Da li imate preko 18 godina?

Uloga “plave čete” u revoluciji svetske odbojke

Odvojku smo zavoleli zbog pristojnih, šarmantnih, zgodnih, neugodnih odbojkaša i odbojkašica. Pravih boraca.

0
0

Imao sam 10ak godina kada sam shvatio da neizlečivo volim odbojku. Baš kao prava iskrena klinačka ljubav i ova se rodila brzo i do koske. U to vreme RTS je, posle sankcija, imao običaj da prenosi sve mečeve svih reprezentacija, a odbojkaši su tada počeli da beleže dobre rezultate pa je povoda bilo i više. Istovremeno, odbojkaško odeljenje novosadske Vojvodine predstavljalo je reprezentaciju u malom, a rezultati nisu izostajali, pa smo tih godina mogli da vidimo i kako neprikosnoveni Italijani iz prepunog Spensa, a kasnije i Pionira, izlaze pognute glave. Sve te veličanstvene borbe komentarisao je, na vrlo specifičan način, Miodrag Jergić.

U to neko vreme matorci su imali običaj da se skupe u hodnicima ispod zgrade, a mi klinci u školskom dvorištu koje je bilo odmah pored, i jedina stvar koja je bila zajednička za te razgovore je bio sport. U to vreme, čini mi se da su te sportske teme bile jedine pozitivne. Kada su matorci počeli da jedni druge uče pravila i ispravljaju, a mi klinci da pokušavamo da skinemo po neki potez prebacujući loptu preko konopca koji smo razapeli između dva stuba, znao sam da se dešava nešto magično.

Sve počinje evropskom bronzom u Pireju ’95 godine. Po prvi put pored neprikosnovenih Italijana i mladih ali prejakih Holanđana, pojavljuju se neki novi, uglavnom klinci. Tek poneko od njih bio je poznat javnosti, ali igrali su neverovatno. Nije to, inače, bila prva medalja za odbojku – bronze su osvojene i ’75 i ’79 godine.

Bronza se ponovila na Olimpijskim igrama u Atini ’96, i tada su već svi znali da nabroje makar prvu šestorku na terenu. Te godine Holandija je uzela prvo zlato, a naredne je bila domaćin evropskog prvenstva. Odjednom su svi znali ko je tehničar, ko bloker, ko korektor, a ko primač servisa. Kako se izvodi upijač, šta je prvi a šta drugi tempo, šta taktički a šta smeč servis, i da se ne igra na parketu nego tarafleksu.

U leto ’97 godine, marketing Crvene Zvezde, osmislio je i realizovao možda i najlepšu navijačku pesmu na ovim prostorima – “Odbojka sad”, poznatija kao “Čuvaj se svete, plave čete”. Himna koju izvode Nele Karajlić, Voodoo Popeye, Monteniggers, Lee Man, Gru, Viktorija, Zana, Ksenija Pajčin, Modelsice i naravno Kiki Lesendrić, i danas je nezaobilazna na svim proslavama odbojkaša i odbojkašica, a ovih dvadesetak godina ih je bilo mnogo.

Leto je bilo za pripreme, a početak septembra rezervisan za takmičenje. U Ajndhovenu su Grbići i drugovi odigrali svoje prvo veliko finale, ali je domaćin Holandija ipak bila bolja.

Ipak, u to vreme Jugoslavija postaje treća sila u evropskoj i svetskoj odbojci. Sa Italijom i Holandijom je uvek bilo čupavo, ponekad i sa Rusima, Brazilcima, dok su ostali uglavnom bili redovne mušterije. I sa Azurima i Lalama smo korak po korak popravljali rezultat. Prvo smo se radovali svakom otkinutom setu, da bi onda tesne poraze pretvarali u tesne pobede dok nismo postali najbolji.

Sledilo je svetsko prvenstvo u Tokiju ’98, prvo za Jugolaviju, i novo finale, ovoga puta uz poraz od Italije. Kvisko je servirao nestvarno, ali su Italijani imali odgovor na svako naše rešenje. Povukli su se svi stariji igrači, timu se priključilo nekoliko mladih, a među njima i Ivan Miljković iz Partizana. I već na prvom velikom takmičenju svima je bilo jasno da donosi nešto potpuno novo i našem timu i svetskoj odbojci.

Bilo je to prvo takmičenje na kome je do tada tradicionalna bela lopta zamenjena plavo žutom kakvom igraju i danas. To je bio samo prvi korak u velikoj reformi pravila. Sa ciljem da se ubrza igra i smanji potrošnja igrača, promenjen je način dodeljivanja poena. Do tada, setovi su igrani do 15 uz sistem promena. To je značilo da bi tim osvajao poen tek kada bi to uradio na svoj servis, a ako bi protivnik osvoji poen na tuđi servis, usledila bi promena i dobio bi pravo na servis. Posledica toga su bile brojne situacije u kojima je rezultat mogao gotovo u nedogled da stoji na istom broju poena. Takođe, svaki servis koji bi dotaknuo mrežu bi bio smatran servis greškom. Nova pravila donela su odbojku kakvu danas znamo, dinamičniju i eksplozivniju, sa setovima do 25 (ili dva razlike), servisima u kojima mreža može biti saveznik jedne ili druge strane, pozicijom libera koja je omogućila bolju odbranu i veću šansu za brze i spretne igrače koji ne bi mogli da doprinesu mnogo u napadu.

Prvo takmičenje sa novim pravilima, Evropsko prvenstvo u Austriji ’99 godine, odigrano je posle bombardovanja. Italijani su potvrdili da su najbolji, mi smo osvojili bronzu i održali kontinuitet dobrih rezultata.

Pred Sidnej 2000. godine odbojkaši su bili neko od koga se očekuje medalja. Kada su stigli na turnir, izgledali su impresivno, ali početna dva poraza i vrlo težak prolazak grupe pokolebali su mnoge. Ipak, posle velike borbe savladana je Koreja 3:2 i momci su stigli u četvrtfinale. Tamo ih je čekala Holandija. Narandžasta kaznena ekspedicija. Igrali smo bolje, ali kada smo četvrti set izgubili 32:30, mislio sam da je kraj. Ali naši momci nisu bili spremni da se predaju. Osvojili su peti set, a nakon toga u polufinalu i finalu razneli Italiju i Rusiju. Nije to bilo toliko dominantno, koliko su momci bili sigurni i stabilni, i koliko nikome nisu dali ni da se ponada da ima šansu. Došli su po svoje zlato i to je bilo to. Kako je to izgledalo, najbolje ilustruje onaj potez Vladimir Grbića nakon servisa Vadima Kamuckog, momka koji je čast svoje zemlje branio na pet Olimpijskih igara, koji je osvojo tri medalje, ali preko Vanje nije mogao do zlata.

Sećam se kao juče da je to finale prenosio pokojni Duško Korać. Poslednji poen osvojio je Ivan Miljković, novi vođa, a kasnije će se ispostaviti i najtrofejniji odbojkaš svih vremena. Jugoslavija je postala Olimpijski šampion u sastavu: Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković i Igor Vušurović.

U godinama koje slede momci su nastavili šampionski niz, redovno se vraćajući sa takmičenja sa odličjima. Došlo je do dve smene generacija, ali jedno se nije promenilo – naša ljubav prema odbojci.

Sve ovo ne bi imalo previše smisla, a da se ne dotaknemo ženske odbojke. Otprilike u to vreme kada su momci pokorili Sidnej, počela je da se formira neverovatno talentovana generacija devojaka. Što je Vojvodina bila u muškoj, u ženskoj odbojci su bili Poštar iz Beograda i Jedinstvo iz Užica. Malo kasnije i Crvena Zvezda je formirala sjajnu mladu generaciju i postojala je kritična masa da se stvori reprezentacija.

Prvo smo ih gledali stidljivo. Sport smo već voleli, a one su nas tako podsećale na one momke koji su izrasli u divove. Onda su krenuli da dolaze i rezultati, a kada su 2006. osvojile bronzu na Svetskom prvenstvu postale su miljenice nacije. Uvek skromne, nasmejane, iskrene i prirodne.

Svoje prvo veliko zlato osvojile su 2011. na Evropskom prvenstvu u Beogradu u prepunom Pioniru, posle dve velike pobede u polufinalu protiv Turske i finalu protiv Nemačke. Danas – naše devojke aktuelne su Olimpijske vicešampionke, i evropske i svetske šampionke.

Predvodi ih već 17 godina sa klupe selektor Zoran Terzić.

Pre nekoliko dana se završilo Svetsko prvenstvo u Japanu. Istom onom u kome su pre tačno 20. godina momci igrali svoje jedino finale Svetskog prvenstva. Otišle su bez previše pompe, a sve što su imale da kažu, rekle su na terenu. Osvojili su prvo zlato na Svetskom prvenstvu u istoriji naše odbojke. Jedino što je nedostajalo. Kažem prvo, jer verujem da će ih biti još mnogo.

Naše devojke aktuelne su Olimpijske vicešampionke, i evropske i svetske šampionke. Momci su 3. u Evropi i 4. na svetu.

I dalje su ona “plava četa”, iako su im dresovi crveni. Za dve godine su Olimpijske igre u Tokiju. Iz Japana se nikada nismo vratili praznih ruku.

Na kraju, da zaključimo – bilo je lako zavoleti odbojku.

Pre svega zato što je fer sport. Sport u kome je jedino bitno da vas šest nadmudrite drugih šest. Nije preterano važno ni koliko je ko visok, ni koliko je ko pojedinačno brz. Nadmetanje u kome pojedinac ima svoju ulogu, ali se 1 na 1 vrlo retko bilo šta rešava, iako i to ima neku svoju draž. Borba je na terenu na kome nema mnogo mesta za slobodnu sudijsku procenu, za pristrasan kriterijum, tolerisanje grubosti i slične stvari. Kontakta nema, a sve odluke je neophodno doneti trenutno.

Vanja Grbić mi je jednom rekao da je odbojka idealna priprema za život. Verujem mu, na kraju dana, i ja sam je zbog njega trenirao. Možda su i drugi ljudi to prepoznali, pa su je zato toliko zavoleli.

A možda i zbog toga što je to sport čiji su protagonisti uvek bili neki zaista pristojni momci i devojke. Šarmantni, zgodni, neugodni, pravi borci.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: