Da li imate preko 18 godina?

Tragične smrti fudbalera koje su potresle Srbiju

Srbija pamti tragične pogibije mladića koji su plenili pojavom na sportskim terenima, ali i van njega.

3
0

Smrt Kobija Brajanta pogodila je čitavu zemaljsku kuglu. Kobi nije bio samo sjajan košarkaš, već i inspiracija za mnoge mlade ljude koji se bore za svoje mesto pod suncem, bilo to na parketu, u kancelariji, redakciji… Nažalost, i Srbija pamti tragične pogibije svojih voljenih sinova koji su plenili pojavom na sportskim terenima, ali i van njega.

Ovom prilikom ćemo se podsetiti i odati počast poznatim srpskim fudbalerima čiji je prerani odlazak u toku igračke karijere pogodio čitavu zemlju, region, Evropu, pa i svet.

Vladimir Durković (1937-1972)

Vladimir Durković stekao je legendarni status već za vreme igračke karijere koju je počeo u kruševačkom Napretku. Sa svega 18 godina stigao je u Beograd i zaigrao za Crvenu zvezdu. Iako desno krilo, usled velike konkurencije u navali (Mitić, Šekularac, Bora Kostić, Živanović…), čelnici kluba su ga jedva ubedili da prihvati mesto desnog beka. Durković je to prihvatio teškog srca, a onda je ispisao istoriju jugoslovenskog, ali i evropskog fudbala. Nakon četiri godine igranja u Zvezdi stigao je poziv državnog tima Jugoslavije za koji je u narednih sedam godina odigrao čak 50 utakmica, od kojih 37 u bekovskom tandemu sa Fahrudinom Jusufijem. Rođeni Đakovčanin je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Rimu, dok je iste godine bio viceprvak Evrope kada je uvršten u najbolji tim Evropskog prvenstva. Studirao je prava (stao na nekoliko ispita do diplome) i odlično svirao klarinet pošto je pohađao i muzičku školu, pa je često držao i javne koncerte. Nakon Zvezde, otisnuo se u Menhengladbah gde se nije naigrao, da bi posle toga za samo četiri sezone osvojio tri titule prvaka Francuske i dva nacionalna kupa sa Sent Etjenom gde je stekao status božanstva. Godine 1971. se otisnuo u švajcarski Sion gde je tragično okončao život 22. juna naredne godine kada ga je nakon prijateljske utakmice upucao policajac u pripitom stanju . Imao je 34.

Dragan Mance (1962-1985)

Dragan Mance bi svoj kultni status među navijačima Partizana sasvim sigurno imao i da nije bilo tog zlosrećnog 3. septembra 1985. godine. Fudbalsku karijeru započeo je u zemunskoj Galenici, a u Partizan je stigao sa svojih 18 godina. A tamo – 279 utakmica i 174 gola za samo pet sezona. Zaslužio je i dobio status seniorskog reprezentativca Jugoslavije za koju je odigrao četiri mečeva, dok je pre toga bio standardni član olimpijske i mlade reprezentacije SFRJ. Crno-bela „devetka“ brzo je postala miljenih navijača pošto je redovno tresao mreže najvećih rivala, pre svega Crvene zvezde. Najviše je ostao upamćen po golu protiv Kvis Park Rendžersa u sezoni 1984-85 kada je Partizan u drugom kolu Kupa UEFA napravio možda i najveći preokret u evropskom fudbalu (poraz 6:2 u Londonu i pobeda od 4:0 u beogradskom revanšu). Bio je veoma poštovan, voljen i cenjen ne samo od strane navijača i saigrača u Partizanu kojeg je beskrajno voleo, već i od strane rivala na terenu. Toliko da mu je tada fudbaler Zvezde Boško Đurovski kupio model kopački koje je nosio Maradona, a koje je Dragan toliko želeo. Bilo je to 1. septembra 1985. godine, ali Mance ih nije obuo jer je stradao u teškoj saobraćajnoj nesreći kada je žurio na trening dva dana kasnije. Vozio je Pežo 205 koji je ostao jedva prepoznatljiv. Otiš’o si Dragane, ostala je tuga…

Ivan Krstić Beli (1980-2000)

Ivan Krstić Beli bio je izdanak fudbalske škole niškog Radničkog i po mnogim predviđanjima dostojan naslednik Dragana Stojkovića Piksija. Rođeni Medoševčanin (prigradsko naselje u Nišu( je u „Real sa Nišave“ stigao sa devet godina, da bi u toku svoje prekratke karijere stigao do kapitena prvog tima Radničkog, ali i dresa mlade reprezentacije Jugoslavije. Tehničar plemenitog kova kakav se može videti jedino u gradu na Nišavi privukao je pažnju brojnih evropskih klubova, a najkonkretniji je bio francuski Bordo, tada redovni učesnik evropskih takmičenja, sa kojim je potpisao i predugovor. A, onda je došao i taj prokleti 29. maj 2000. godine. Prilikom klasičnog treninga, padala je kiša i sevalo je sve dok nije usledio strašan bljesak na pomoćnom terenu. Na zemlju su pali svi igrači i stručni štab, ali jedino se Ivan kojeg je direktno pogodila munja nije podigao. Mesec dana pre 20. rođendana. Tokom svojih fudbalskih dana koji nisu trajali naročito dugo dobro sam upamtio jednu stvar – kada se zagrmi trening se prekida. Svaki niški fudbalski trener od tog trenutka više nema niti jednu dilemu. U znak sećanja na Ivana Krstića, navijači Radničkog Meraklije ne navijaju prvih deset minuta na svakoj utakmici, a na tribini se nalazi zastava sa njegovim imenom i „desetkom“ koja je u Radničkom povučena. U Medoševcu postoji ulica sa njegovim imenom, dok omladinska škola Radničkog sa ponosom nosi ime tragično nastradalog fudbalera.

Vladimir Dimitrijević (1981-2001)

Vladimir Dimitrijević je još jedno ime koje je dospelo u centar pažnje na najužasniji mogući način. Rođen u Raškoj 1981. godine, brzo je zavoleo fudbal koji je počeo da trenira u lokalnom Banetu. Nije dugo trebalo Crvenoj zvezdi da primeti ogroman talenat Dimitrijevića koji je kao veoma mlad stigao u Beograd. Prošao je kroz praktično sve mlađe kategorije „crveno-belih“ i bio jedan od najboljih fudbalera u generaciji Nemanje Vidića, Vlade Dišljenkovića, Aleksandra Lukovića… Zabeležio je nekoliko nastupa i za mlađe selekcije reprezentacije Jugoslavije, a debitovao je za prvi zim Zvezde na leto 2001. godine. Ipak, 1. oktobar iste godine ostaće zabeležen crnim slovima u istoriji „crveno-belih“. Tokom treninga, Vladimir Dimitrijević se srušio na zemlju bez svesti, ali je zahvaljujući brzoj reakciji lekarske službe i prisutnih saigrača i stručnog štaba uspeo da se vrati u život. Nažalost, mladić je preminuo na putu ka bolnici zbog srčanih problema koje je imao i nekoliko godina ranije. Vladin najbolji prijatelj u Crvenoj zvezdi Nemanja Vidić je pogodak u Večitom derbiju protiv Partizana 2002. godine posvetio svom tragično nastradalom drugu. I ne samo to, legenda srpskog fudbala je finansijski zbrinula porodicu nesrećnog Dimitrijevića. U čast Vlade Dimitrijevića igra se memorijalni turnir, a od 2005. godine postoji i škola fudbala koja nosi njegovo ime.

Jovan Gojković (1975-2001)

Jovan Gojković je bio pravi „igrač za raju“, čovek koji je svojim potezima na terenu uveseljavao sve koji bi ga gledali sa istinskom fudbalskom radošću. Svoju profesionalnu karijeru je započeo u rodnom Čačku gde je posle BIP-a sa 19 godina stigao u Borac. U tadašnjem prvoligašu je odmah privukao pažnju beogradskih klubova, da bi nakon dve godine došao u Čukarički. Bila je dovoljna samo jedna sezona da ubedi čelnike Crvene zvezde da je on pravi čovek za crveno-beli dres kluba sa Marakane. U Ljutice Bogdana je stigao 1997. godine gde je brzo postao miljenik navijača, ali i svlačionice. „Delije“ i danas pamte njegove golove u Večitim derbijima, čak tri na osam nastupa, a odigrao je i jedan meč za reprezentaciju Jugoslavije. Doživeo je i tu čast da odigra sezonu sa svojim fudbalskim idolom Dejanom Savićevićem koji ga veoma brzo uzeo „pod svoje“, lako su se dva majstora sporazumela. Usledio je poziv iz Grčke gde je potpisao ugovor sa Iraklisom u kojem je nastavio da niže briljantne partije. U džepu je već imao potpisan predugovor sa Olimpijakosom kada se 22. decembra vratio na kratko u Srbiju kako bi se video sa porodicom i prijateljima. Vraćajući se u Beograd iz pravca Stare Pazove, usled zaleđenog kolovoza Gojković je izgubio kontrolu nad svojim automobilom i zakucao se u stub pokraj puta kod „Geneksa“. Tako je brutalno prekinuta blistava fudbalska karijera u 26. godini života.

Goran Gogić (1986-2015)

Goran Gogić je poslednje fudbalsko ime u Srbiji koje smo ispratili u veoma tragičnom kontekstu. Svoju profesionalnu karijeru visoki vezista započeo je u Jedinstvu iz Uba, da bi 2006. godine stigao u Čukarički. Superligaško ime gradio je nakon Banovog brda u Napretku, Javoru i Jagodini sa kojom je osvojio i Kup Srbije. Usledio je poziv Crvene zvezde, kluba u kojem je stasao kroz mlađe kategorije. Momak rođen u Vrbasu to nije mogao da odbije, pa je na leto 2013. godine obukao crveno-beli dres. I pored činjenice da za godinu i po dana provedenih na Marakani nije bio standardan u prvih 11 čitavo vreme, navijače Zvezde je kupio svojom požrtvovanošću i borbom koja je uvek bila do granica fanatičnosti. Sa „crveno-belima“ je osvojio titulu prvaka Srbije i oduševio svojom partijom protiv Partizana te sezone, ali je ubrzo postao višak. Na zimu 2015. godine, Gogić se preselio u Kinu gde je potpisao ugovor sa Ćingdaom u kojem je igrao i njegov kum Đorđe Rakić. Upravo je on bio svedok tragedije koja se dogodila 3. jula iste godine. Nakon završetka treninga, Gogić je dobio infarkt u autobusu, a Rakić je bio priseban i pozvao lekarsku službu koja ga je brzo odvela u bolnicu. Nažalost, spasa nije bilo, pa je srpski fudbaler izgubio bitku sa životom.

Večna im slava i hvala.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: