Da li imate preko 18 godina?

Više od igre

Istorija srpskih reprezentacija duga je i bolna. Kraj se nikako ne nazire. U ovom ciklusu kvalifikacija smo i zvanično dotakli dno. Elbasan je prilika za "one last shot at redemption".

7
2

Već neko vreme me čitate ovde na Before Afteru, a i drugde, i jasno vam je da se primarno bavim košarkom. Košarku sam igrao kao mlađi, fanatično pratio (tj. pratim) na svim nivoima, „spavao“ u Pioniru svakog vikenda i gledao i crveno i crno bele svaki put kada mi je život dao par sati slobodno. Ali nije nerealno reći da i ja, kao i bezmalo svi Srbi ovog univerzuma, duboko u svom srcu imam jedno prazno mesto za fudbal.

Fudbal je, eto, bio i ostao prva ljubav. Odrastao sam na očevim pričama kako je deda bio drug Rajka Mitića, kako su nam je Panathinaikos platio reflektore, kako je Severna Koreja zamalo izbacila Portugal ’66, kako su Holanđani dali gol u finalu ’74. bez da je „i jedan Nemac pipnuo loptu, ejjj!“. Piksijeve bravure protiv Španije, autogol Augenthalera, penal Pančeva, stoti derbi, Kaiserslautern, Mijatova mađarska rapsodija, SP u Francuskoj, sve su to drage uspomene kojih se i dan danas prisećam. Zašto sam onda gore rekao da u srcu imam jedno prazno mesto?

Zato što me fudbal, ovih dana barem, ostavlja praznim.

Živimo u možda i najboljem dobu za ljubitelja sporta. Svi prenosi svih liga sveta su nam, ako ne na televiziji, onda barem par klikova miša daleko. Engleska, nemačka, španska, italijanska liga, Liga Šampiona, Liga Evrope, Argentina, Brazil…sav fudbalski mejnstrim pa i egzotika odavno su našli put do srpskih fanova magične igre. Globalizacija fudbala doprinela je i globalizaciji navijačkih trendova, pa tako u Srbiji danas često čitamo o internet okršajima Red Devilsa, Bluesa, Redsa, Cochonerosa, Culesa i inih (navijačke grupe italijanskih klubova ne spominjemo jer su oni već svojevrsni evergreen).

Ja sam, doduše, izašao iz faze kada me ushićuju uspesi nekog Messija ili Ronalda. Iako sam u mladosti prilično ažurno pratio sudbine nekolicine fudbalskih kolektiva, sve se moje danas svelo uglavnom na dve stavke – FK Crvena Zvezda i Srbija (dobro, pogledam i moje Rangerse barem dvaput mesečno, dok Anderlecht pratim na nivou rezultata). A uzevši u obzir da Zvezdi ne ide nikako, a Srbiji još gore, moj entuzijazam za fudbal je nekako splasnuo. Još uvek ja sve to gledam, još uvek se nerviram, pizdim i lomim po kući kada stvari ne krenu kako treba, ali me sve to mnogo manje drži nego što je nekada bilo. I pomalo se, priznaću, i brinem zbog toga. Balkanac koji nije u stanju da boluje tri dana nakon poraza voljene fudbalske ekipe i nije neki zdrav Balkanac, da se ne lažemo.

ZVEZDA-PARTIZAN_26

foto: Crvena zvezda

Prilično je sad tu jasno gde su stvari krenule po zlu što se Zvezde tiče, i o tome ne moramo pričati (bolja je tema kako Zvezda zapravo i dan danas drži ovoliko simpatizera i navijača i pored činjenice da se prema njima barem 15 godina odnosi maćehinski). Ali šta se desilo sa Srbijom? Nacionalni tim je, po meni, uvek bio osnova za identifikaciju u posleratno doba. Fudbal je umnogome posle 1945. zamenio puške i bombe, i najveći ljudski sukobi se dešavaju uglavnom svake četvrte godine na svetskom prvenstvu.

Vojnici više ne nose oklope nego dresove, generali sede na klupi. Ali Srbi se izgleda mnogo bolje snalaze u „starinskom“ načinu ratovanja nego u ovom sportskom.

Istorija srpskih reprezentacija duga je i bolna. Od Jugoslavije preko SRJ i SCG pa sve do Srbije, fudbal je nekako uvek bio taj „uspavani džin“ srpskog sporta. U svakom drugom vidu loptanja – košarka, odbojka, vaterpolo, rukomet – Srbi su barem nekada, neki put, uspeli da realizuju talenat i ambicije i popnu se na najviši stepenik. U fudbalu, vala, nikada. Penali sa Argentinom, Davidsova raketa u zaustavnom vremenu, „šestice“ od Holandije i Argentine, Bata Đorine taktičke bravure protiv Rusije, sve su to bolne stanice na stazi bola čiji se kraj nikako nazire.

Ipak, svi ti porazi su danas nešto na šta mogu mirne duše da se vratim i da kažem, OK, bilo je loše, ali dalo je i nadu. Koliko god su nas šamarali u to vreme, nada u bolje sutra uvek je postojala. Zvezda i SRJ su bile spremna da ulete i pokore Evropu čim nam skinu sankcije (ili smo tako barem mislili), SCG je pretila da će da pokida samo da se lišimo onog „Jugoslavija“ (ili smo tako barem mislili), Srbija je jedva čekala da vrati crveni dres i da čuje „Bože pravde“ i da krene sve da leši (ili smo, sigh, tako barem mislili). Danas je evo već skoro deset godina otkako smo Srbija, sa crveni dresom koji ima naš grb, i himnom za koju smo se izborili, i jasno još uvek ne valja ništa. Sve što smo godinama želelili smo dobili. Ali veru i nadu smo konačno izgubili.

Fudbalsko-nacionalna nezavisnost je tako uspela da nam otrgne i ono malo sreće u iščekivanju i natera nas da se konačno suočimo sa gorkom istinom. Mi smo, trenutno, fudbalska nacija četvrtog ranga. I pored toga što još uvek proizvodimo nekakve igrače, i neki su naši izdanci na bitnim pozicijama u svetskim klubovima, Srbija je jedno fudbalsko nedonošče, konačno poklekla zahvaljujući godinama burazerskog poslovanja u najmasovnijem domaćem sportu.

Navijački je ego toliko pao da smo čak i jednog Radomira Antića, čoveka koji godinama – s razlogom – nema angažman u klupskom fudbalu, dočekali kao spasioca, i tretirali ga kao istog i pored činjenice da je jedinu ozbiljnu pobedu (1-0 sa Nemačkom u Južnoj Africi) ostvario više srećom nego pameću.

Antićev pad sa oblaka je bio očekivan, ali ga većina ljubitelja i dalje oplakuje, jer smo za njegovog vakta barem uspevali da pobedimo Rumuniju i Austriju. Nakon toga su čak i te rutinske pobede ušle u domen naučne fantastike…

antic

Radomir Antić/foto: Medija centar

Pižon je u ono malo što je bio na klupi pokušao da spase što se spasiti može i naravno nije uspeo, dok je Mihajlović u jako kratko vreme uspeo da zarati sa gotovo svima i za sobom ostavi svojevrsnu pustoš koju su on i njegovi branioci pokušavali da prodaju kao „podmlađivanje i modernizaciju“. U ovom poslednjem ciklusu kvalifikacija smo i zvanično dotakli dno – ne samo što su nas brutalno školovale Jermenija (na terenu) i Albanija (mahom van terena), nego smo i zbog raznoraznih faktora uspeli da jedno kratko vreme i budemo u bodovnom minusu u grupnoj tabeli. Svojevrstan istorijski uspeh.

Ipak…ipak. Ipak sam malo lagao kada sam vam rekao da smo izgubili nadu. Nismo, barem ne potpuno. Neka budućnost u kojoj će Srbija dominirati svetskim fudbalom je vizija koja me još uvek neizmerno uzbuđuje.

Bili smo mi šampioni Evrope i sveta u svemu priznatom, ali iskren da vam budem, sve bih medalje (sem pojedinih) odmah menjao za samo jedno finale SP u fudbalu. Samo finale, ne moramo ni da pobedimo.

Ali barem da očešemo te zvezdane svodove samo jednom, da i klinci u Avganistanu zaigraju na poljani misleći da su neki Janković, Petrović ili Popović (ili, heh, Jovanović). Poslednji plamičci nade su dakle još uvek prisutni kod mene, a verujem i kod mnogih navijača.

Ali da li su i kod igrača? Sve smo češće svedoci jednog krajnje javašnog odnosa naših fudbalera prema nacionalnom dresu. U poslednje vreme, nekakav je trend postao da se fudbaleri jednostavno uvrede jer su presedeli par mečeva na klupi, pokupe svoje pinkle i gnevno objave reprezentativnu penziju, jer „što ja dolazim kad neću igrati?“. Tako su se nedavno naprasno ozlojedili recimo Filip Đorđević i Nemanja Matić, dok se Adem Ljajić opredelio da namerno izigrava seoskog idiota i tako se dovede u situaciju da ga selektor odstrani zbog nediscipline, i time ga liši gušeće obaveze da jednom mesečno dođe na okupljanje reprezentacije. Ima tu i kategorija onih koji dolaze samo da bi došli. Levi bek Manchester Cityja Aleksandar Kolarov je poslovično među gorima na terenu, ali je zato uvek prvi da ispsuje navijače kad mu prebace zbog toga, dok partije neskladne svom renomeu pružaju gotovo i svi ostali prvotimci evropskih veličina. Nije ni čudo što me prijatelji koji u pasošu nemaju ćirilična slova često pitaju kako je to moguće da smo po imenima i kvalitetu na papiru u rangu sa nekakvom barem Hrvatskom, a po rezultatima negde između Estonije i Kazahstana. Još je manje čudno što i ne umem da im odgovorim – njima je uglavnom potpuno nepojmljivo da igrače zabole nešto za njihovu zemlju.

francuska-srbija_5

Aleksandar Mitrović/foto: FSS

Ali čak i najkomplikovaniji slučajevi akutnog bola u polnom organu imaju leka. Istorija se jako brutalno poigrala sa nama kada nas je stavila u istu grupu sa Albanijom, a još brutalnije kada smo u sred Beograda ostali obeščašćeni prvo na terenu, gde nas je iznenadila visprena albanska diverzija sa dronom, a zatim i za zelenim stolom, gde nas je UEFA ponovo izmarisala, ostavila bez publike i bodova, i tako nam još jednom zatvorila vrata velikog turnira. Selektor stranac je pobegao rešen da ne želi više ništa sa nama, a umesto njega stigla nam je nova Đorina licenca, čovek koji je prilično jak na jeziku i još uvek nedokazan na delima.

Rezultati su ponovo izostali, voz za Euro 2016 je i konačno prošao, ali sudbina je rešila da napaćenim Srbima ipak ostavi „one last shot at redemption“. A to je pobeda u Elbasanu, u četvrtak 8. oktobra.

Već sam vam spomenuo slučaj meča sa Albanijom. Ni par sati nakon okončanja te sumorne predstave, Albanci su uveliko likovali na društvenim mrežama i dodatno solili ionako već dovoljno bolne srpske fudbalske rane. Stvar je poprimila i obrise nacionalnog skandala kada se albanski premijer Edi Rama uključio u tu retoriku, sharujući razne gluposti na svom Twitter nalogu, a kada je UEFA presudila u korist južnih komšija i oduzela nam bodove, mi smo i zvanično bili do nosa u blatu, dok su oni sada na pragu istorijske kvalifikacije na Evropsko prvenstvo. Sve je ovo značajno doprinelo opštem zahlađenju ionako polarnih odnosa sa republikom dvoglavog orla, koja sada i zvanično ima fantastičnu šansu da nas pažljivo plasiranom nogom u zadnjicu i definitivno ubaci u „treći svijet“ evropskog fudbala.

E pa gospodo fudbaleri, sad je vreme da nam i konačno pokažete da ste kadri da vas i dalje podržimo. Plasman na Euro je propao, vaša reputacija je mizerna, ali poraz od Albanije u četvrtak bi nas već sve doveo do tačke od koje možda više i ne bi bilo povratka. Izgubite li u Elbasanu, bokal hladne vode bi poput plimskog talasa ugasio te plamičke nade o kojima sam malopre pisao. Ali pobedite li…mi bismo opet počeli da verujemo.

2257323_w2

foto: Getty

I nije sad bitno u šta bismo verovali, ali bi nam makar stalo. Stalo bi nam opet do vas, i pratili bi smo vaše igre, driblinge, šuteve i slobodnjake, a ne koja kola vozite i u koje starlete ga mećete, da prostite. Ako vam to išta znači, a stalno kokodačete kako igrate za Srbiju i za navijače, onda se uzmite u pamet, odigrajte onako kako znate – a realno, znamo da znate, jer ne bi džabe igrali po Engleskama i Italijama. Našu ćete agoniju ionako samo produžiti do sledećeg kvalifikacionog ciklusa, i možda i odete i možda i ne odete u Rusiju 2018. Ali to je sada sve daleko. I sve iz prethodne dve godine smo vam kadri oprostiti ako – i samo ako – se sa Elbasan arene vratite uzdignuta čela. Ja znam da ste vi svi mladi, i da retki pamte Partizanov dvomeč sa Fljamurtarijem, ali sigurno ste svesni da taj događaj i dalje živi u mnogim šalama i sprdnjama i da ne postoji Grobar na planeti kome se neće zacrveneti obrazi na spomen imena Sokola Kushte. Želite li možda i vi da postanete punchline regionalnih viceva u narednih pedesetak godina?

Idemo, dakle, Markoviću, Mitroviću, Matiću, i svi vi ostali. U četvrtak, od 20:45 po centralnoevropskom vremenu, fudbal će ponovo kao u staroj seriji Slobodana Stojanovića i Zdravka Šotre biti „više od igre“. Na crti je vaše dostojanstvo, i ne samo vaše, već i svih nas. Podsetite nas šta to beše fudbal.

Da barem na tren budemo opet zaljubljeni. Do idućih kvalifikacija.

Lajkuj:

Komentari:

  1. dejan says:

    riba smrdi od glave, uvek bilo. kod nas je tako od miljana. atmosfera je neizdrziva, msm da svaki igrac zeli da nadje razlog da ne mora da dolazi, sem onih sto imaju izgovor da se ponapijaju i sl.

    1. bora milutinovic says:

      Nemamo mi pojma utamica Srbija Rumnija je primer kako treba igrati svaku utakmicu sa 2 spica i bum 5 0

Ostavite komentar:

Slični članci: