirativan, kao i svaki film koji korporacija bira da snimi, nije klasična reklama, film je, ali mogla bih više da ti kažem kad se završi.

Da li ti je čudno kada u Beograd dolaziš poslom?

Prvi put u životu dolazim poslom! Čak se ne osećam da dolazim poslom jer ne spavam u hotelu, nego spavam kod mame da se ona ne bi ljutila! Volela bih da sam došla poslovno-poslovno, da sam odsela u hotelu, došla na službeni put!

Ana Kras

Koja su ti omiljena mesta u Beogradu?

Sva ta mesta su se zatvorila. Sada kada sam došla, saznala sam da se Orač zatvorio! Ne mogu da zamislim kako! To je kafana koja je konstantno bila puna. I, otvoriće butik pa će to da ima više smisla?! Uopšte ne mogu da zamislim šta će da bude na mestu Orača. Da li nam treba još jedan glupi fensi restoran!? Ja sam tu kafanu toliko volela bez obzira na to što je meso nekad bilo premasno. Volela sam je zbog puno stvari. Čak sam u jednom trenutku živela u zgradi iznad, zato da bih bila blizu, da bih mogla da na dnevnom nivou pojedem jedan obrok tamo. Ta kafana je bila na onim kulije pločnicima koji nisu bili planirani za kafanu i sve je bilo dovoljno nenamešteno, a kelneri su i dalje bili tradicionalni u odelima, sa salvetom. Bilo je puno drveća, mogao si da čuješ život okolo, autobuse koji prolaze, trolejbuse… Trandafilović mi je bilo omiljeno mesto, njega su zatvorili mnogo pre. Poslastičarnica Petrović! Slomilo mi se srce kad sam videla da je to neka druga poslastičarnica! A šta se nije zatvorilo, hm? Kalenić pijaca se nije zatvorila!

Kad bi ti došli prijatelji u Beograd, gde bi ih vodila?

Vodila bi ih na Kalenić da kupimo povrće i voće, sir i kajmak i da zajedno pravimo ručak, i da malo vide buvljak. Vodila bih prijatelje na Avalu, zato što volim Avalu i volim spomenik na Avali. Vodila bi ih da vide onaj potez od hotela Jugoslavija ka Zemunu jer u tim parkovima ima jako lepih skulptura, spomenika. Vodila bi ih da vide zgradu SIV-a, koja mi je jedna od najlepših zgrada, vodila bi ih na Novi Beograd da vide blokove, bez obzira što to nije mesto koje bih odabrala za život, ali skulpturalno i arhitektonski je fascinantno, pogotovo iz aviona. Znači, iznajmila bih jedan privatni avion sa prijateljima da vidimo Novi Beograd! Otišli bismo verovatno u Vuk na ručak ili u Proleće – to je nostalgično.

Gde bi ih vodila na burek?

Na burek! Apsolutno! Ali vidiš ne znam koje mi je omiljeno mesto, najčešće jedem u Trpkoviću. Burek i jogurt, to mora.

Radiš kao fotograf, model, produkt dizajner i umetnik? Predstavljaš se na određeni način, ali kako se ti intimno osećaš?

Misliš supermodel! Intimno se ne osećam nikako, baš zato se nisam nikad fokusirala, ne bih mogla da odlučim. Ja se osećam jedino kako znam da se osećam, ali nemam profesiju, ne osećam profesiju. Važno mi je šta mi se radi, a ne šta sam. Model – to je isključivo finansijski, nisam baš ni model! U ovom trenutku je popularno da brendovi koriste ljude koji nisu modeli, nego rade nešto drugo, jer ljudi mogu pre sa njima da se povežu nego sa modelom. Radim to jer je šansa da na brz i lak način finansijski sebe obezbedim. Onda mogu da imam veću slobodu kada biram poslove do kojih mi je zaista stalo. Tako sam sebi objasnila, jer zaista ne volim to da radim. Mnogo mi je bolje da napravim taj kompromis udobnosti, nego u stvarima koje zaista radim i volim da radim- a nisam u poziciji da ne moram da pravim nikakav kompromis, nažalost. A što se tiče različitih struka… Iz različitih delova sebe zadovoljavam neke sopstvene potrebe, zato radim tri različite stvari.

24-109-ksilo-parts

Proces rada u dizajnu i fotkanju je različit, recimo da je fotografija stvar trenutka, a nameštaj inženjerskog promišljanja. Crtanje je isto tako stvar za sebe. Šta tebi prija?

Zavisi i od trenutka. Zapravo samo mi prija na različit način. Ne umem da uporedim šta je više šta je manje, ne umem da favorizujem jedno. Kod nekih stvari prija to što ne mislim uopšte, a kod nekih mi prija što mislim. Kod fotografije se čak ne osećam kao da ja išta uradim. Nešto se ukaže ispred mene, već postoji samo po sebi, ja to samo pogledam na izvestan način i to ne samo očima nego predmetom, koji je opet neko drugi napravio i koji je toliko jednostavan da treba samo da pritisneš. Onda to prisvojiš, to je kao tvoje, tvoj rad. Razumem da fotografija jeste rad ako je to nameštena fotografija, neko hoće nešto specijalno da postigne, ili je to fikcija, fotograf napravi nešto u stvarnosti, da bi to uslikao. Ja ne radim tako, prosto fotografišem stvari oko sebe koje vidim i koje su mi zanimljive na neki način. Naravno jeste to moj ugao, ali bože, to sam ja, imam samo taj ugao. Ne doživljvam to kao neki rad ili talenat, to su prosto moje oči koje su uvek tako gledale i ne umeju drugačije. Fotografišem da bih imala te trenutke za sebe, sebično, da imam dokument, uspomenu na nešto što je meni u nekom trenutku bilo lepo, ružno ili interesantno, da mogu opet da doživim tu emociju. Zato se dešava fotografija. A crtanje je nešto što sam oduvek radila, još kao mala, to je bilo prvo spontano interesovanje. Kad crtam meni je to kao da pišem, glava i ruka su jako dobro povezane, kao misao koja teče, tako i crtanje teče, nema plana, nema cilja. Jako je prijatno, nema nikakve frustracije, jer nikada ne želim da postignem nešto, to je tu samo po sebi. To je samo plezir i mogu da se zaigram satima, danima. Nikada ne može da mi bude dosadno, samo je opuštajuće. U poslednje vreme crtam puno i imam par serija koje razvijam, ali ni to nije sa ciljem. Ni za jedan crtež unapred ne znam šta će biti.

U tvom radu se oseća spontanost. Da li je to svesna poetika, stvar promišljenog estetskog koncepta ili što bi se reklo izlazi iz tebe?

Ja mislim da izlazi iz mene. Čak je i kod nameštaja tako. Naravno tu ima neke promišljenosti, ali meni je i tu jako teško da donesem odluke koje zahtevaju promišljenost. Sad sam dizajnirala liniju stolova, svih veličina. To je zgodan primer za to kako ja razmišljam o tim stvarima. Videla sam cilindre od savijene šperploče koji se proizvode za bubnjeve, meni se to jako svidelo zato što volim šperploču, volim tu formu stuba, volim to i u arhitekturi. Nisam imala sliku stola, nego sam videla cilindre, videla sam šta od njih može i napravila sam kolekciju. Kada je trebalo da odredim boje, jer ima milion različitih strana na koje mogu da odvučem taj projekat zavisno od kolorita koji mu se pripiše, tu nastaje pakao. Odugovlačila sam mesec dana, uopšte nisam mogla da se opredelim! Morala sam da preciziram, da se odlučim i da to bude tačno. To je najteži deo. Ja bih volela da napravimo sto pa da ga ofarbamo! To tako ne može. Prvo će čovek da ofarba delove, pa će da ga spoji.

Važna je stvar da čovek lako donosi odluke. Nije važno da li je najbolja odluka, važno je da je odluka, to je mnogo važnije nego da sediš i čekaš da smisliš nešto fenomenalno. Stvari koje radim možda deluju spontano zato što i jesu spontane, i spontane su zato što ne razmišljam mnogo. Volim da radim donekle sebično, ne pokušavam nikog da impresioniram, ne razmišljam previše kako bih bila sigurna da je to nešto jako važno i dobro. Radim jer je meni zanimljivo. Bude u dahu, to je to tog trenutka. Nije najbolja moguća verzija tog nečeg, nego tog trenutka. Mislim da je važno da se čovek ne zaglavi, nego da pokušava, jer od presije da napravi nešto fenomenalno, neće ništa napraviti fenomenalno, a samo će proći mnogo vremena. Mnogo ljudi, mojih prijatelja koji su jako talentovani je u desetogodišnjem raskoraku u kojem zapravo ne rade zato što žele nešto promišljeno i dobro. Mislim da stvari kojima se ja bavim nisu suštinski važne i ako bih sedela da na tu temu napravim nešto što će promeniti svet, to se nikad ne bi desilo. Sve stvari koje pravim, nisu gluposti, imaju svoje mesto u svetu, u redu je što postoje, kao što postoji toliko toga nepotrebnog, ali ne menjaju život nikome! I ok je da nisu savršene. Kada bih sela da nešto zaista studiozno radim, ništa mi ne bi bilo dovoljno perfektno. Iz tog straha, čini mi se, da ne bih sebe dovela u tu odvratnu poziciju, ja samo radim. Meni je zabavno, a ako se nekome svidi meni je drago.

Vratila si se crtežu. Da li je to vraćanje korenu u intimnom i u likovnom smislu?

Krenula sam više da crtam u poslednjih nekoliko godina i super mi je. To je moje vreme kada sam sama sa sobom, a nisam skroz, nego sa tim što radim. Ne razmišljam o tome, tako da je odmarajuće, a dozvoljava mi da mislim o drugim stvarima – poslovnim, privatnim, drugim projektima. Uvek crtam između. To je krenulo tako što sam u studiju radila na gomili stvari, i zabavnih i dosadnih. Pošto jako brzo crtam češće su crteži nego slike i često su povezani sa drugim stvarima koje radim. Na primer, radila sam na nekim proizvodima od žice i krenula sam da crtam mrežaste stvari, ljude koji izgledaju kao mreže. Kada sam radila na ovim stolovima u to isto vreme sam radila seriju skulpturalnih, figurativnih crteža koji jako podsećaju na kolekciju stolova. Imam dve izložbe tih crteža narednog meseca, jednu u Parizu, drugu u Kopenhagenu. Uvek je povezano, jer je u tom trenutku u meni, a pošto ne smišljam nešto konkretno za crtež, onda to izbija.

Šta se dešava sa nameštajem, čini mi se da su hug chair i bonbone imale veliki uspeh?

Unutrašnju arhitekturu i dizajn sam slučajno upisala, zvučalo mi je interesantno. U tim godinama nisam znala šta želim da mi bude profesija i tokom celog školovanja nisam bila sigurna šta mislim o svemu tome. Pred sam kraj studija kada sam uradila prvi predmet, što je bio diplomski rad stolica, shvatila sam da mi je to zanimljivo. Imala sam tu sreću – izložbu na sajmu nameštaja u Milanu. Nisam očekivala nikakvu reakciju, bila sam student i napravila sam nešto, nisam imala poseban stav o tome, a ljudima se sve to jako dopalo. Potražnja za tim stvarima nije se smanjila, nikada, što je meni i dalje zbunjujuće. Tih predmeta nije bilo u prodaji zato što nisam imala proizvodnju, pravila sam ih sama. I dalje ponekad pravim lampe sama, svaka je drugačija od prethodne i sledeće. U ovom trenutku to uglavnom funkcioniše tako što arhitekte traže za neki specifičan prostor unikatnu lampu. Deo mene bi voleo da se napravi mala proizvodnja, koja bi bila intimna, gde bi se pravili predmeti uz moje nadgledanje, a ne u Indoneziji, i koji bi i dalje bili unikatni. Komplikovana je proizvodnja nameštaja zato što infrastruktura koja je potrebna zahteva puno novca, zahteva apsolutni fokus koji ja očigledno nemam jer se bavim različitim stvarima. Odabrala sam da radim unikatne predmete i da dizajniram za druge koji će ih proizvoditi, što je slučaj sa ovim stolovima.

Na čemu trenutno radiš?

Razrađujem dve kolekcije lampi za proizvođača iz Njujorka i radim još nešto ali nije za priču, još uvek.

Da li postoji neko sa kim bi volela da sarađuješ?

Da. Milion ljudi! Ja obožavam da sarađujem sa ljudima. Zanimljivo mi je to kada se dve perspektive susretnu i nastane nešto treće do čega ni jedna ni druga jedinka ne bi došle bez uticaja ove druge. Dijalog mi je i u životu i radu najuzbudljivija stvar! Razmena sa drugom osobom! Naravno ne ako si prinuđen da imaš dijalog sa osobom sa kojom ne bi pričao, to je najgora stvar na svetu, ali ako radiš ili razgovaraš sa nekim ko je tebi zanimljiv, koga poštuješ, čiju estetiku poštuješ – onda je to vrhunac. Ako ti neko postavi pravo pitanje ti ćeš doći do nečega do čega ne bi došao bez tog pitanja. Ljudi govore da moj rad izgleda lično, ali ga ja ne doživljavam previše lično možda jer tako brzo prođe kroz mene, nikad se ne vežem previše i ne smeta mi što nije moje, što je naše. Nemam ego trip vezan za rad. Imala bih problem da moram da radim sa nekim čije mišljenje ne uvažavam, a moram da pravim kompromise, to ne bih radila. Super mi je ideja da napravimo zajedničku stvar, bolje nego samo ja. E sad, ima mnogo ljudi, iz milion različitih oblasti… Jako bih volela da sarađujem sa mojim omiljenim arhitektama Šigeru Banom ili Tadao Andom. Ima brazilskih arhitekata sa kojima bih jako volela da radim. Kada bih sa takvim ljudima sarađivala na projektu neke zgrade, enterijera ili javnog enterijera… To bi mi bio san, na primer uređenje bolnice ili vozne stanice, lobija… To bi mi bio vrhunac!

Na koja mesta voliš da odlaziš u Njujorku?

U Njujorku neko može da me sretne u okolini moje kuće. Organizovala sam svoj život tako da peške ili biciklom mogu da se vrtim u jako malom krugu. Postoji jedan restoran koji se zove Kokoron, tamo pet puta nedeljno idem na supu, zato što supu najviše volim, a tamo retko ko supu pravi dobro. Nemam neko posebno mesto gde stalno odlazim iznova i iznova. Najčešće sam u studiju, na ulici i na biciklu, između neka dva mesta na koja idem.

Da li si spoznala nešto o Beogradu i ljudima odavde, a da si osvestila tek kad si otišla?

Shvatila sam da nigde nikad, to sad mislim, ali da se nigde nikad neću osećati toliko udobno kao što se osećam u Beogradu. Ovde sam odrasla, prošla sam kroz sve ulice toliko puta. Imam integrisani kompas i apsolutno uvek i u svako doba znam gde se nalazim. Nema misli o tome, to je u mom telu, kao žiroskop. To daje udobnost – hodaš, a ne pomisliš, noge ti znaju. Velika stvar vezana za to kako se osećaš u nekom gradu su uspomene koji si proživeo, ti to osećaš, imaš istoriju sa tim mestom. Kao kad imaš istoriju prijateljstva, ta udobnost ne može da se postigne odmah i kad upoznaš najinteresantniju osobu. Istorija je jedna od najvažnijih stvari na svetu! A ljudi su jako specifični ovde, neću da generalizujem, govorim o mojim prijateljima. Navikla sam se na način na koji se mi ophodimo jedni prema drugima, na način na koji gajimo bliskost i prenosim to u odnose sa ljudima u Njujorku ili gde god se nađem. Bliskost koja ovde postoji je velika retkost. Pomalo se gube granice. Formalnosti bilo koje vrste izgledaju neadekvatno i lažno. Sa strane to nekome može da zvuči kao nepristojna komunikacija! Na primer Daj mi vode nije nevaspitano, nego najtoplije moguće. Kad bih ti rekla Da li bi molim te mogla da mi daš čašu vode to bi zvučalo lažno. Tamo kad kažem Give me that water, zvučim nevaspitano, kao Hitler koji daje naredbe. Čini mi se da su ljudi ovde mnogo realniji i to je tako zbog načina na koji smo odrasli, zbog situacije, zbog istorije. Imamo iskustva koja mnogi ljudi nemaju i to te uozbilji u nekom smislu, nećeš da se baviš potpunim trivijalnostima i glupostima koje izmisliš kao problem, imaš dovoljno problema kojima moraš da se baviš. To je nešto što ja volim kod ljudi ovde i dovelo me je do toga da mislim da su često ljudi kojima nije lako, zapravo kvalitetniji ljudi.

Vraćaš se Njujork, šta te čeka tamo?

Čeka me moj krevet, čeka me proleće. Konačno! To je prelepo tamo! Čeka me izložba čim se vratim, pošto je nedelja dizajna u Njujorku, prvi put će se prikazati kolekcija stolova «Slon». Čeka me poseta moje mame i tetke. Prvi put mi dolazi neko toliko blizak! Čeka me mnogo rada, jer sam putovala neprestano poslednjih godinu dana i ne želim nigde da idem.

Šta slušaš ovih dana?

Slušam, ali ne samo ovih dana, klavir i imam neke omiljene kompozitore, na primer Akira Kosemura. Volim brazilsku muziku- Kaetano Veloso, Tom Žobin. Postoji jedan super bend iz Los Anđelesa zove se Kindness. Da! Otkrila sam jednog jako mladog momka, on je harmonikaš, zove se Nedeljko Banjanin, volim kompozicije koje on odabere da svira. Juče sam za ručkom slušala starogradsku muziku i shvatila koliko je to dobra muzika dok jedeš, ljulja te i variš. To je divno!

Lajkuj:

Komentari:

  1. a says:

    radim sve, a znam nista

  2. Stepi says:

    Sjajan intervju. Neko ko živi u brzini 21. veka, a opet je sačuvao dušu i lepotu spontanog i iskrenog.

  3. Procitao says:

    Nismo mi realniji Ana, mi smo neljubazniji jedni prema drugima i iskreno, ne volim da mi iko govori DAJ MI VODE, biti realan je biti iskren, a ovo je cista nadrkanost. Sve ostalo dizem kapu a tekst ima gresaka, tipa wather i Ketano Veloso? Cekirajte to malo

  4. Ziga says:

    A ni Kindness nisu iz LA, nego iz UK

  5. bravo says:

    sjajan, relevantan i pre svega SVEZ intervju

Ostavite komentar:

Slični članci: