Da li imate preko 18 godina?

Turski gambit – Fenerbahce nekad i sad

Crvena zvezda je pre 16 godina razbila turski Fenerbahce. Sada bi navijači bili zadovoljni i pobedom od pola koša protiv tima koji predvodi Željko Obradović.

7
0

Evroliga je ponovo u našem gradu, i po prvi put ove sezone nekom događaju prisustvovaću i ja. Crvena Zvezda će u petak od 20 časova ugostiti istanbulski Fenerbahce, i biće to izuzetna šansa da uživo vidim neke likove iz bliske i dalje prošlosti. Od „naših“, tu su dobroćudni makedonski div Pero Antić i skorašnji heroj Nikola Kalinić, a od „njihovih“, pre svih „gospodin Evroliga“ Željko Obradović, te među nama ciganima izrazito omrznuti češki internacionalac Jan Vesely i Bogdan Bogdanović, koga ne moram zasebno predstavljati.

Zvezda nije počela sjajno – posle smaknuća nejakog Strasbourga u prvom kolu usledila su dva totalna debakla u Madridu i Podmoskovlju, i sada je totalno „in“ nagađati po forumima i društvenim mrežama kada će Zvezda otpusititi ovog i dovesti onog. Ponovo je na tapet stigao trener Dejan Radonjić i kafansko društvo ga već uveliko smenjuje, a biranim rečima se opisuju i ovosezonska pojačanja Ryan Thompson, Gal Mekel i poneke stare snage. Kod Zvezdaša, dakle, standardno šizofrenična atmosfera – strepnja je mnogo veća od nade, ako nekim čudom pobedimo Fener plasman u Top 16 deluje ostvariv, a ako ne, pred nama su dugi i naporni novembar i decembar. Drugim rečima, stanje redovno.

gal-mekel-crvena-zvezda-telekom-belgrade-eb15

Gal Mekel/foto: euroleague.net

I mada sve ovo gore što sam naveo stoji, ja dolazak turskog giganta ipak dočekujem sa pritajenim optimizmom. Fenerbahce – kakva vam sećanja evocira ime ovog kolektiva? Pa, verovatno neka friška. Recimo, Final Four prošle godine. Ili, ako ste više ljubitelj crno-belih boja, epsku pobedu Partizana na Bosforu pre dve sezone. Ovako ovlaš, znate da je njihov budžet dovoljan da pokrije nacionalna dugovanja prosečne afričke zemlje, i da par godina unazad imaju neki projekat osvajanja Evrolige kojem su pristupili izrazito ozbiljno. Linas Kleiza, Bo McCalebb, Nemanja Bjelica, Bojan Bogdanović, Andrew Goudelock samo su neki igrači koji su u prošle tri godine nosili žuto-crni (ili tamno plavi? Uh, slabo razlikujem te dve boje) dres.

A moja sećanja, pitate? Čega se ja sećam? E, ja se sećam Žana Tabaka, rahmetli Conrada McRaea, besplatne kesice Chipsya i Ibrahima Kutluaya koji pogađa trojku sa deset metara. Nije vam jasno? Pa, dozvolite da vam objasnim…

Ova priča počinje u kasno proleće 1998., kada je Zvezda predvođena Milenkom Topićem, Oliverom Popovićem, Vladom Kuzmanovićem i drugima ničim izazvano osvojila domaću ligu i izborila plasman u društvo najboljih. U Evroligi 1998-99 prvi krug prošli smo k’o bosi po trnju – prvo smo u meču bez publike izgubili od Cibone, zahvaljujući šutu Chuckya Atkinsa u poslednjim sekundama, a zatim su nas redom preslišavali Efes, Panathinaikos, Maccabi i TDK Manresa. U tom jalovom periodu koji su obeležila uglavnom gostovanja (zbog pretnje NATO bombardovanjem na jesen 1998. Evroliga nam je istumbala raspored pa smo, izuzev već spomenute Cibone i Maccabija, sve igrali na strani), stigli smo da sagorimo dva glavna trenera – posle Cibone ceh je platio Miki Pavićević, a palicu je do dolaska sadašnjeg prvog asistenta Srbije Jovice Antonića preuzeo na interim bazi Bora Džaković. Jovica je stabilisao ekipu dovoljno da prvi krug završi sa dva trijumfa – mitska pobeda u Zagrebu i Manresa u Pioniru, a nadu u bolje sutra stekli smo u ekstra-gustim revanš mečevima sa grčkim i turskim predstavnicima, koji su do pobede stizali tek u poslednjim minutima meča.

Evroliga se tih godina igrala na dva „obavezna“ kruga – četiri grupe od šest timova činili su prvu fazu, a onda je sledilo ukrštanje u stilu „tri najbolja iz grupe x sa tri najgora iz grupe y“. U tom ukrštanju, nama su stigli Žalgiris, Pau-Orthez (tih godina toliko redovan u Beogradu da su braća Gadou već polako natucala dovoljno srpskog da se snađu u prosečnoj birtiji) i – Fenerbahce. Žalgiris, budući prvak Evrope, je pao na Božić 1999. u meču o kojem je već dovoljno izguslano, na severnim obroncima Pirineja upisali smo standardan poraz, a onda je red došao i na Turke.

Na šta je ličio Fener te sezone? Na klasičnu tursku instant-ekipu koje svi dobro poznajemo. Kako je Feneru ovo bila ujedno i prva avantura u Evroligi, gazde su se dobro otvorile i skockale sastav koji je mogao da parira najboljima. Na startu sezone došla su NBA pojačanja Mahmoud Abdul-Rauf i Marko Milič – do gostovanja u Beogradu obojica su već bili bivši, ovaj prvi je navodno izgubio želju za igranjem i uzeo neplaćeno, a ovaj drugi se, nakon okončanja NBA lock-outa, vratio u Phoenix Sunse. Iz najkvalitetnije svetske lige stigao je i odlični hrvatski centar Žan Tabak, plejmejkera je igrao njegov saigrač iz reprezentacije Goran Kalamiza, dok je stari znanac Conrad McRae, osvajač kupa Koraća sa Efesom, bio zadužen da publiku diže na noge atraktivnim zakucavanjima. Glavna zvezda bio je ipak turski reprezentativac Ibrahim Kutluay – Kutluay, po vokaciji bek šuter, bio je dete Fenerbahcea i jedna od zvezdi u usponu evropske košarke. Bio je to igrač izuzetnih šuterskih mogućnosti – pogađao je bukvalno sa svih pozicija, i kada bi ga „krenulo“ bilo ga je izrazito teško zaustaviti.

Tog, elem, 21. januara 1999., sada već po standardnoj rutini krenuo sam sa gimnazijskim prijateljem Vojom ka Pioniru. Voja i ja smo imali sezonske, i svaki meč smo „pecali“ da dođemo što ranije kako bi uspeli da zauzmemo što bolja mesta. O numerisanim sedištima tada nije bilo reči, valjalo je samo doći na vreme i ugrabiti nešto što bliže terenu. Nepoštovanje ovog pravila rezultovalo bi sedenjem u „golubarniku“ tamo gore uza zid, tako da smo se nas dvojica dosta rano uhodali što se ovoga tiče. Protiv Žalgirisa smo bukvalno kampovali tri sata u najavi – protiv Fenera došli smo dva sata pred početak meča, i lagano među prvima ušli u halu. Na ulazu su nas sačekale promoterke Chipsya i podelile nam po kesicu nekog najnovijeg njihovog proizvoda. I da vas ne lažem, nemam blage o kom je ukusu bio reč…sad, opet, podsetnik za crno-beli komšiluk – vi ste ovo isto prošli u revanš meču šesnaestine finala Kupa Saporte protiv ASK Broćenija, koji je odigran možda dan-dva pre ovog Zvezdinog. Kad kažem „ovo isto“, mislim dakle na Chipsy.

Uvek sam voleo da gledam zagrevanje pred utakmicu. Ne samo zbog toga što je cela hala trolovala Jovu Stanojevića sa „Jovo, zakucaj!“, već i zbog činjenice što sam strateški voleo da se upoznam sa neprijateljem, i onda tokom meča usredsredim svoju pažnju na tog nekog lika kojeg sam zapamtio još sa zagrevanja. Jasno, strategija nije imala veze sa životom, ali uzmite u obzir i da sam tada imao osamnaest godina. Ovog puta sam imao priliku da šmeknem Kutluaya, Tabak i McRaea, ali i da se uverim da je ostatak ekipe bio prilično prosečan. Bez košarkaša nekada poznatog po imenu Chris Jackson i slovenačkog letača Miliča, mnogo minuta odlazilo je ne previše sjajnim turskim igračima kakvi su Mustafa Abi i Serdar Apaydin. Tabak i McRae su na papiru imali prednost nad Stanojevićem i Jestratijevićem, i Kutluay je uvek bio utefteren za nekih trideset komada, međutim imali smo mi i naše adute. Milenko Topić, taj prototipni stretch-4 igrač Evrolige, bio je užasno težak zadatak za bilo kog defanzivca. Šuterski smo, takođe, bili i više nego kompetitivni – veterani Popović, Peković, Vidačić i Pavićević uvek su vrebali iz otvorenih pozicija, a neophodnu energiju davali su mladi Igor Rakočević, Zlatko Bolić i povremeno Vladimir Radmanović, tada još tinejdžer.

Bolić je bio moj omiljeni igrač tog tima – njegov omiljeni potez bio je krađa lopte iz dodavanja, solo kontra i zakucavanje sa dve ruke.

Čisto, inače, da vas podsetim da je tada još uvek dvadeseti vek, i da u Evroligi zakucavaju uglavnom Amerikanci – svako vešanje o obruč domaćeg igrača bilo bi ispraćeno enormnim ovacijama. Optimizam je podgrevala i domaća štampa, i jasno se sećam jednog naslova koji sam pročitao tog dana – „FENER GASI FENJER“. Eh, gde nestade ta kreativnost u štampanim medijima.

Negde oko pola devet, izraelski sudija Virovnik podbacio je loptu i utakmica je počela. Sećam se da su Turci nešto bolje otvorili meč – prvo je Kutluay pogodio za 2-0, a onda su neki Ukrajinac Lokhmanchuk, kojeg sam gledao otprilike samo tada i nikad više, i Tabak pogodili fade-away šuteve iz visine penala. Bio je to ujedno i jedini period dominacije turskog kluba, jer onda je usledila crveno-bela oluja.

Krenuli su tada naši da pogađaju bukvalno – sve.

Predvođeni Rakočevićem i Bolićem, koji su te večeri zajedno skupili 41 poen uz 13/22 iz igre, Zvezda je još u prvom poluvremenu brutalno samlela favorizovanu tursku ekipu.

Dok su se jedan za drugim smenjivali atraktivni potezi, navijači su temeljno psovali sve milo i drago hrvatskim igračima gostujućeg tima, a mene je najviše zabavio neki lik koji je sedeo pored i stalno komentarisao nekog dežmekastog rezervistu Fenera kako je „mnogo jeo sudžuka“. Sredinom prvog poluvremena, indisponiran lošom igrom svoje ekipe, Kutluay se digao na šut sa dobrih deset metara – i pogodio. Dok je trčao nazad u odbranu, Antonić ga je dozvao do aut linije i sportski mu „bacio kosku“, što je dovelo do spontanog aplauza svih prisutnih.

Kako se meč privodio kraju, Zvezda je dala minute i mladom Radmanoviću, kao i slabo korišćenom povratniku Ljubi Vidačiću, a Fenerovi najamnici su iskoristili opuštanje i uspeli da svedu rezultat na „pristojnih“ dvadeset razlike. Na kraju Zvezdin trener umalo da izazove i diplomatski incident, pošto je pozvao tajm-aut sa možda desetak sekundi do kraja meča – turski stručnjak Halil Uner, koji je sredinom sezone zamenio Murata Ozgula, je ovo interpretirao kao provokaciju, i to je dovelo do nekih tenzija tokom konferencije za štampu koja je usledila. Priča nije ni tu bila okončana – iz dnevne štampe smo kasnije saznali da je McRae kao gost Hyatta ostavio neplaćeni telefonski račun od nekih 200 hiljada dolara, što je bilo ili glupiranje od strane naših novinara, ili činjenica da je Conrad bio mnogo luđi nego što su svi mislili.

Epilog je, takođe, imao i ličnu dimenziju. Kada sam se vratio kući sa utakmice, prvo što sam čuo od roditelja je da moram da siđem pred zgradu i bacim đubre. Nosim ja tako dva crna džaka, kad vidim iz drugog smera ide neki stari školski. Vikne on meni, viknem ja njemu, pita gde si, a ja, onako sveže klinački naložen vičem nazad „EVO ME IZ PIONIRA, GLEDALI SMO PORNIĆ!“. I sad, objašnjavam ja njemu šta i kako i ujedno vršim ekološke dužnosti, kad odjednom, vidim da neko parkira bukvalno na santim od mene. Farovi se gase, a iz kola izlazi…Zlatko Bolić. Znao sam da stanuje u Sarajevskoj, ali ne baš i gde i kako…u svakom slučaju, ja onako smrznut k’o poslednji kreten, nekako ispuštam džak u kontejner, a on me gleda i pita…“i, jel’ti se svideo pornić?“. Porumeneli klinac je uspeo samo da klimne glavom, a ovaj onako šeretski namignuo i dodao, „biće toga još“, i prešao ulicu.

bolic

Pornića, bogami, do kraja ipak nije bilo – barem ne onih u kojima smo mi vršili penetratorsku ulogu. Preostala četiri meča okončana su porazom, a najviše je boleo onaj protiv Ortheza u Pioniru – da smo tu pobedili, završili bi peti a ne šesti, i tako u teoriji zagarantovali dva mesta u Evroligi iduće sezone (to se nekim spletom okolnosti na kraju ipak desilo, ali to je neka druga priča). Domaća sezona je prekinuta zbog, sada i zvanično, NATO intervencije, i za šampiona je bez plej-ofa proglašena podgorička Budućnost, koja nam je bežala čini mi se ravno jednu pobedu na tabeli. Ibrahim Kutluay završio je Evroligu sa zvanjem prvog strelca takmičenja. Fenerbahce je lagano ispao od Reala u osmini finala. Conrad McRae preminuo je godinu dana kasnije dok je trenirao sa letnjim timom Orlando Magica. Nikad nisu otkrili od čega, mada je poznato da je on u prošlosti patio od srčanih aritmija.

Šesnaest godina kasnije, eto, opet dočekujemo Fener, koji je opet doveo ekstra pojačanja i opet preti ostatku Evrope.

Tada nas je bilo možda četiri hiljade nazočnih – sutra ta cifra možda bude i petostruka. Pre šesnaest leta rezultat je bio 88-66, i autor ovog teksta je mladalački uporedio te brojke sa filmovima za odrasle. Ovaj put, mislim da bih bio zadovoljan i sa nekim lakim ljubavnim filmom.

Samo da smo mi u glavnoj ulozi. Vidimo se u Areni.

lazic

Branko Lazić/foto: KK Crvena zvezda

*cover foto: KK Crvena zvezda

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: