Da li imate preko 18 godina?

Top lista: mečevi na koje smo se ložili

Bilo je u prošlosti mnogo velikih mečeva. Izdvojiti najznačajnije nije uvek lako. Ovo je lista od 10 legendarnih utakmica, duela, trka!

0
0

Nakon nastupa Hrvatske u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu prisećamo se vremena kada su se bivše i sadašnje, skroz i malo manje naše, zajednice nalazile u istom navijačkom ludilu. 

Kako ne bismo uleteli u izanđalu i raspojasanu medijsko-društvenu temu prethodnih dana navijačka opredeljenost je intimna i lična stvar. Da li neko navija za južnoameričku reprezentaciju pošto mu je pop kulturni idol njihov kultni igrač, uživalac opijata, ili navija za evropsku jer voli klubove iz te zemlje ili za bivšu jugoslovensku zbog melting pot izmešanog nacionalnog porekla svih stanovnika države koja je, sa prekidima, postojala 72, a bez prekida 45 godina, apsolutno je privatna stvar. Toliko privatna da se ne tiče ni onoga ko živi vrata do vas, a kamoli javnosti.

 

Da skratimo ovaj kvazi-filozofski deo – pre finala, a bogami i posle, zavideli smo Hrvatima i pitali se: “Gde smo mi”?

JUGOSLAVIJA-HOLADNIJA, SVETSKO PRVENSTVO 1998.

Počećemo od momenta koji će svaki iskusni kladioničar ili sportski radnik upitnog kultnog statusa čiji lik i delo obožavaju lokalne opskurne televizije označiti kao početak krize iz koje srpski fudbal ne izlazi punih 20 godina. Većini i dalje zuji u glavi od prečke Peđe Mijatovića pri rezultatu 1-1 u osmini finala Svetskog prvenstva. Mijat je promašio, Edgar Davids posle dao gol i Santračevi puleni među kojima su i dalje bile igračke legende bivše zemlje Vlada Jugović. Siniša Mihajlović, Dragan Stojković – Piksi i drugi završili uzbudljivo takmičenje u grupi gde smo tukli SAD i Iran i i odigrali uzbudljivu utakmicu sa Nemačkom kojoj smo, u našem dobro poznatom maniru, poklonili dva gola u poslednjih 20-ak minuta i omogućili nerešen rezultat.

Nakon prečke većina nas je bila utučena, ali zadovoljna jer smo dali sve od sebe i imali šanse da idemo dalje. Holanđani su igrali sa Brazilom polufinale, izgubili na penale, a kasnije sa Hrvatima za treće mesto i tu izgubili 1-2.  Mi smo posle igrali na Evropskom prvenstvu 2000, izbacili Hrvate kao direktne konkurente u politički uzavreloj grupi za plasman i – ništa. Prošli smo grupu, ali nas je Holandija deklasirala 6-1. Od Mijatove prečke nam i dalje zvoni u glavi čekajući sličnu situaciju. Za sada dobijamo samo orla i to od reprezentacije Švajcarske.

JUGOSLAVIJA-SAD, SVETSKO PRVENSTVO U KOŠARCI, 2002.

Sa fudbalskoj očajavanja prelazimo na košarkašku sreću. Zbog ne baš blistavih igara u dve grupe (porazi od Španije i Portorika) već u ¼ finalu naleteli smo na domaćina koju je vodio proslavljeni NBA trener Džordž Karl, a tim su predvodili kapiten Redži Miler, Džermejn O’Nil, Ben Valas, tada jedan od najboljih centara NBA lige, Andre Miler i Pol Pirs.

U studiju RTS-a, kada je stručni komentator nekadašnji reprezentativac a sadašnji selektor Aleksandar Đorđević pitan koji je recept za pobedu nad Drim Timom on je, hladnokrvno, izgovorio: „Skok i ludilo“. Tako je i bilo. Prvo poluvreme Vlade Divac je kontrolisao reket i razbacao O’Nila i Valasa. U trećoj četvrtini Amerikanci se vraćaju fenomenalnom igrom Redži Milera i Andre Milera i dolaze, u poslednjoj četvrtini, do prednosti od 10 poena. Kada se činilo da smo gotovi nastupa drugi deo Saletov recepta oživljen u ludilu „Čiče“ Gurovića –  daje 4 trojke i potpuno preokreće utakmicu, a većinu je dao preko svog direktnog čuvara, jednog od najboljih igrača u istoriji NBA, Redžija Milera, koji nije mogao da veruje šta gleda.

Drugi Miler, Andre, svojim trojkama vraća utakmicu u egal, ali onda Marko Jarić, hladnokrvnim izvođenjem slobodnih bacanja, donosi tri poena prednosti. Andre Miler promašuje za izjednačenje sjajnom odbranom Jugoslavije koje nije odustajala do poslednjeg momenta i plasirala se u polufinale, a kasnije finale sa još jednom ludom utakmicom protiv Argentine.

Pisac ovog teksta pamti da je komšija prijatelja kod koga je gledao utakmicu bacio televizor kroz prozor od nerovoze kada je Jarić šutirao slobodna bacanja i taj bezuman, ali sjajan čin najbolje ilustruje stepen loženja.

Slično (ne)odustajanje primenili su i Hrvati protiv Engleza u polufinalu što je još jedan dokaz da se na „skok i ludilo“ prže svi jugoslovenski narodi.

JUGOSLAVIJA-RUSIJA, OLIMPIJSKE IGRE 2000.

Za razliku od drugih kolektivnih sportova koji su ili utihnuli ili bili manje uspešni nego za vreme života Jugoslavije odbojka je postala srpska raspadom zemlje. Generacija ultra talentovanih odbojkaša predvođenih braćom Grbić, Ivanom Miljkovićem, Goranom Vujevićem pod palicom predsednika saveza Aleksandra Boričića i generalnog sekretara, interesantnog imena za ta vremena, Slobodana Miloševića, napravila je vanserijeske uspehe u najgora vremena krize, besparice i sankcija koje su unazadile srpski sport.

Odmah nakon skidanja istih odbojkaši osvajaju bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, a 2000. nakon NATO bombardovanja, u vreme najgoreg siromaštva i krize, u smiraj režima drugog Miloševića, onog koji nas je upropastio, SRJ Jugoslavija osvaja olimpijsko zlato posle dramatične borbe u grupi i poraza protiv Rusije i Italije.

Jedva prošavši u eliminacionu fazu odbojkaši su igrali triler sa Holanđanima koje su dobili 3-2 u 1/4 finalu, a onda se u polufinalu i finalu osvetili prvo Italijanima, pa Rusima za poraze u grupi.

Fenomenalna igra, inat, prkos i neodustajanje do poslednjeg momenta i hrabrost doneli su jednu od najvećih radosti zemlji i njenim građanima koji su, u vazduhu, mogli osetiti da će se nešto veliko desiti. Na ovom meču Vanja Grbić je napravio jedan od najboljih poteza u istoriji odbojke. Pri rezultatu 15-12 za Jugoslaviju Grbić je, posle lošeg prijema ultra snažnog servisa Romana Jakovljeva, preskočio reklame, vratio loptu iz auta i izblokirao napad Rusa nakon toga. U tom trenutku bilo je jasno da gledamo jedan od najvećih trenutaka srpskog sporta nastao u najtežem društvenom i političkom trenutku. Zbog tih sećanja, a i kontinuiranog uspeha koji se nastavio i u prvoj deceniji XXI veka, odbojkaši zaslužuju mesto na ovoj listi.

ZVEZDA-MARSEJ, FINALE KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA 1991.

Najveći klupski uspeh srpskog i jugoslovenskog fudbala desio se na stadionu “Sveti Nikola” u Bariju 29. maja 1991. godine. U predvečerje rata i izvesnog raspada države poslednji višenacionalni tim najboljeg srpskog fudbalskog kluba svih vremena osvojio je titulu pravaka Evrope u gotovo nadrealnoj istorijskoj situaciji jer nepunih mesec dana kasnije Hrvatska i Slovenija proglašavaju nezavisnost i počinje disolucija zemlje.

Takav tim koji je Zvezda imala verovatno se nikada nije i neće se desiti na ovim prostorima. Pod palicom Ljupka Petrovića i sastavljen od najboljih igrača iz čitave Jugoslavije dramatično prolazi sve stepenice do finale (a najdramatičnija je bio dvomeč sa Bajernom gde je Zvezda prošla posle autogola Augentalera na beogradskoj „Marakani“ u 89. minutu) i dočekuje finale sa moćnim Olimpikom.

Ova utakmica je bila ultimativna ne samo na sportskom već i na političkom planu. Republike, već spremne na očigledan raspad, imaju sportska dešavanja kao vetar u leđa. 13. maja prethodne godine desio se čuveni prekid utakmice Dinama i Zvezde kada je policijska akcija sprečila pokolj „bed blu bojsa“ nad „delijama“, a 18.maja iste godine Dinamo je pobedio Zvezdu 3-2 i to dan pred referendum o izlasku Hrvatske iz Jugoslavije. Situacija je bila svakakva a nikako dobra.

U toj uzavreloj atmosferi tim Zvezde zbija redove i u ludoj penal završnici Darko Pančev daje gol i donosi najveći uspeh srpskog fudbala (namerno ovoliko naglašeno na dan finala Svetskog prvenstva u istom). Ostalo je istorija, a pisac ovog teksta pamti erupciju oduševljenja njegovog oca koji u porodičnom stanu u blizini Hale Sportova na Novom Beogradu sve vreme zdušno navija za Prosinečkog i Jugovića proglašavajući ih, potpuno neosnovano, najboljim fudbalerima svih vremena. E to je taj stepen loženja kada ljudi koji ne prate fudbal postaju fanatici.

HRVATSKA-SRBIJA, OLIMPIJSKE IGRE 2016.

Jedan od sportova u kome Srbija vlada, a i Jugoslavija je bila uspešna, je vaterpolo. Titule prvaka Evrope Partizana, Zvezde, ranije Bečeja, Evropska i Svetska prvenstva i ostala takmičanja doživela su svoj vrhunac pre dve godine kada je četa Dejana Savića objedinila zlatna odličja na svim svetskim i evropskim reprezentativnim takmičenjima te godine (pored evropskog i svetskog prvenstva tu su bili i Svetski kup i Svetska liga).

Loženje na ovu utakmicu nije se desilo samo zbog toga što nam je falilo olimpijsko zlato iz vaterpola već i zato što se desilo u najgorem poremećaju ionako sjebanih odnosa između Hrvatske i Srbije. Tog leta, ispostaviće se, odlazeća vlada HDZ-ovog Tomislava Karamarka i srpska vlada Aleksandra Vučića razmenjivale su uvrede na nivou ’91. godine i situacija je omogućavala neviđeno loženje sa svih strana kako ćemo uzeti skalp ovim drugima. Isto je bilo i u Srbiji i u Hrvatskoj gde je pisac ovog teksta boravio na letovanju, a posetioci malog dalmatinskog ostrva gledali utakmicu kao da je borba na život i smrt uzvikujući parole koje nikada do tada, a i pretpostavljam ni nakog toga, nisu.

U finalu koje smo maltene rutinski dobili iako su se Hrvati borili do kraja preovladao je najčistij oblik fer pleja i sportskog zajedništva. Selektori Savić i Tucak su prijateljskim i normalnim ponašanjem posle meča pokazali svu glupost političara.

Zbog tolikog loženja, a i ponajviše zbog ponašanja sportista na ovom meču, a ono je najsličnije stavu većine stanovnika Srbije i Hrvatske baš ova utakmica dobija mesto na listi.

JUGOSLAVIJA-ARGENTINA, ČETVRTFINALE SVETSKOG PRVENSTVA 1990.

Ako je Zvezdin tim ’91. bio najbolji klupski fudbalski tim onda je ovaj sastav Jugoslavije, sa Ivicom Osimom kao selektorom, bio najbolji reprezentativni.

Dragan Stojković – Piksi je briljirao celo prvenstvo, u 1/8 finala maltene sam pobedio Španiju i u produžetku dao gol za prolaz u ¼ finala gde nas je čekala Argentina, pobednik prvenstva 4 godine ranije u Meksiku.

Ovo je bila poslednja utakmica zbog koje je stala cela Jugoslavije. 20 milona ljudi ložilo se prolazak dalje, a urbana legenda kaže da je Ivica Osim, pred utakmicu, rekao igračima da nemaju šta da izgube i da će ga Piksi sigurno „uvaliti“ ili će tim imati šansu iz slobodnjaka pa ćemo nekako proći pošto je Argentina mnogo bolja.

Izgleda da je ova nonšalancija pomogla igračima Jugoslavije sastavljenim mahom od legendarnih „čileanaca“ koji su 1987. osvojili svetsko prvenstvo za mlade i utakmica je krenula. Pisac ovog teksta, tada desetogodišnjak, pamti kako se mogla čuti svaka muva u novobeogradskoj, blokovskoj zgradi. Toliko su ljudi pomno pratili ovaj meč.

Utakmica se završila 0-0, krenuli su penali a Piksi, dotadašnji junak, pogađa prečku Gojkočeinog gola, a on je proglašen za najboljeg golmana prvenstva. I Tomislav Ivić, ispostaviće se po opkladi sa Maradonom, brani šut pomenutom, ali, na kraju, Hadžibegićev šut zaustavlja opet Gojkočea i Argentina prolazi 3-2.

Loženje na ovu utkamicu ne samo da je bilo poslednje veliko kolektivno sportsko radovanje već i poslednja prilika za veliku državu da kruniše višedecenijsku fudbalsku školu.  Ostale su male države i njihovi uspesi. A ponajviše neuspesi.

NOVAK ĐOKOVIĆ-RAFAEL NADAL, FINALE VIMBLDONA 2011.

Prvi vimbldonski trofej najboljeg tenisera u istoriji Srbije i jednog od najboljih u istoriji ovog sporta naterao je naše građane da po prvi put kolektivno prate tenis. Tog 3. jula cela Srbija je stala a Novak je, gotovo rutinskom igrom, krunisao fenomenalnu sezonu u kojoj je postao, po prvi put, šampion ATP trke.

Ta količina loženja, navijanja kao i ludački doček ispred Savezne skupštine sa sve porodicom koja igra kolo dok Miroslav Ilić peva su deo neuništivnog duha srpskog naroda, voleli ga ili ne. Novak Đoković je, verovatno, jedini individualni sportista sa ovog podneblja slavljen i poštovan u svim bivšim republikama i sa kultnim statusom koji su imali samo klubovi i reprezentacije.

U nedelju popodne Nole je po 4.put postao šampion Vimbldona pobedivši Kevina Andersona. Taman nam je, pred fudbal, malo primirio strasti.

JUGOSLAVIJA-LITVANIJA, EVROPSKO PRVENSTVO U KOŠARCI, 1995.

Ovo je bilo prvo kolektivno loženje nakon sportskih sankcija i uspeh reprezentacije sastavljene od najboljih igrača bivše Jugoslavije sa selektorom Dušanom „Dudom“ Ivkovićem, šampionom Evrope iz ’89, ’91. i sveta 1990.

Jugoslavija je mastralno odigrala turnir u i dramatičnoj završnici u kojoj su Litvanci, zbog suđenja, želeli da napuste parket a Hrvati, osvajači bronzane medalje, napustili dodelu kada je zlatna predata srpskim košarkašima, odigrali fenomenalno i doneli ogroman uspeh domaćoj košarci i početak dominacije koja je trajala tokom devedesetih, ranih dvehiljaditih a polako se uspostavlja i sada pod selektorskom palicom jednog od najboljih igrača te utakmice, legendarnog Saše Đorđevića čije trojke su bukvalno urnisale litvanske igrače. Takođe, pamti se i monstruozno zakucavanje Predraga Danilovića preko Arvidasa Sabonisa, 222 santimetra visokog najboljeg centra u istoriji Litvanije.

Ova utakmica donosi ne samo sportski uspeh. Posle pobede desetine hiljada ljudi spontano se okupilo na beogradskim ulicama i proslavilo pobedu u finalu. Doček ispred Gradske skupštine je, takođe, postao klasik od tada. Kada je nešto klasik onda sitnice kao nasilje na ulicama, folklorno obijanje sanduka sa sladoledima ili divljanje po spomeniku Knezu Mihailu nećemo stavljati u prvi plan. U svakom slučaju, ovo finale je bio veliki povratak domaćeg sporta i loženja na isti.

PARTIZAN-HUVENTUD, FINALE KUPA ŠAMPIONA 1992.

Ako je Zvezda napravila najveći uspeh u istoriji domaćeg klupskog fudbala Partizan je napravio u istoriji klupske košarke. Posle sezone mrcvarenja u kojoj su domaće utakmice igrali u Španiji u predgrađu Madrida, Fuenlabradi, zbog rata u na prostoru bivše Jugoslavije, Partizan je, u istambulskoj dvoreni „Abdi Pekči“, pobedio Huventud neverovatnom trojkom Aleksandra Đorđevića u poslednjoj sekundi. Pre toga, u polufinalu, pobeđen je Filips iz Milana

Beograđani su, nakon ovog gotovo nemogućeg uspeha usled rata, gostujućeg terena gde nije bilo domaćih navijača, uspeli da dođu do Final Fora i naprave istorijski uspeh. Ovo je bio uspeh i za, tada početnika, trenera Željka Obradovića koji je odmah, iz igračkih patika, uleteo u trenerske cipele i odmah osvojio najveće odličje.

Navijači su posle pobede napravili feštu na Trgu Republike a ovaj uspeh, ostvaren na gotovo nemoguć način, ostaje najveći i najdramatičniji uspeh domaće klupske košarke u poslednjih 30 godina.

MILORAD ČAVIĆ, 100 METARA DELFIN, OLIMPIJSKE IGRE 2008.

Cela Srbija je bila budna i očekivala da Čavić pobedi Felpsa, rekordera po broju olimpijskih medalja na tom prvenstvu. Čavić je to i uspeo, ali pošto nije dovoljno jako pritisao Felps osvaja svoju 11 zlatnu medalju pobedivši za jednu stotinku. Kotroverza oko ovoga traje i dalje, a prevara je toliko transparentna da ne možete poverovati u suprotno.

Narod se budio, pratio trku i sa besom dočekao ovu očiglednu nepravdu, prevaru, nazovite je kako hoćete. Ni sam Čavić se nije skroz oporavio od svega ovoga. Imao je operaciju 2010, probao na igrama u Londonu gde je bio 4. i konačno se oprostio od aktivnog plivanja.

Ovo je još jedan primer neverovatnog, gotovo hipnotičkog, loženja na individualni sport i jednog takmičara. Ako bi zbog nekog ložanje trebalo da budemo ponosni onda je to ovo.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: