Da li imate preko 18 godina?

Orlovi lete u Rio

Težak rad se isplatio, Srbija je domaćin kvalifikacionog turnira za plasman na Olimpijske igre. Ova priča možda bude imala srećan kraj.

4
0

Priča o Riu možda ipak i dobije srećan kraj.

Kada nas je Litvanija, dodaću, krajnje neočekivano torpedovala iz polufinala Evropskog prvenstva u Francuskoj, tim činom Srbija nije samo izgubila jednu od dve najsjajnije medalje sa tog turnira. Naime, time smo propustili i da obezbedimo direktan plasman na letnje olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016., i stavili se u poziciju da moramo kroz baraž, na „mala vrata“, do željene olimpijske vize.

Bukvalno prvog dana nakon završetka Evrobasketa, naš Košarkaški savez stavio se u ofanzivu i počeo da lobira za jedno od tri domaćinstva kvalifikacionih turnira. Težak rad se zvanično i isplatio početkom ove nedelje, kada je FIBA objavila da će domaćini biti Filipini, Italija i – Srbija. Ovim činom, prilično teške kvalifikacije postale su umnogome lakše.

Ipak, ima tu još mnogo nepoznanica. Za početak, sastavi grupa su još uvek misterija. Žreb će biti obavljen u Kući Košarke u Miesu, u Švajcarskoj, 26. januara, a za sada jedino postoje informacije da će jedan od glavnih kriterijuma biti zvanična FIBA rang lista. Ako sudimo po tome, Srbija će barem definitivno uspeti da izbegne Francusku u svojoj grupi, mada, valja sačekati i taj žreb i onda ocenjivati. U svakom slučaju, u naredna dva teksta bavićemo se prognozama „orlova“ pred olimpijski turnir. U ovom prvom delu, pogledaćemo šta su naši reprezentativci radili od završetka Evrobasketa pa do danas, a u drugom delu, koji ide sledeće nedelje, analiziraćemo i grupe koje će tada biti poznate. Ono što sada možemo da kažemo je da će se tri turnira odigrati između 4. i 10. jula, da će svaka grupa imati po šest timova, i da će samo po jedan, najbolje plasirani tim, iz svake grupe proći dalje. Format takmičenja je još uvek nepoznat, ali uzevši u obzir da turnir traje sedam dana, pretpostavljam da će se priča svesti na „svako sa svakime“ bez plej-ofa. Ali više o tome uskoro. Posvetimo se sada našim reprezentativcima.

Plejmejker i bekovi – Teo i ostali

Kod Miloša Teodosića teško da se išta promenilo u odnosu na prethodnu sezonu. Košgeterski, Teo je podigao prosek u Evroligi sa 14.8 na ravno 15 poena, šut za dva mu je dosta dobar (56.9%), ali mu procenti za tri ponovo padaju ispod 40%. U padu su i asistencije, međutim to se da opravdati prisustvom Nanda de Cola, pa se teret organizacije deli između njih dvojice. Teodosić za sobom ima loš Evrobasket, i sigurno će biti jako motivisan da se pred domaćom publikom ponovo dokaže kao lider.

milos-teodosic-cska-moscow-eb15

Miloš Teodosić/foto: euroleague.net

Ovog leta, Srbija će po prvi put imati i dostojnu ofanzivnu zamenu na plejmejkeru. Stefan Jović se tokom jeseni nametnuo kao novi vođa Crvene Zvezde, podigavši svoje proseke u gotovo svim kategorija. Prvo je Nišlija istisnuo izraelskog reprezentativca Gala Mekela iz startne petorke, i, ispostaviće se kasnije, i kluba, a onda počeo da briljira u organizacionom segmentu. Protiv Bayerna u Minhenu podelio je rekordnih 19 asistencija, još dva puta je beležio dvocifren broj uspešnih dodavanja, popravio je šut i za dva i za tri poena, i dodao još uvek stidljiv, ali sve efikasniji stop-and-pop potez u ofanzivni repertoar zbog kojeg protivnici više i ne mogu da ga čuvaju ispod bloka. Uz sve to, Jović je zadržao agresivnost u odbrani koja ga je i ranije krasila, što ga čini još samo vrednijim. Uzmemo li u obzir tešku povredu Stefana Markovića, koji će van parketa biti do kraja sezone, može se i reći da je Jović već gotovo cementirao mesto prvog rezerviste na mestu organizatora. Pored njega, selektor se može okrenuti i Nenadu Miljenoviću, koji se solidno snašao u Sevilli kao rezervista (6.4 poena, 3.3 asistencije za prosečno 21 minut po meču), a sam Đorđević u jednom medijskom nastupu spomenuo je moguć nastup Nikole Rebića, mada je ovo ipak rekao bih preterivanje. Svoj profil je u poslednjih mesec dana popravio i Vasa Micić, koji pruža solidne partije otkako se vratio u Srbiju, ali sa reprezentacijom bi ipak možda i trebalo malo sačekati.

Na poziciji šutera, neprikosnoven je trenutno i dalje Bogdan Bogdanović. Posle nešto lošije prve sezone u Fenerbahceu, i ispodprosečnog Evrobasketa – doduše, vukao je neugodnu povredu leđa – i Bogdan je, kao i Teo, spreman da popravi utisak u nacionalnom dresu.

Njegove brojke u Feneru – 10.4 poena u Evroligi – treba posmatrati kroz timsku prizmu, jer ipak igra u timu sa velikim brojem potrošača i mnogo opcija u napadu, ipak raduje to što je podigao procente za tri iznad 40%. Individualno, znaćemo gde Bogdan zaista pripada kada dogodine, nadam se, konačno ode u NBA (podsetimo, njegova prava drže Sunsi), ali za sada, zadovoljićemo se korektnim partijama u letnjem ciklusu.

bogdan-bogdanovic-fenerbahce-istanbul-eb15

Bogdan Bogdanović/foto: euroleague.net

Dalje od Bogdana, Srbija ima nekoliko opcija. Prva bi svakako trebala da bude bivši kapiten Partizana Dragan Milosavljević, koji se nametnuo kao vođa u Albi Saše Obradovića. Milosavljević u Evrokupu ubacuje odličnih 14.8 poena po meču (41.5% za tri), uz prosečno 4.4 skokova i 2.8 asistencija – u nemačkom šampionatu, Milosavljević ostvaruje jednako dobrih 13.2 poena, 5.2 skoka i 2.5 asistencije. Njegova forma izuzetno raduje, jer radi se svakako o izuzetno kvalitetnom 2-way igraču kome je prošle godine malo i zafalilo samopouzdanja. Nemanja Dangubić se već dugo „vrzma“ oko reprezentacije, njegov napredak ove godine usporila je povreda, ali po povratku deluje sveže, energično, dosta agresivnije i skok-šut mu je kvalitetniji nego lani. Nametnuo se svojim igrama i Marko Gudurić, čiji su poeni umnogome doprineli velikim evroligaškim pobedama Zvezde nad Realom, Khimkijem i Bayernom – Gudurićev beskompromisni „slash“ pristup, i odličan šut levom rukom, kvalitetno bi se nadovezali na Bogdanovićev stil igre. Tu je i Nemanja Nedović, koji se nešto bolje uklopio u Malagi nego lani u Valenciji. Pre svega, deluje da je Nedović izgleda „zaboravio“ propalu NBA avanturu, i da se preorjentisao na ono što najbolje ume da radi – da napada obruč prodorima i obuzda šuteve sa distance koliko je to realno.

Krila i krilni centri – Profesor među Vukovima

Nemanja Bjelica jedan od je od NBA-Srba od kojih smo najviše očekivali. Došao je u ligu kao formiran igrač, u ekipu gde je bilo mesta za njega i njegov stil igre, odlično je i počeo , ali je onda doživeo povredu, pao u formi i njegovi minuti su najednom bili ograničeni.

Što je najgore, trener „Vukova“ Sam Mitchell pre svega koristi Bjelicu kao spot-up šutera sa „četvorke“, čime umnogome umanjuje njegove ostale kvalitete, kao što su dribling i pregled igre.

Popularni „Beli“ je trenutno u usponu forme, i brojke mu nisu najlošije – 37.5% za tri u NBA je ipak za poštovanje, pa ni tih 4.6 poena i 3.5 skokova na 18:40 po meču su korektni. Od Bjelice ponovo očekujemo da bude nosilac reprezentacije, i olakšavajuća je okolnost to što su Timberwolvesi prilično daleko od plej-ofa, tako da njegova prva NBA sezona neće dalje od kraja aprila – imaće i dovoljno vremena za odmor pred kvalifikacioni turnir…ukoliko ga, naravno, NBA gazde puste u akciju, ali to su druge stvari.

nemanja-10-8-2015

Nemanja Bjelica/foto: NBA

Dalje od Bjelice, Srbija je pomalo i deficitarna na poziciji krila. Nikola Kalinić je prešao u Fenerbahce i sada „odrađuje“ aklimatizaciju na veliki klub baš kao i Bogdanović pre godinu dana. Nije lako izboriti se za minute u timu koji na svakoj poziciji ima po dva-tri igrača svetske klase, pa se tako i „Kalina“ polako afirmiše – brojke mu i nisu najsjajnije, ali dobija solidnu minutažu, pogotovo u Evroligi (21 minut). Kalinić je na Evrobasketu dospeo u nekakav navodni konflikt sa Đorđevićem, minuti su mu skresani i samopouzdanje mu je vidno opalo kako je turnir odmicao – naknadno su obojica rekli da tu nije bilo ništa, mada su neki revnosni novinari ipak pokušavali da tu naprave aferu. Videćemo kako će biti kad se reprezentacija ponovo okupi…Zvezdin veteran Marko Simonović je dva leta zaredom „vadio fleke“ kao rezervno nisko krilo i povremeno krilni centar, deluje kao da uživa poverenje selektora, ali nije realno da i treći put vidimo Simona u nacionalnom dresu – usporio je u odbrani, i šut mu više nije toliko konsistentan. Marko Kešelj je propustio pola sezone i sada se razigrava u grčkom fenjerašu Lavriou, tako da ni on nije preterano realna opcija. Realna opcija je zato i dalje Stevan Jelovac, koji ponovo ima odličnu statistiku u ACB ligi – 12 poena, 4 skoka – ali ovaj igrač lani, po meni neopravdano, nije dospeo na selektorov radar, iako je i tada za sobom imao odličnu sezonu u dresu Zaragoze. Možda će mu Đorđević ovoga puta uputiti poziv.

Đorđevićev „džoker“ iz Francuske Zoran Erceg još uvek nema klub, ima trideset i jednu godinu i nije previše realno da računamo na njega ovog leta, ali i Raduljica je lani dobio poziv na de facto „lepe oči“, pa neće začuditi ako se selektor ponovo okrene starom čoveku od poverenja. U Ercegovom slučaju, ponuda je bilo prilično – odbio je, između ostalih, Maccabi, Laboral Kutxu, Valenciu, Armani i Crvenu Zvezdu, a po čaršiji se uveliko priča da je Ercegov finansijski zahtev bio ključni kamen spoticanja u svim pregovorima, jer je, naime, tražio milion eura po sezoni??!! Taj voz je sada uveliko prošao, skoro je već i februar a Erceg je i dalje bez kluba – ako i potpiše negde, biće to čisto odrađivanje. Pare mu, očigledno, i nisu previše bitne. Milan Mačvan, čovek koji je lani ispao na prvom prekrajanju spiska, jedna je od retkih pozitivnih tačaka u inače slaboj sezoni Armanija – prosekuje oko 10 poena i u Italiji i u Evropi, gađa „lepe“ procente iz polja (preko 50% za dva i blizu 40% za tri), imao je peh u vidu povrede ruke ali je sada ponovo u stroju, i nastavlja sa dobrim partijama. Očekujem da ovog leta ipak vidimo Milana u nacionalnom dresu.

milan-macvan-ea7-emporio-armani-milan-eb15-6fxbmjudkxn59dqn

Milan Mačvan/foto:euroleague.net

Od autsajdera, veteran Duško Savanović ponovo igra dobru sezonu u Bayernu, no čini se da je njegovo vreme u reprezentaciji isteklo još pre par godina. Luka Mitrović je redovan u kampu reprezentacije, ali ove godine doživeo je tešku povredu, odsustvovaće do marta i teško da ga možemo računati kao ozbiljniju konkurenciju. Dodajmo ovde i da Gudurić i Milosavljević mogu da „odrade“ minute na niskom krilu ukoliko postavka to zahteva, pa će barem ovaj izbor biti nešto lakši.

Centri – američki san Bobija i Nikole

Ono gde smo na minulom Evrobasketu bili najtanji, a to je pozicija centra, deluje kao da će ovaj put biti naša glavna snaga. Pre svega, ovde najviše računamo na naše „amerikance“ Bobana Marjanovića i Nikolu Jokića, koji su trenutno u odličnoj formi i itekako opravdavaju uloženo poverenje.

Od Jokića se nekako i najmanje očekivalo, uzevši u obzir da je stigao u Denver kao „projekat“ na duže staze. Ipak, mnogo toga mu se otvorilo jako rano u karijeri.

Pre svega, ostavio je odličan utisak u letnjoj ligi i tu skrenuo pažnju na sebe. Zatim, imao je i „sreću“ da nekoliko visokih igrača Denvera odsustvuje zbog povrede, dobio je minute i počeo odmah da ih koristi. Trenutno, Jokić prosekuje odličnih 8.7 poena i 5.3 skokova po meču, što će ga verovatno odvesti na Rookie All-Star i staviti ga u konkurenciju za barem drugi All-Rookie tim na kraju sezone. Fizički, Jokić je takođe smršao, dobio na pokretljivosti, i deluje opasnije i eksplozivnije nego ikad. Jedan znak pitanja ovde ipak postoji, a to je spremnost Nuggetsa da nam ga „uzajmi“ za olimpijski ciklus. Ni Denver, kao ni Minnesota, sigurno neće do plej-ofa ove godine, ali uprava tima iz Denvera razmišlja da Nikola odigra još jednu letnju ligu ove godine, što bi ga sigurno izbacilo iz konkurencije za nacionalni tim. Više ćemo znati kako sezona bude prilazila kraju, ali Jokićevo prisustvo u reprezentaciji svakako bi bilo velika stvar.

Boban Marjanović došao je u NBA kao gotovo nepoznat igrač – par meseci kasnije, on je de facto jedan od najomiljenijih igrača u San Antoniu. Bobijev početak bio je spor i postepen – ulazio je tek u „garbage timeu“, ili nije ulazio uopšte, ali je vremenom sticao poverenje Grega Popovicha i počeo da dobija sve više i više minuta, što je itekako umeo da iskoristi.

U svega osam minuta po meču, Marjanović ima odličnih 5.6 poena i 3.4 skoka, i trenutno je jedan od najvrednijih aduta na „dugoj klupi“ Spursa.

Osim što ga navijači izuzetno vole, Boban je stekao i poštovanje američkih medija, a njegova nenametljiva ličnost i odsustvo ega dodatno su ga učinili popularnim i kod neutralnih ljubitelja košarke. Kod Bobija je problem taj što će Spursi gotovo izvesno ići „duboko“ u plej-of, pa je dosta otvoreno pitanje koliko je ekipa iz Teksasa spremna da im jedan član rotacije odigra baš toliko košarke u sezoni – finale je na programu 2. juna, a nije nemoguće da San Antonio dobaci dotle…i kod njega nam, baš kao i kod Jokića, ostaje samo da čekamo i da se nadamo.

Sa evropske strane stvari, sva tri centra od važnosti nam igraju u Atini. Selektor je uzeo Raduljicu i Kuzmića pod svoje, i njih dvojica deluju…pa…skoro identično kao i prošli put kada ste ih videli. Ognjen Kuzmić sada deluje malo manje plašljiv sa loptom u rukama, ali je još uvek ofanzivno ispod prosečan igrač. Raduljica, sa druge strane, radi ono što najbolje ume – lešinari oko obruča i ubacuje lake poene, ali u odbrani i dalje teško i mrzovoljno diže ruke, a kamoli skače. Vic o tome da Raduljica i Kuzmić zajedno mogu da naprave jednog poštenog centra je i dalje aktuelan, međutim, Jokić i Marjanović skoro će sigurno jednog od ove dvojice udaljiti od reprezentacije. Biće to težak izbor za Đorđevića ako bude bio prisiljen da bira…nekako, mislim da je Raduljica bliži pozivu u tom slučaju.

Svoje minute polako uzima i Nikola Milutinov. On je stigao u Pirej kao igrač za budućnost, ali je svejedno u par navrata stigao da bude i starter i upiše po dvadesetak minuta. Proseci mu su skromni, što ne treba u ovom momentu nikoga da zabrine…bitno je da samo sve češće dobija minute, a sezona u Top 16 mu sigurno neće škoditi. Vladimir Štimac je zaslužio da ga spomenemo, iako je sada jako malo verovatno da će ga selektor zvati i na pripreme – samoproklamovani „vojnik reprezentacije“ je doduše uvek tu, pa i ako mu se uputi poziv, znamo da će popularni „Štimara“ ovo doživeti kao odlazak na same Igre.

I na kraju, reč-dve o samom selektoru. Aleksandar Đorđević je odlaskom u Panathinaikos stavio sebe pred veliki izazov, a to je da slavni tim iz glavnog grada Grčke ponovo učini kompetitivnim na evropskom nivou.

Aleksandar-Djordjevic-1

Aleksandar Đorđević/foto:KSS (Nebojša Paraušić)

Za sada, deluje da mu ne ide loše – u domaćoj ligi, „zeleni“ imaju skor od 14-0, uz jednu pobedu u „večitom derbiju“ protiv Olimpijakosa, dok je u Evroligi obezbeđen Top 16, što je solidan uspeh uzevši u obzir da tim koji Đorđević vodi i nije preterano kvalitetan. Do kraja sezone, glavni cilj biće grčka titula, i videćemo imaju li selektorovi puleni snage da se obračunaju sa Olympiakosom u seriji na tri pobede. U svakom slučaju, njegov trenerski angažman je, ponoviću, dobra stvar za Srbiju – „Sale Nacionale“ će na sledeće okupljanje reprezentacije stići kao već uhodan trener, sa dosta jakih utakmica iza sebe, i dosta razrađenih taktičkih scenarija.

Kao zaključak, možemo reći da je Srbija, uz dobru formu svojih uzdanica i punu „Kombank Arenu“, definitivno tim koji će ostatak žreba želeti da izbegne. Dosta toga i zavisi od dobre volje NBA čelnika, ali i bez pomoći NBA zvezda Srbija ima kvalitet da prođe dalje. FIBA nam je dala dobar vetar u leđa, i na nama je samo da podignemo jedra i otplovimo za Rio. A ko nam je na putu, saznaćemo uskoro…

*cover foto: KSS/Nebojša Paraušić

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: