Da li imate preko 18 godina?

Što je veći protivnik, to jače pada

Podneblje koje iznedri šaljivu pesmu vrlo indikativnog naziva „Udavija se“ o čoveku koji se, pogađate, davi u reci sigurno ne može da vas ostavi ravnodušnim.

Stihovi dobro poznate numere „Kude je taj Niš“ Robija Cvetkovića, možda i najvećeg niškog pevača za kojeg nikada niste čuli, nakon 35 godina ponovo odzvanjaju nikada jače niškim kaldrmama. Dobro, sada i nisu baš u pitanju kaldrme, onoj najpoznatijoj u Kazandžijskom su „izbetonirali cipele“, ali pesma se čuje. Niš je to, mora tako.

Želeo sam da verujem da je neki član moje porodice bio na Čairu u onom čuvenom polufinalu Kupa UEFA 1982. godine protiv Hamburga. Naravno, ako pitate bilo kog muškarca iz Niša rođenog pre recimo 1960. kazaće vam da je upravo on bio kada se stvarala istorija. Mora da je Čair tada bio barem pet puta veći nego sada.

Svi preduslovi za to su bili tu. Ne želeći da brojim krvna zrnca jer Nišlija nije stanovnik grada Niša, već emocija, tvorac najpoznatije himne Radničkog je pevao na svadbi mojih roditelja. Računao sam da mora da su „ispoštovali“ čoveka. Na moje razočarenje, to se nije desilo.

Nikada nisam ni čuo razlog što mi je bilo jako čudno – deda i danas redovno prati fudbalska dešavanja, a svojevremeno je često gledao utakmice posleratnog Radničkog, ali i drugih lokalnih ekipa. Otac nije naročito fudbalski tip, trenirao je rukomet, ali, pobogu čoveče, u Niš je stiglo polufinale Kupa UEFA, a sa njim ekipa koja će sezonu kasnije, sa gotovo istovetnim sastavom, postati prvak Evrope. Nije vredelo, ali to sada više nije ni bitno jer sam dobio priliku da barem delimično „okajem grehe“ – Radnički se nakon 35 godina plasirao u evropsko takmičenje.

Nakon izborenog plasmana u kvalifikacije za Ligu Evrope prošle sezone, Konstantinov grad se ponovo našao na fudbalskoj mapi Evrope. Voljom žreba, odlučeno je da će prvi protivnik „Reala sa Nišave“ biti Gzira Junajted sa Malte. Nikad čuo pre toga, vrlo verovatno neću ni nakon toga. Grad je podgrevao atmosferu onako suptilno, stidljivo, bez prevelike pompe, ali sa velikim iščekivanjem i nestrpljivošću da vidi svoj Radnički u Evropi. Sve je dodatno „raspalilo“ angažovanje doskorašnjeg trenera Čukaričkog Nenada Lalatovića. Temperamentni trener nije iskazivao previše ljubavi prema Nišlijama – sastavljao je „spisak“ tadašnjem predsedniku kluba, trenutnom gradonačelniku Niša Darku Bulatoviću, nepristojno gestikulirao publici i „kroz redove“ prozivao klub zbog neregularnosti oko suđenja. Dobio je Lalat nikada bolju priliku da „uđe pod kožu“ Meraklijama koje su ga dočekale grafitom na kojem jasno stoji da je nepoželjan.

Stižemoooo photography: Vanja Keser

A post shared by FK Radnički Niš (@fkradnickinis) on

Iskreno, u početku nisam imao preveliku želju da odem na stadion. Zatim me je brat koji nije otišao na stadion 15 godina pitao da li bih išao sa njim da odgledamo utakmicu. Od šoka sam zanemeo, pa potom i pristao. Od moje kuće do Čaira se stiže lako, ne brzo, ali sasvim jednostavno. Potrebno je samo pratiti prugu koja ide kroz Palilulu, naselje koje „kači“ i širi centar grada. Kako smo se približavali Palilulskoj pijaci, videli smo sve veći broj ljudi koji idu u pravcu ka kojem smo se namerili. Stidljivo, polako, bez neke velike buke, ljudi su išli da vide svoj gradski klub u Evropi. Navijam za Partizan od svoje sedme ili osme godine, nisam imao prilike da gledam Radnički koji se vucarao po drugoj, nekada i trećoj ligi. Jednostavno, vidiš na televizoru, nešto ti se dopadne i prelomiš. Prvi put sam Radnički gledao uživo kada se borio za ulazak u Superligu 2012. godine na stadionu na Delijskom visu pošto je Čair bio nefunkcionalan. Kada se ta dva tima sastanu, bukvalno ne razmišljam ko će pobediti već samo uživam. Možda nisam dovoljno „Grobar“ ili nisam dovoljno Nišlija, ali to je tako.

Posle dobrih pola sata laganog hoda, stižemo do parka Čair i blizine samog stadiona. Video sam puno ljudi različitih uzrasta i polova, kao da sam na nekom vašaru, a ne na vrlo važnoj fudbalskoj utakmici. Drago mi je što su Nišlije prepoznale momenat da podrže gradski klub, bez obzira na zakulisne radnje koje Radnički kao i svaki srpski klub vezuju za politiku. Došli su da vide momke na terenu. I Lalatovića. Bivši trener Crvene zvezde, Vojvodine i brojnih srpskih klubova jednostavno nema dlake na jeziku. Mnogima je zasmetala njegova otvorena podrška predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, ali to je Nenad Lalatović i to je njegovo mišljenje. Nikada se nije libio da pokaže to. Čak ni kada je odgovarao na provokacije publike na Čairu kao protivnički trener, to je jednostavno on. Bivši trener Radničkog Milan Rastavac ostaće upamćen kao jedan od najvećih džentlmena koji su ikada kročili na Čair. A nije da ih nije bilo. Prepoznaju Nišlije tu karakternu crtu i umeju da poštuju. Ali, južnjački je to temperament, traži haos, provod, ludnicu i veselje. Niš živi za to. Tražili su to i dobili prošlog četvrtka.

Stigli smo sat vremena pre utakmice, onako kako treba da se dolazi na meč. Našli smo se na zapadnoj tribini koja je po raznovrsnosti likova i temperamenta možda i najživopisnije mesto u Nišu, pored kafane naravno. Uredno smo seli pri vrhu tribine, bliže svečanoj loži u kojoj su se našle sve najvažnije fudbalske „glave“ u ovoj zemlji – specijalni gosti Ivice Tončeva bili su predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza i potpredsednik Savo Milošević. Ovakav „zicer“ svakako nisu mogli da propuste ni gradski većnici, kao i gradonačelnik Niša sa kojim Lalatović ima, hm, interesantnu istoriju.

Ubrzo su polako izlazili igrači oba tima, a potom i članovi stručnog štaba Maltežana. Nišlije su malo kasnije, ali to je izgleda bio samo početak predstave koju je izrežirao Lalatović. Kada je kročio na teren, čuli su se uglavnom zvižduci što nije baš uobičajeno kada dolazi novi trener, koliko god ne bio po volji navijača. Mislio sam da će to trajati od početka do kraja utakmice, ali onda su zvižduke zamenili spontani aplauzi uglavnom sa zapada, a kasnije i sa ostalih delova trbina. To je to, rekoh, već ih je „smekšao“. Usledili su novi zvižduci od bukvalno istih ljudi koji su do tog trena aplaudirali Lalatoviću. Jasna poruka da ljudi ovde ipak ne zaboravljaju baš sve, ali da će podržati trenera Radničkog, a ne Lalata lično. Barem ne još. Pričao mi je brat kako je Arkan svojevremno prolazio u Nišu sa Obilićem dok je trener bio Dragoslav Šekularac.

Ustane Šeki, publika aplaudira i skandira mu ime. Kada ustane Arkan (na klupi, logično), kreću plastične boce, semenke i ostale zanimacije za zube ka klupi. Čisto da se podvuče crta.

Znam kako sam rekao da nikada nisam čuo za Gziru, ali nešto me je ipak teralo da „probrčkam“ o tom timu. Ekipa koja je proteklo prvenstvo Malte završila na trećem mestu je postigla i najviše pogodaka, više od prvaka države. Imaju i ubedljivo najboljeg strelca šampionata, visok i jak Senegalac u napadu nikada nije lagan za čuvanje u odbrani. I pored svih tih (nebitnih) informacija, na utakmicu nisam došao ni sa kakvim očekivanjima. Osećaj evropske utakmice u rodnom gradu je sve to stavilo u drugi plan.

Krenulo je polako, ali je već posle nekoliko minuta bilo jasno kakav ćemo meč gledati. Radnički je od samo početka utakmice krenuo visoko napred i vršio strahovit pritisak od kojeg Gzira nije mogla ni da mrdne. Kapitulirala je odbrana Gzire već u 15. minutu kada je Raša Pankov, iako ne visok, postigao pogodak iz kornera. Bukvalno tog trenutka je svih osam i po hiljada ljudi (po nekim procenama) skočilo i horski zaorilo „Radnički, Radnički…“ Sve nakon toga je bio samo logičan sled događaja, niti jednog trenutka se nije dovodilo u pitanje ne samo ko će pobediti na ovom meču, već i ko će u narednu rundu kvalifikacija. Ipak, šou je ukrao naravno Nenad Lalatović. Svih devedeset minuta je vodio utakmicu i često bio na samoj liniji terena, pa je četvrti pomoćnik imao mnogo posla da ga vraća u restriktivni prostor. Svaku gestikulaciju trenera tribine su burno ispratile, neki i po inerciji kao kada je vodio protivničke ekipe. Sama činjenica da se nakon utakmice više pričalo o njegovom ponašanju, nego o istorijskom rezultatu kluba sa Čaira govori sve. Njegovo fudbalsko umeće ste, verujem, svi videli.

Upravo je to bila kapisla koja je u trenutku okrenula publiku na stranu Lalatovića. Dobro je znao kako da „okaje grehe iz prošlosti“. Ljudi ovde vole da vide dert, vic, šmek, merak. Pod kojim god nazivom i u bilo kojem obliku. Pozivao je i pomoćnog trenera Gzire na „ferku“, to bi za mnoge sredine bilo primitivno, ali ljudi su želeli i dobili predstavu. Strast. Celo to podilaženje publici je delovalo toliko spontano da verujem da bi on sve uradio ako ne isto, onda barem slično u bilo kojem drugom klubu. Mnogima je u sličnim situacijama trebalo po godinu dana da skine taj teret zvižduka sopstvene publike, Lalatović je veći deo istog skinuo prošlog četvrtka. Niš je posle dugo vremena dobio kompletan šou – na terenu i van njega.

Naredni protivnik je izraelski velikan i nekadašnji učesnik Lige šampiona Makabi iz Tel Aviva. Što je veći protivnik, to jače pada. U Nišu su padali i veći, jače. Će gi bijemo.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: