Srbija u osmini finala! Zašto da ne!

Pisati o šansama reprezentacije Srbije na bilo kojem prvenstvu u fudbalu je jako nezahvalno. Pre svega zbog gomile nelogičnosti koje su pratile prvo „Plave“, pa potom i „Orlove“ pred svako veliko takmičenje za koje su se kvalifikovali. Gotovo po pravilu, te nelogičnosti su imale negativnu konotaciju i gotovo uvek su uticale na to da na sebe „navučemo baksuz“, kako kaže naš narod. I nije to baš tako slučajno.

Plasman na Mundijal u Rusiji izborio je bivši selektor „Orlova“ Slavoljub Muslin i dobio je „nagradu“ kojoj se nije baš nadao – otkaz. Neki su ukazivali na njegovo navodno mešanje u transfere igrača dok je bio trener u Rusiji (nikada pravosnažno osuđen), ali su maltene svi kao njegov najveći selektorski „greh“ istakli njegovo ne pozivanje fudbalera Lacija Sergeja Milinkovića Savića u reprezentaciju. Kasnije se otkrilo da je poziv ipak stizao (u dva navrata), ali da Milinković Savić nije bio spreman na defanzivnu ili sporednu ulogu u timu.

Za novog selektora je postavljen Mladen Krstajić, proslavljeni reprezentativac Jugoslavije/Srbije i Crne Gore i nekadašnji fudbaler Partizana. I ništa to ne bi bilo toliko čudno da on nije bio jedan od Muslinovih pomoćnika. Nepisano je fudbalsko pravilo da kada trener ode iz kluba ili reprezentacije, sa njim odlaze i pomoćnici koje je doveo, dok treneri koje je postavio klub ili savez mogu da ostanu ili eventualno preuzmu mesto prvog trenera. Krstajić je zbog svojih, nadamo se, altruističkih stavova i želje da se afirmišu mladi igrači, mahom prvaci Evrope i sveta, prihvatio i uslove Fudbalskog saveza Srbije u Rusiju povede i neke mlade igrače koji do sada nisu bili u ozbiljnijoj konkurenciji za prvi tim „Orlova“.

Mladen Krstajić/ foto: FSS

Fudbalski savez Srbije na čelu sa Slavišom Kokezom otvoreno je objasnio ovu odluku – želimo da podmladimo reprezentaciju kako bismo u budućnosti imali što bolje rezultate na velikim takmičenjima. Čekajte, da li to znači da postoji veće reprezentativno takmičenje od Svetskog prvenstva i da je u redu da se ono žrtvuje za neki viši cilj? Ima li cilja koji je viši od tog? Nelogično, kao i mnogo toga. I najmanji su problem tu trojica vrlo talentovanih igrača Milinković Savić, Marko Grujić i Nemanja Radonjić koji će, ni krivi ni dužni, navući gnev ionako isfrustriranog naroda samo jer ih je Slaviša Kokeza imenovao u nekom od intervjua. Da nemaju određene kvalitete ne bi bili šampioni u Litvaniji i na Novom Zelandu (Radonjić bio vrlo bitan član te generacije u kvalifikacijama).

Dolazimo i do pozitivne strane onog obrazloženja Milinković Savića zbog čega nije želeo da igra za reprezentaciju. On je prvak Evrope i prvak sveta sa Srbijom i sve ispod prve postave reprezentacije za njega nije prihvatljivo. Deluje nadmeno, prepotentno, na trenutke bezobrazno, ali… Dok se stariji reprezentativci ponavljaju kako je „i sam plasman reprezentacije na SP veliki uspeh za Srbiju“, mladi žele više od toga. Toliko da je Aleksandar Mitrović u više navrata isticao da je uspeh plasman u najmanje osminu finala. Tako razmišljaju šampioni i tako se stvara pobednički mentalitet. Grujić i Milenković nisu imali problem da stanu pred novinare i da prokomentarišu poraz od više nego kombinovane selekcije Čilea. Bitna je i odgovornost prema javnosti koja želi da čuje objašnjenje za učinjeno na terenu, ipak su oni predstavnici jedne države.

Startnih 11 na prijateljskoj utakmici protiv Čilea / foto: FSS

Grupa na prvenstvu nije ni laka, ali ni teška. Svima je jasno da je Brazil ekipa koja ide dalje, ali ako želimo da verujemo da smo mi samo klasa ispod njih, onda treba proći Švajcarsku i Kostariku.

Švajcarci imaju dugi niz nepobedivosti u kojem su odoleli i Špancima, kompaktna su i čvrsta ekipa. Na prvi pogled, ne previše atraktivna. Puna iskusnih fudbalera koji imaju iskustva na velikim reprezentativnim takmičenjima, ali bez klasičnog napadača, gol-igrača. Haris Seferović nije ta klasa igrača i „Orlovi“ ne bi trebalo da ga se pribojavaju. Ono od čega bi trebalo strepiti jeste vezni red i eventualna „prljava“ igra motivisana vanfudbalskim stvarima. Sigurno da ne treba okretati i drugi obraz posle šamara, ali potrebno je imati meru i biti diskretan u odgovorima na sve te provokacije. Koje ćemo sasvim moguće videti.

Kostariku ne treba potceniti, ali ni preceniti. Jasno je da četvrti plasman na prethodnih pet Mundijala jeste rezultat određenog sistema, kvaliteta ili oba zajedno, ali sve to deluje tanje nego pre četiri godine, barem „na papiru“. Najveće zvezde su svakako Kejlor Navas, Brajan Ruiz i Džoel Kembel, ali veći problem će predstavljati njihov agresivni pitbulovski presing. Neumorne i agresivne reprezentacije nam nikada nisu išle u prilog, ali Mundijal i nije baš neko mesto na kojem možete da birate protivnika. Mnogi su već upisali tri boda nakon prve utakmice za nešto manje od deset dana, iako znaju da to nije baš preporučljivo. Naročito ako navijate za Srbiju.

Scenario u kojem puleni Mladena Krstajića prolaze grupu nije nemoguć, naprotiv. Ova selekcija ima igrače koji su imali sasvim dobru sezonu iza sebe, čak i kada njihovi klubovi nisu. Partizan za koji brani Vladimir Stojković možda nije ispunio sva očekivanja, Zenit Branislava Ivanovića čak je podbacio i nemački velikan Hamburg, za koga igra Filip Kostić, ispao je u drugu ligu prvi put u istoriji kluba, ali timovi ostalih igrača koji konkurišu za prvi sastav su imali vrlo dobre, neki i odlične sezone. Nije ni to zanemarljiv faktor.

Koliko može reprezentacija Srbije? Sve zavisi od odgovora igrača na ambijent koji se stvara u javnosti, a koji je sve negativniji kako se bližimo Mundijalu. Vremena za pljuvačinu će uvek biti, svesni smo i da neki jedva čekaju da poentiraju sa „jel sam rekao/rekla“, „treba sve stadione izorati“ i slično, ali takmičenje još nije ni počelo. Ostavimo to za kasnije, ako bude bilo potrebe.

Poznati smo po tome što (pr)ocenjujemo i sebe i druge pre učinjenog, a ne posle toga. U nešto ulazimo sa svim mogućim predrasudama i stereotipima koji su sve negativniji kako vreme prolazi. Barem su oni najglasniji. Crveni kartoni, namerno igranje rukom, gluposti van terena, svađe i podeljene svlačionice – sve to frustrira običnog čoveka, razumljivo. I nekada vam se sve smuči i zareknete se da nikada više nećete gledati reprezentaciju. A opet, svi znamo kada i protiv koga igra Srbija.  Neće se to promeniti ni u budućnosti jer imamo šampione Evrope i sveta. Ne gubi se pobednički pelcer baš tako lako.

Prognoza? Osmina finala je u redu. Za početak.