Da li imate preko 18 godina?

Streljcov kao ruski Džejms Din: fudbaler, šmeker i ženskaroš jači od komunizma

Nijedan ruski fudbaler nije igrao tako ležerno, mirno, inteligentno, spokojno i bez grča kao Streljcov.

0
0

Fudbalski svet ne pamti veću nepravdu od one koja je zadesila Eduarda Streljcova, legendu Torpeda iz Moskve i reprezentativca bivšeg SSSR-a. Gledajući njegovu fudbalsku biografiju svima upada u oči jedna velika praznina koja je trajala čitavih sedam godina (1958-1965), gotovo nepojmljiva u svetu fudbala. O tome kako je nastala ta praznina i zašto ga je ruski narod prozvao „Beli Pele“, možete pročitati u priči koja sledi.

Eduard Anatoljevič Streljcov, kako je njegovo puno ime, rođen je 21. jula 1937. godine u Perovu, prigradskom naselju na istoku Moskve. Njegov otac Anatolij je nakon borbe u Drugom svetskom ratu ostao trajno u Kijevu, tako ostavivši svoju ženu Sofiju sa malim Eduardom kojeg je sama izdržavala radeći u fabrici metalurgije. Njegovo jedino zadovoljstvo, jedini zrak svetlosti tokom tmurnih i mučnih posleratnih dana bio je fudbal koji je, ubrzo nakon što je prohodao, počeo igrati na ulici i sa starijima od sebe. Fabrika u kojoj je radila njegova majka je ubrzo prepoznala Eduardov talenat, te je veoma rano zaigrao za fudbalski tim fabrike, već sa 13 godina. Utakmicu između fabrike i mladog tima Torpeda iz Moskve je gledao trener prvog tima Torpeda Vasilij Provornov koji ga je, prepoznavši njegov veliki potencijal, pozvao da odmah zaigra za prvi tim moskovskog kluba sa samo 16 godina. Streljcov, iako navijač gradskog rivala Spartaka, ovu ponudu nije mogao da odbije.

Iste godine debituje za prvi tim i u prvoj sezoni je odigrao sve ligaške utakmice postigavši četiri pogotka. Već sledeće godine postaje najbolji strelac Elitne lige SSSR-a (prvi rang takmičenja, sastojala se od 12 klubova sa dvokružnim sistemom) sa 15 golova na 22 nastupa. Za A reprezentaciju Sovjeta debituje 1955. godine sa svega 17 godina i to kako! U prijateljskom susretu protiv Švedske postiže tri gola u pobedi od 6-0. Takav debi nisu imali ni Pele, Maradona, Mesi, Ronaldo… Iako veoma mlad, postao je lider nacionalnog tima koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine. Praktično je sam odveo reprezentaciju na SP u Švedskoj 1958. godine.

Tako je postao miljenik nacije, idol mladih i prva prava sportska zvezda. U prilog mu nije išla činjenica da je bio slobodarskog duha za tadašnje pojmove komunističkog režima. Plava kosa „ala Džejms Din“ mu je donela status pravog ljubavnika i ženskaroša. Ali ostao je isti, živeo je život punim plućima, a to nije bilo preporučljivo pod čvrstom rukom komunizma. I Dinamo i CSKA su hteli da vide Streljcova u svojim redovima, ali im je on stavio do znanja da želi da ostane u Torpedu. A odbiti policijski i vojni klub nikada nije bilo tako jednostavno. Pre odlaska u Švedsku na Mondijal, visoki vojni zvaničnici su organizovali zabavu u čast reprezentativaca na kojoj je prva zvezda bio naravno Eduard. Ćerka Ekaterine Furtseve, člana Politbiroa i tada najmoćnije žene u Sovjetskom Savezu, pokušavala je da se zbliži sa Streljcovim što se njemu nije naročito svidelo, te ju je odbio. Nakon te zabave on je bio optužen za silovanje. U očaju je potpisao krivicu, samo da bi otišao na Svetsko prvenstvo, jer mu je to bilo obećano samo u slučaju da prizna krivicu.

Međutim, on ne samo da ne putuje sa ekipom, već završava u jednom od zloglasnih ruskih gulaga u Sibiru. Tamo je praktično izgubio ne samo sedam godina karijere, već i života. Povremeno se razboljevao i jedino što ga je održalo živim su bili ti fudbalski turniri koji su život u gulagu činili bar za nijansu podnošljivijim. Pušten je iz gulaga 4. februara 1963. godine, ali mu je bilo zabranjeno da se profesionalno bavi fudbalom. A koliko je bio popularan među narodom iako je bio u gulagu govori činjenica da je, kada je igrao za tim fabrike za koju je radio posle zatočeništva, dobio ovacije sa tribina. Svaki meč fabrike je bio dupke pun ne bi li opet videli Streljcova na delu. Tek ličnom intervencijom Leonida Brežnjeva, Streljcovu je bilo dozvoljeno da se ponovo bavi fudbalom. Već u prvoj sezoni povratka 1965. godine, sa svojim Torpedom je osvojio titulu prvaka SSSR-a, iako je bilo primetno da je fizički oslabio i da je sporiji nego ranije. Jedinstven primer u svetu fudbala da se posle toliko dugog prekida vrati „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Do kraja karijere je odigrao još 17 utakmica u dresu sa grbom sa srpom i čekićem, dokazavši tako da je bio jači od totalitarnog režima. U najtežim trenucima u životu ostao je veran svom Torpedu u čijem je dresu nastupao 222 puta, pritom postigavši 99 golova. Za reprezentaciju SSSR-a je odigrao 38 utakmica, a postigao 25 golova. Po završetku karijere je stalno bio prisutan u Torpedu kao trener mlađih kategorija. Preminuo je 22. jula 1990. godine od raka grla koji je dobio u gulagu, samo dan nakon njegovog 53. rođendana. Stadion Torpeda  je nazvan njemu u čast.

Nijedan ruski fudbaler nije igrao tako ležerno, mirno, inteligentno, spokojno i bez grča kao Streljcov. Bio je poznat kao vrhunski tehničar, igrač driblinga i poteza koji su publiku dizali na noge. Odigravao je loptu petom na 10 i 15 metara. U Rusiji i danas pas petom nazivaju Streljcov pas. Driblao je protivnike kao od šale, postizao golove i delio asistencije. Igrač vica i šmeka. Zbog toga je prozvan Ruski Pele. Rusi i dalje smatraju da je on bio u istoj ravni sa legendarnim Lavom Jašinom, ali da zbog režima nije dobio priliku da to pokaže i na internacionalnoj sceni. Ali jedno je sigurno, pokazao je ljudsku veličinu u svakom svom postupku.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: