Da li imate preko 18 godina?

Tomas Karlovič: ili kako reći NE modernom fudbalu

U gradu koji je dao jednog Če Gevaru, Cezara Menotija, Lea Mesija, Anhela Di Mariju i Marsela Bijelsu, najveća legenda je ipak „El Trinče“ – Viljuška.

1
0

Priča o Tomasu Karloviču „El Trinčeu“ možda nikada ne bi ni izašla iz okvira argentinske ili eventualno južnoameričke kulture da nije bilo velikog Dijega Maradone. U pokušaju da uđe u prepoznatljivu formu pred Svetsko prvenstvo u SAD, veliki Dijego se iz Sevilje 1993. godine vratio u domovinu kako bi zaigrao za Njuels iz Rozarija. Tamo ga je sačekao ogroman broj navijača, ali i predstavnika medija. Jedan novinar ga je upitao: „Kako se osećaš kao najbolji fudbaler koji je ikada kročio u Rozario?

– Najbolji fudbaler je već igrao ovde, njegovo ime je Tomas Karlovič – odgovorio je zabezeknutim novinarima.

Priznaćete, teško da može biti većeg komplimenta za vas ako ste ikada šutnuli fudbalsku loptu.

Sigurno ste primetili da ima tog nečeg  „našeg“ u prezimenu junaka naše priče. Rođen 20. aprila 1949. godine kao najmlađi od sedmoro dece jugoslovenskih (hrvatskih) emigranata, Tomas je odrastao na ulicama Rozarija igrajući fudbal kao i gotovo svi njegovi vršnjaci. Iako nikada nije imao nameru da se profesionalno posveti fudbalu, njegov talenat je uočio jedan od dva najveća gradska kluba (uz Njuels) Rozario Central. Do prvog tima je stigao sa 20 godina, ali je za njega odigrao samo dve utakmice. Nije mu pomogla činjenica da je trener seniorske ekipe bio Migel Ignomirijelo, trener čuven po gvozdenoj disciplini i veoma napornim, gotovo spartanskim treninzima. Ko zna, možda ni ovaj mit ne bi bio mit da je ostao i zapravo uspeo u Rozariju i, možda kasnije, nekom evropskom klubu…

„Trinče“ je nakon odlaska iz Rozarija dve godine igrao za nižerazrednu Flandriju i drugoligaša Independiente iz Mendoze sa kojim je uspeo da se plasira u elitni rang argentinskog fudbala. Zaigrao je i za selekciju grada Mendoze koji je ugostio veliki Milan. Argentinci su isprašili Rosonere sa 4:1, a najbolji igrač na terenu bio je Karlovič koji je svojim potezima toliko ponižavao protivnike, da su Italijani želeli da ga povrede. Od ranije je u svom rodnom kraju bio poznat po „duplom tunelu“, potezu za koji se smatra da ga je on prvi uradio. Čak i da nije, to je bio njegov prepoznatljiv dribling: čekao bi priliku da proturi loptu kroz noge protivniku, a onda bi ga sačekao da ga ovaj napadne od iza kako bi mu to isto uradio i s leđa! Svi znamo koliko je teško (isto tako lepo!) nekom protnuti loptu kroz noge, naročito ako to treba da se uradi na velikom terenu i na takmičarskoj utakmici, ali to učiniti istom protivniku dva puta „u cugu“… To je, na primer, radio i Dragan Džajić nesrećnom Bertiju Foksu na Evropskom prvenstvu 1976. godine u Jugoslaviji. Volimo mi te „moralne pobede“, čak i ako su kasnije taj trofej uzeli Čehoslovaci porazivši upravo Zapadnu Nemačku u finalu, a mi otišli kući iako smo već bili kući…

Navijači Independijentea su ga, usled ne tako zavidnog nivoa higijena, nazvali „El Gitano“ (Ciganin), ali je nakon pobede od 5:1 u lokalnom derbiju dobio nadimak „Rey“ (Kralj). Koliko je voleo svoj Rozario pokazuje i to da je na jednoj utakmici namerno dobio crveni karton već u uvodnim trenucima meča kako bi uhvatio autobus za svoj rodni kraj. Jednom je načelno prihvatio ponudu neimenovanog prvoligaša koji mu je, u znak zahvalnosti, kupio i nova kola, ali je „Trinče“ krenuo put Rozarija i nije se više vraćao. Saigrači su u njemu videli samog Boga, bukvalno. Jedan od njih je pričao da je to zbog toga što je Karlovič bio izuzetno smiren na lopti i kada god bi se neko našao u problemu, loptu bi dodao njemu i takoi bio spašen.

Dome, slatki dome

Karlovič nije izdržao duže od dve godine van kuće, te se 1973. godine vratio u Rozario i obukao dres Sentral Kordobe u kojem će postati legenda. Tolika da su jednom prilikom protivnički navijači „objasnili“ sudiji da povuče crveni karton Tomasu jer su došli da vide isključivo njega. Nije se tada govorilo „večeras igra Kordoba“, već „večeras igra El Trinče“. Imao je običaj da sedne na loptu kako bi „odmorio“, što se sigurno nije dopadalo protivničkim igračima. Navijači su stalno od njega tražili da napravi „dupli tunel“, na šta on nije mogao da ostane imun i redovno im je ispunjavao tu želju. Čak mu je i uprava kluba davala bonus svaki put kad protivniku protne kroz noge. Danas to kao da postaje neukusno jer u nekom smislu nije „politički korektno“, a ne bi trebalo. Fudbal je ipak igra. Levonogi plejmejker je dobijao razne ponude da zaigra u Francuskoj, Milanu, ali i Njujork Kosmosu, koji je želeo da ga upari sa, ni manje ni više, nego – Peleom! Skromno je odbijao sve ponude.

– Izrečene su mnoge neistine o meni, ali ja nikada nisam želeo da odem iz mog kraja, kuće mojih roditelja, kafića u koji idem i prijatelja. Mogao sam da igram u Francuskoj ili da odem u Njujork, ali za mene je igranje u Sentral Kordobi kao da igram za Real Madrid.

Najveći doprinos ovom „mitu“ dala je pripremna utakmica reprezentacije Argentine pred odlazak na Mondijal 1974. godine u Nemačkoj. Tadašnji selektor Vladislav Kap želeo je da odmeri snage sa selekcijom grada Rozarija u čijim su redovima bili igrači listom iz prvoligaških klubova, Rozarija i Njuelsa. Jedini drugoligaški fudbaler bio je, pogađate – Karlovič. Njemu su društvo pravili čuveni Mario Kempes i Mario Zanabrija, kasnije i reprezentativci Argentine. Ponovo je Karlovič zablistao na velikoj sceni i ponovo pokazao da može samo ako i kada hoće. Argentina je na poluvremenu gubila sa 3:0, a selektor je diskretno sugerisao svom kolegi sa druge klupe da izvadi iz igre fudbalera Sentrala što je ovaj i učinio u 65. minutu. Usledile su i ovacije prisutnih navijača, mnogi kažu da su tada prvi i jedini put videli da se navijači dva omražena gradska rivala Rozarija i Njuelsa grle i ljube. Malo je reći da se oni „ne mirišu“. Legenda kaže da je Karloviču ponuđeno mesto u reprezentaciji odmah nakon toga, ali da je on požurio iz svlačionice kako bi se našao sa prijateljima na pecanju! Tomas je to demantovao uz osmeh.

Pored Maradone, i mnogi drugi su odali počast „Trinčeu“. Legendarni Horhe Valdano kazao je za njega da je „bio čaroban, simbol romantičnog fudbala koji više ne postoji“, a Hoze Pekerman smatra da je Karlovič najveći fudbaler kojeg je ikada gledao. Cezar Menoti, legendarni selektor reprezentacije Argentine na SP 1978. godine sa kojom je pokorio svet, kazao je da Tomas ima „specifični fudbalski gen Rozarija“, gen koji Leo Mesi i danas pokazuje svetu.

Svoju igračku karijeru Karlovič je završio 1986. godine, a nakon Kordobe igrao je još i za Kolon i Deportivo Maipu. I dalje živi u svom Belgranu, naselju u kojem se nalazi rodna kuća, i dalje odlazi u isti kafić, i dalje se druži sa istim prijateljima. Ne znam da li se nekada zapita da li je zaista mogao više, ali čini se da se nije mnogo potresao zbog svojih odluka u životu.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: