Top lista: najbolji filmovi o boksu

Boks je filmska inspiracija još od pionirskih narativnih filmova ’20-ih godina. Na svim kontinentima, u nacionalnim kinematografijama, inspirisao je velike glumce u pričanju velikih priča, od anonimusa pravio zvezde i kroz najplemenitiju veštinu govorio o socijalno-društvenom kontekstu vremena. U tu čast evo 10 filmova o boksu koji se definitivno izdvajaju. 

Zašto je boks toliko filmičan? Zar to nisu ekipni, mnogo popularniji, sportovi ili borilačke veštine u kojima na 20 načina možete rascopati glavu protivniku? E pa boks ima antičku dramsku patinu, sukob individue prvo sa samim sobom u procesu priprema, jer za meč morate biti u spartanskoj formi, obično suočeni sa protivnikom daleko moćnijim od izazivača (a to se savršeno uklapa u Aristotelovu definiciju snage napada i snage odbrane u dramskom delu), a bokserski šampion, pošto pobedi u larger then life meču, beži iz socijalne kaljuge u kojoj živi i to na najplemenitiji mogući način u svetu heroja – fer pesničenjem.

Pošto smo utvrdili da nema većih (a time ni boljih) kinematografskih heroja koji, zbog prirode sporta postaju i kinestetički, evo i liste filmova. Ona nije rezervisana samo za anglsaksonsko područje, mada je najveći broj filmova o boksu iz Amerike i Velike Britanije, i nije samo igrana – jedan sjajan dokumentarac o najvećem rivalstvu u istoriji boksa je ugrabio zasluženo mesto.

BOKSER (1997.)

Sportska drama Džima Šeridana, jednog od najvećih severnoirskih reditelja, od starta postaje politički film i na sjajan način govori o moći plemenite veštine: bivši osuđeni pripadnik IRA i bokser Deni (Danijel Dej Luis) izlazi iz zatvora nakon 14 godina gde je bio zbog svog političko-vojnog angažmana. Shvativši na koji način decenijski sukob uništava građane Belfasta otvara bokserski klub u kome nema politike i koji pokušava da skloni mlade sa ulice i pruži im izduvni ventil u sportu. Naravno, plemeniti rad u suludim okolnostima ne može dovesti do dobrih stvari te Deni uskoro opet biva uvučen u sukobe iz kojih je toliko želeo da nestane.

„Bokser“ je bila treća kolaboracija Dej Luisa i Šeridana i donela je tri nominacije za Zlatnog globusa. Par je već bio ovenčan slavom u filmovima „Moje levo stopalo“ i „U ime oca“ a filigranska, emotivna rediteljska naracija i precizan realistički postupak koji ima osnove u britanskoj dokumentarnoj školi ’60-ih čini ovaj film jednom od najboljih sportsko-političkih drama ’90-ih. Scene boksa su maestralno izrežirane dok su atmosfera, likovi, zaplet i (uzaludna) mirotvoračka poruka filma veoma slični balkanskim dešavanjima. Jedan od filmova koji na najbolji i najbrutalniji način pokazuju plemenitost boksa.

TELO I DUŠA (1947.)

Veliki broj kritičar smatra da je film Roberta Rosena najbolji bokserski film svih vremena. Priča o njujorškom momku iz radničke klase Čarliju (Robert Garfild) počinje kao klasična priča starog Holivuda da bi se polako, ali grandiozno, pretvorila u jedan od najsubverzivnijih holivudskih flimova do dana današnjeg, boksersku dramu koja je studija o pogubnosti kapitalizma, konzumerzima i sportskog spektakularizma. „Telo i duša“ je verovatno film sa najvećim mudima u istoriji Holivuda jer se po prvi put bavi i rasnim problemima pošto je jedan od glavnih likova, i to pozitivnih, Afroamerički penzionisani bokser Ben (Kanada Li) za čiju uspomenu i ime se Čarli bori dok upada u koloplet bokserskih nameštaljki, ilegalnih isplata i pokvarenih promotera. Borbe u filmu su snimane sa neverovatnih 8 kamera, a legendarni dobitnik dva Oskara, direktor fotografije Džejms Vang Hau, napravio je neverovatne valerske kontraste u zadimljenim, crno-belim tonovima koristeći i skejt bordove kako bi pokreti kamere bili realističniji i što bolje dočarali dramatiku borbe.

Film dobija Oskara za montažu, a to što je otvoreno socijalno angažovan na nepatriotski način kritikujući „the american way“ navuklo je Komitet za antiameričke aktivnosti za vrat bukvalno svim autorima s Garfildom, tada jednom od najvećih holivudskih zvezda i prvim „lošim momkom“, kao najvećom žrtvom. Iako je dokazano da nikada nije bio član Komunističke partije Garfild se na saslušanju držao tvrdo i nadrkano kao i u životu: nije naveo ni jedno ime i karijera mu je praktično uništena. Nakon 4 godine umire u 39. godini, a na sahrani prvog glumca vlasnika nezavisne filmske producentske kuće i jedine mejdžor zvezde studija Vorner Braders, koja je 11 puta suspendovana zbog nepoštovanja ugovora, prisustvovalo je više desetina hiljada ljudi. To je bila, pored sahrane Rudolfa Valentina, najveća sahrana holivudske zvezde i jedina sahrana van samog Holivuda pošto Garfild nikada nije želeo da napusti rodni Njujork gde je, do poslednjeg dana, igrao predstave na Brodveju za šta se izborio i u svom devetogodišnjem ugovoru sa Vornerom.

Robert Rosen, majstor socijalne drame i noir-a, je zapečatio svoju karijeru ovim filmom, karijeru koja je iznedrila jednog od najboljih dobitnika Oskara svih vremena iako je kasnije odrukao 57 ljudi kao pripadnike Komunističke partije.

Lista nema striktunu podelu na mesta pa „Telo i duša“ nije na prvom, ali ukoliko niste pogledali ovaj biser – obavezno uradite. Filma ima i na YouTube-u pošto je postao dostupan jer je stariji od 50 godina, a i lako se nalazi na torentima. Definitivno najbolja društveno-bokserska drama, aktuelna i posle 60 godina.

KRALJEVI RINGA (1997.)

Autor ovog teksta gledao je „Kraljeve ringa“ (originalno „When we were kings“) u blaženopočivšem bioskopu „20. oktobar“ i to je bio prvi dugomentražni dokumentarni film koji je ikada pogledao. Fascinantna obrada materijala snimljenog 1974. kada je autor, Leon Gast, lični snimatelj Muhameda Alija, zabeležio čuveni spektakl u Zairu nazvan „grmljavina u džungli“, tada najskuplji i najveći svetski medijski sportski događaj. Par exellence sportska estravaganca nesvrstanih u organizaciji bokserskog promotera Dona Kinga i predsednika Mobutu Sese Seka, krvnika Patrisa Lumumbe, i omiljenog afričkog diktatora u vreme Niksonove administracije. Mobutu je, promovišući afrički nacionalni duh, bio sponzor spektakla, a ništa bolje nije moglo da upotpuni promenu imena zemlje iz Konga u Zair nego boks meč veka u kome rasno i verski osveštani Ali razbija belačkog šampiona i „slugu njihovih interesa“ Formana.

Gast, vešto koristeći dokumentarne materije, demitologizira ponajviše ličnost Muhameda Alija pokazujući ga kao popriličnog manipulatna i smrada prema Formanu, inače potomku robova iz Luizijane i osobu koju biste poslednju optužili za služenje belim interesima. Film kombinuje stare materijale koji su preko 20 godina bili u sporu s kongoanskim vlastima pošto je Sese Seko platio snimanje celog spektakla a vešto oko i kamera Leona Gasta beleži sve – od priprema za meč, medijskih istupa Muhameda Alija, dolaska u Kinšasu, i samog meča –  i te materijale kombinuje sa novim intervjuima aktera. „Kraljevi ringa“, takvim rediteljskim postupkom, postaju uzbudljivi triler koji otkriva detaljnu pozadinu događaja čiji krajnji rezultat – pobeda Alija – svi znamo, a naracija pruža gledaocima uvid u okruženje i život najvećeg boksera svih vremena. Film je opravdano dobio Oskara za najbolji dokumentarac 1997. Ako ga već niste pogledali biće vam jasno zašto.

ČAK (2016.)  

Među bokserskim dramama valja izdvojiti i jednu tragikomediju – biografski indie uradak kanadskog reditelja Filipa Faraldoa o Čaku Vepneru, uličnoj legendi Nju Džerzija koji je sa ulice i kratkog boravka u američkoj vojsci, maltene bez pravog pripremnog perioda, uleteo u meč za titulu sa Muhamedom Alijem, apsolutnim šampionom, i te 1975. uspeo da izdrži 15 rundi. Odmah nakon pogledanog meča tada anonimni Silvester Stalone kreće da piše scenario za „Rokija“. Čak nastavlja prilično opsukurnu boksersku karijeru poznatiju po izdržljivosti i broju primljenih, a ne zadatih udaraca. Kratki, ali slatki izlet u svet profesionalnog sporta završava koju godinu kasnije rvačko-bokserskim obračunom sa najvećim (fizički, a i po uspesima) rvačem američkih WWF i WWE liga, Gigantskim Andreom, u kome ga je Andre bukvalno bacio iz ringa.

Vepner je kasnije tužio Stalonea pošto je bilo jasno da je Roki Vepner, a potonji mu je platio vansudsku nagodbu. Nakon prestanka karijere Vepner se opijao, šmrkao kokain, i tukao po kafanama dok 1988. nije uhapšen zbog rasturanja istog i osuđen na 10 godina robije gde, gde čuda, 1989. opet sreće Stalonea i to na setu filma „Iza brave“ snimanom u zatovoru u Nju Džerziju gde je služio kaznu. Nakon izlaska Čak otvara diskont pića koji vodi i dan danas raspredajući mahom „lovačke“ priče o svojoj karijeri.

Liv Šrajber, zvezda Šoutajmove serije „Rej Donovan“, inspirisano intepretira mlohavog i ćelavog „braćalu iz kraja“ koji neverovatnim sticajem okolnosti dolazi u priliku da se nadmeće sa Alijem na vrhuncu njegove karijere, a kasnije, kao u pesmi Šabana Šaulića „S namerom dođoh u veliki grad“, „..počeo da luta, više ne zna s kim“…i završava u zatvoru. Čakova ličnost je, sama po sebi, tragikomična i autori se svojski trude da ga ne izvrnu ruglu, ali sekvence u kojima se Čak hvali Rokijem i juri Stalonea za pare su toliko komične da se u ovom malom remek-delu o nepoznatom velikom bokseru iskreno i empatično uživa. „Čak“ je imao kasnu i limitiranu američku bioskopsku distribuciju što čudi s obzirom na pop kulturnu težinu samog Vepnera i njegovu više nego interesantnu biografiju te je „Čak“ nezasluženo prošao ispod radara ne samo ljubitelja sportskog filma već i art house publike. Posebno obratite pažnju na post bokserske Čakove dane, sjajno portretisane u filmu.

DŽENTLMEN DŽIM (1942.)

Kada smo već kod Alija, on je ovaj prvi realistički prikaz boksa na filmu iz rediteljske stolice Raula Volša imenovao svojim omiljenim filmom. „Džentlmen Džim“ je standardni primer bokserske drame i bukvalno dramaturški osnov podžanra – romatizovana priča o „Džentlmenu“ Džimu Korbetu, prvom pravom profesionalnom bokseru koji je uveo pravila u sport i izdigao ga sa nivoa golorukog pesničenja za lovu među irskim emigranitima do plemenitog sporta počinje životom na ulici, ilegalnim borbama, promenom ponašanja i stava i definisanjem boksa kao sporta. Film ima veću arhivsku no kinematografsku vrednost kada se posmatra iz perspektive svih sjajnih bokserskih filmova današnjice, ali je veoma dobar istorijski osnov pošto je nastao 50-ak godina nakon profesionalizacije, u vreme kada je većina aktera bila još živa.

Erol Flin, prva akciona holivudska zvezda svih vremena,  rutinski, u maniru zvezde starog Holivuda, isporučuje sve Korbetove dileme dok Volš, jedan od najvećih holivudskih reditelja svih vremena i prvi s povez preko oka pošto ga je izgubio u bizarnoj saobraćanoj nesreći u kojoj mu je šumski zec uleteo kroz šoferšajbnu, režira staroholivudsku biografsku dramu o usponu s dna do vrha. Obavezna lektira za svakog ljubitelja sportskog, ne samo bokserskog, filma.

DEVOJKA OD MILION DOLARA (2004.)

Bokserska drama Klinta Istvuda o devojci (Hilari Svok) koja dolazi kod istrošenog, matorog i pregaženog bokserskog trenera (Istvud) da bi od nje napravio šampionku što mu daje motiv i snagu za dalji život predstavlja najbolje od klasične sportske dramaturgije. Film je pokupio sve glavne Oskare 2005. (sem za scenario Pola Hegisa, ali ga je on naredne godine dobio za scenario i režiju filma „Sudar“). „Devojka od milion dolara“ je egzemplar „character driven story“ bez i jedne jedine greške, sumirajući sve elemente sjajne konvencionalne realističke glume, režije i dramaturgije. Kraj filma nikoga nije ostavio ravnodušnim tako da je vreme da se obnovi ovaj klasik.

ROKO I NJEGOVA BRAĆA (1960.)

Remek-delo italijanskog neorealizma i jedan od najboljih filmova najvećeg plemića među komunistima i najvećeg komuniste među plemićima, Lukina Viskontija. Priča o 4 brata sa juga Italije koji dolaze u bogati Milano gde se prepuštaju gradskom životu i svim njegovim čarima koristi boks kao primer plemenite veštine pretovorene u urbanu zabavu i izvor brzog i (češto) amoralnog uspeha, a sport postaje ne samo razlog za meteorski uspeh braće u sredini gde to izgleda nemoguće već i glavni razlog raskola između Roka (Alen Delon) i njegovog starijeg brata Simonea (Renato Salvatori). Svet boksa i scene borbi su veoma realističke iako je boks narativni okidač za druge teme, a ne samo osnova. Viskontijeva priča o posleratnom italijanskom društvu jedan je od najvećih naslova druge polovine 20-og veka te je obavezan za svakoga ko drži do svog kinematografskog obrazovanja.

ROKI (1976.)

Verovatno najbolji film o boksu ikada snimljen. Silvester Stalone je napisao scenario za tri dana nakog borbe između gorepomenutog Vepnera i Alija. Nudio ga je bezuspešno studijima zahtevajući da on igra glavnu ulogu što su redom svi odbijali dok ga nije otkupila producentska kuća Džona G. Avildsena i snimila kao low budget.

„Roki“ je pokorio Oskare 1977. a jednostavna priča o gubitniku mesaru iz Filadelfije (Stalone) koji se zabavlja sa slabovidom devojkom, prodavačicom u kiosku, Adrien (Talia Šajer) a njen brat sklon alkoholu (Bart Jang) mu postaje trener  vaspostavila se kao simbol svih siromašnih i obespravljenih ljudi koji izlaz nalaze u istrajnosti  do krajnjih granica. Meč sa šampionom Apolom (Karl Veders), napet i neizvestan do poslednjeg gonga, predstavlja ultimativnu (u pravom, leksičkom smislu te reči) pobedu individulizma, a Rokijev poraz je analogija sa gubitničkom politikom vijetnamskog rata. Simbolički, lik Rokija Balboe monumentalizuje post-niksonovski optimizam koji vraća čoveka na prvom mestu i vozi the american way kolosekom kakav zaslužuje.

„Rokija“ smo svi gledali tako da nema potrebe za daljim objašnjavanjem. Dovoljno je reći da više od pola miliona ljudi godišnje istrči stepenice u koje vode do Muzeja umetnosti u Filadelfiji, stepenice koje je i Roki prešišao u čuvenoj sceni, a da je bronzana statua lika prvi spomenik podignut fiktivnom filmskom liku u istoriji spomeničke kulture.

RAZJARENI BIK (1980.)  

Robert De Niro kao Džek La Mota, Martin Skorseze reditelj,  jedan od najbrutalnijih američkih boksera, Pol Šreder kao scenarista po knjizi samog La Mote i direktor fotografije Majkl Čapman u najbolje snimljenim sportskim scenama ikada. Šta više reći o, takođe, remek-delu, epopeji o plemenitoj veštini koja na najbolji (i najbrutalniji) način priča priču američkog liberalkapitalističkog uređenje gde ste jedan dan na vrhu kao vrhunski sportista, a drugi dan na dnu. Crno-bela i kolor fotografija se menja s narativom što dodatno doprinosi grandioznosti ove priče. „Razjareni bik“ je, za razliku od „Rokija“ potpuna dekonstrukcija bokserskog života i kao takav predstavlja najslojevitiji bokserski film na ovoj listi.

BOKSERI IDU U RAJ (1967.)

Biser jugoslovenskog filma, delo Branka Čelovića o bokserskom šampionu Miketu (Mija Aleksića) koga niko nije pobedio u ringu već ga je pojeo alkoholizam apsolutno ravnopravno stoji sa žanrovskim holivudskim takmacima Bilija Vajldera iz ’60-ih. Prvi pravi jugoslovenski sportski film je i eksperiment sa žanrom pošto se naracija priča iz flešbeka i to iz iz Raja gde Reum (Ljubiša Samardžić), anđeo, navodi Miketa u njegovim pripovestima o sportskim uspesima i životnim neuspesima. „Bokseri idu u raj“ ima sve elemente pravog bokserskog filma, kritički osvrt ka teškom životu van karijere čak i u socijalističkim uslovima i za ono vreme predstavlja prilično kontroverzan i smeo kinematografski rad koji, s dovoljno dozom humora, ironije i tragikomedije, smekšava tešku ličnu dramu i pravi malo, intimno remek-delo kinematografije bivše države. Ako postoji neko ko nije gledao – neka odmah ispravi grešku.