Dominacija nekolicine

Evo u kakvom svetu mi živimo. Kada je 2011. godine Sep Blater reizabran na mesto direktora Svetske “kuće fudbala” (FIFA), najvažnija stvar koju je imao da saopšti ticala se dovođenja nekadašnjeg generalnog sekretara SAD Henrija Kisindžera na mesto šefa anti-korupcijskog departmana u okviru FIFA. Kada je 2010. godine Lebron Džejms, jedan od najboljih košarkaša svih vremena, otišao iz rodnog Klivlenda u Majami, Klivlend je ostao bez najmanje 215 miliona dolara u gradskom budžetu, godišnje. U to vreme, Lebron Džejms “vredeo” je 21 milion dolara godišnje.

Nije dakle sport što je nekada bio. Nije ni danas što je bilo nekad, na mnogo opštijem nivou analize. Sport ide u korak sa ostalim sferama predatorskog, omniprisutnog i neuhvatljivog globalnog ekonomskog sistema. Iako do skoro u srpskom fudbalu nije bilo previše stranih igrača, njihov broj se iz godine u godinu povećava. Uprkos tome što je 2011. predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić rekao da razmišlja da broj stranih igrača po klubu ograniči na trojicu, u 2014. godini je u 16 klubova koji se takmiče u Jelen Superligi igrao 81 stranac iz 21 države. Većina tih stranaca, istina, dolazila je iz raznih delova bivše Jugoslavije, ali je i dalje više nego jasno da iza dovođenja stranih igrača postoji logika koja je jača od inicijative da se prednost pruži domaćim igračima. Sredinom 2014 najavljeno je iz FSS-a da će pre početka sezone 2015/16 na dnevni red doći i glasanje o povećanju broja stranaca na šestoricu po klubu – što bi maksimalno omogućilo 108 stranih igrača na 18 klubova u prvoj ligi. Kakva je logika koja stoji iza ovakve prakse?

Ta logika ima nekoliko uzajamno prožimajućih elemenata, od kojih jedan može biti smatran krovnim. Najpre je, kao najvidljiviji i najlakše objašnjiv razlog za dovođenje stranih igrača, navođeno podizanje atraktivnosti fudbala. Ova atraktivnost trebalo je da više ljudi dovede na stadione, dok je klub kao javno preduzeće trebalo više da zaradi. Istovremeno, svi oni domaći fudbaleri koji su iznad proseka i koji su zanimljivi nekim od najbogatijih svetskih klubova, trebalo bi da budu prodati za novac koji će namiriti klub kroz obeštećenje i državu kroz porez. Međutim, slabo je šta od argumentacije ove vrste na stabilnim nogama.

Najpre, dovođenje stranih igrača u svega nekoliko slučajeva značilo je i unapređenje kvaliteta fudbala i povećanje prihoda od veće posećenosti na stadionima ili od sponzora zbog većeg interesovanja i gledanosti. Zatim, od neretko višemilionskih transfera domaćih igrača u inostranstvo država je, kao i društvo u celini imalo malo toga, s obzirom na to da je putem raznih kanala plaćanje poreza zaobilaženo od strane klubova. Na kraju, benefite su imali pojedinci u upravama klubova i menadžeri koji su i u jednom i u drugom smeru obavljali transakcije igrača. Dakle u jednom smeru odlazili su talentovani klinci, u drugom su dolazili ispodprosečni inostrani fudbaleri (uz po koji izuzetak kao što su bili Žuka, Moreira, Dijara, Kleo, Gaj, Kastiljo i još nekolicina njih), a “novac je po svemu sudeći završavao u džepovima pojedinaca” ibid…

Ovde dakako nema ničeg neuobičajenog, korupcija je neotuđivi deo globalnog kapitalizma, tako da je i fudbalska industrija, a pogotovo u Srbiji, jedna mala karika u tom lancu.

Drugi element nadovezuje se na prvi. Na pitanje šta će stranci u srpskom fudbalu najbolji će nam odgovor čini mi se, dati uvid u novu klasu koja se u fudbalski svet izuzetno dobro “primila”. To je klasa menadžera. Pošto je ceo sistem ustrojen tako da od njega profitiraju pojedinci, ne libeći se pritom da komodifikuju sve na svetu pa evo i ljude (i fudbaleri su valjda neki ljudi), onda je fudbal ponovo samo dobra ilustracija univerzalnih zakonitosti, pre nego li nekakvo zasebno analitičko polje. Impresivan je način na koji menadžeri obezbeđuju “razmenske vrednosti” – jer “upotrebne vrednosti” nije lako ni izmeriti kada je u pitanju sport. Ako igrač postigne 25 golova u sezoni, može li se reći da zadovoljstvo koje on izazove kod navijača tog kluba “vredi” pet miliona evra? A koliko onda taj učinak “vredi” kada se u obzir uzmu glavobolje, rastureni brakovi, nervni slomovi navijača direktnog konkurenta za titulu? Ako se ova dva efekta međusobno poništavaju, onda je zaključak da nema “upotrebne vrednosti”.

Nova klasa menadžera dobila je zadatak da neupotrebljivom “proizvodu” uprkos nedostatku upotrebne vrednosti, do maksimuma podigne razmensku (tržišnu) vrednost. U tome su kao i u svim drugim oblastima uspeli. Svrha trgovine igračima u inostranstvu, između ostalog je dakle, obezbediti novac menadžerima. I to je nekakvo zanimanje – i oni su ljudi. Ako mogu da se bankari sa Wall Street-a igraju sa milijardama, izgube ih i da ih onda država još i primi u svoje “skute”, što se i fudbalski menadžeri ne bi igrali sa cenama koje ne odražavaju vrednost, već fiktivnu (razmensku) vrednost koje klubovi plaćaju drage volje. S tim što su klubovi, kao javna preduzeća finansirani od naroda, koji opet, baš i ne plaća ove igrarije drage volje. Naprotiv.

Treći element kojim se zapravo može na nivou univerzalne zakonitosti objasniti logika kupovine igrača na stranim tržištima je zapravo, najopštije izrečeno, tržište. Premda se ne radi o privatnom sektoru, sportski klubovi kao sastavni deo javnog sektora, takođe funkcionišu po pravilima tržišne utakmice. Ta pravila vrlo su jasna – osim kad su vrlo kontradiktorna. Pogledajte sledeću razvojnu dinamiku: Osnovno ekonomsko pravilo jeste da se na većem tržištu konkurenti nadmeću tako, da gledaju da budu što prijemčiviji potrošačima. Što je tržište veće, veća je konkurencija – a u našem slučaju fudbalske industrije tržište je globalno, gotovo da nema granica i barijera. Kako se to tržište proširivalo, logično je bilo da se svi troškovi vezani za “proizvodnju” fudbalera smanjuju, te da (tržišna) cena opada, a ne da raste. Iako cena, naprotiv, raste u uslovima skučenijeg i ograničenijeg prostora, nestašice i manje proivodnje od potražnje, fudbalska industrija pokazala nam je da se preko širenja tržišta dobija ono što žele oni kojima je širenje tržišta u interesu, a ne ono što neki takozvani “zakoni tržišta” nalažu.

U tom smislu, nekada je Džajićev dvogodišnji ugovor i transfer u francusku Bastiju vredeo 200 000 dolara, a do skoro je nekakav Ismail Beko Fofana koji u Partizanu igra samo na prijateljskim i kup utakmicama imao platu 50 000 evra godišnje. Da ne pominjemo da je šezdesetih godina pri svom prvom pokušaju odlaska iz Crvene Zvezde u italijanski Juventus, Dragoslavu Šekularcu bio ponuđen automobil na ime obeštećenja. Transfer je na kraju sprečio Tito rekavši da neće imati ko onda da “zabavlja naš narod”. Utoliko, dakle, cene fudbalera su se povećavale uprkos povećanom globalnom tržištu i to ne proporcionalno sa standordom življenja u Srbiji. Šta više, standard je manji nego 1989. i to za 35 posto, ali fudbaleri i strani i domaći primaju plate u iznosima od nekoliko stotina hiljada evra godišnje.

Najzad, mogli bismo se baviti još brojnim elementima logike iza fenomena zvanog “strani igrači u domaćem fudbalu”, ali je više od svega važan model. Njega smo mogli da vidimo na početku teksta, pa tako srpski fudbal jednostavno prati koordinate koje stižu iz celog kapitalističkog sveta. Ako ekonomija Klivlenda zavisi od Lebrona Džejmsa i ako Henri Kisindžer ima zagarantovano mesto u svetskoj kući fudbala, onda je jasno sa kakvim se procesom politizacije i komodifikacije sporta danas suočavamo. Kada je reč o Srbiji, dovoditi strane igrače, sklapati talove sa raznim menadžerima, otkrivati razne kanale preko kojih se u sprezi sa državom i političkim partijama (čiji funkcioneri sede u upravnim odborima sportskih klubova) znači obezbeđivanje profita za nekolicinu, preko leđa većine. Nažalost, fudbalska industrija samo je jedno od brojnih polja na kojima se ova dominacija nekolicine nad osiromašenom većinom manifestuje kristalno jasno.