Da li imate preko 18 godina?

San koji sam sanjao sam

Indijanapolis 2002. godina. Zlatna medalja za našu reprezentaciju. I kako je bilo gledati veliki uspeh jugoslovenske/srpske košarke u zemlji nepostojeće košarkaške tradicije!

4
0

Život, ponekad, baš piše drame.

U mom slučaju, najveća životna drama bila je vrlo specifična. Dosad, imali ste malo prilike da me upoznate, i vidite kakav sam. Od 1993, kada sam po prvi put izašao u školsko dvorište i rešio da fudbalsku loptu zamenim košarkaškom, ja retko kad propuštam bilo koje takmičenje u tom sportu. I pre toga sam gledao nešto pomalo, NBA finale 1990, trijumfalni pohodi SFRJ i sve što ide, ali od tog proleća ’93. ja prosto ne propuštam ništa. Zvezdine titule protiv moćnog Partizana sa početka devedesetih, Saletov rafal Litvancima u Atini, Partizanov povratak na evropsku scenu, prva Zvezdina Evroliga, Rebračina blokada Mihajlova, finale kupa pod vazdušnom uzbunom ’99, Džordanov drugi “threepeat”, sve sam ja to ispratio, bilo preko TV-a ili uživo kada sam imao priliku.

Pa gde je tu drama, sad se pitate? Pa, drama je što sam možda i najveći uspeh srpske košarke u minulih 20 godina ispratio zureći u tekstualne prenose na internetu, većinski bez TV slika i bez ikoga ko govori maternji jezik i može zajedno da se raduje sa mnom u radijusu od hiljadu kilometara. Bila je to surova kazna za mladića od 22 godine potpuno posvećenog košarci, da trijumfalni pohod do zlata u Indijanapolisu isprati na taj način. A kako je došlo do toga? Evo, dozvolite da vam ispričam.

Na leto 2000. obreo sam se u Belgiji, gde ću provesti narednih sedam godina svog zemaljskog bivstvovanja. Ako je moj život u tom trenutku krenuo na bolje u dosta segmenata, u onom košarkaškom je, vala, potpuno stao. Preko noći, ja sam izgubio priliku da pratim vrhunsku košarku na dnevnom nivou – doviđenja halo “Pionir”, u kojoj sam visio svakog vikenda i gledao i crveno i crno bele, zdravo beskonačni TV prenosi tenisa i biciklizma.

Belgija je zemlja nepostojeće košarkaške tradicije, i shodno tome, tretman iste u medijima, pa i u narodu, je jednako nepostojeći.

U to sam imao najbolju priliku da se uverim 2001, kada je poslednji veliki tim SR Jugoslavije samleo sve na svom putu do evropskog zlata u Turskoj.

Zahvaljujući turskom TV kanalu “TRT International”, čije je prisustvo u osnovnoj ponudi izdejstvovala brojna osmanlijska dijaspora na zapadu Evrope, uspeo sam da pogledam nekoliko mečeva i finale, ali činilo se da sam apsolutno jedini koji se u svom okruženju zanimao za te stvari. Odmah po osvajanju evropskog zlata ja sam valjda po instinktu izleteo na ulicu, očekivajući da će se barem neko tu potrefiti sa kojim bih mogao da razmenim zagrljaj. Naravno, sve što sam video je pusta džada nedeljom uveče, a sutrašnje novine su vest o jugoslovenskom povratku na presto prenele otprilike u sekciji “razno” sa člankom od pola pasusa.

Dogodine, i TRT je izdao, pa sam tako svetsko prvenstvo u Indijanapolisu pratio isključivo – preko interneta. Na mreži se tada već moglo čestito pratiti košarka, B92. net je iz minuta u minut izveštavao o zbivanjima, a “iskustvo” sam stekao tokom minule NBA sezone kada sam, zahvaljujući nekim prijateljima iz Kalifornije, putem onlajn radio prenosa ispratio napeti finiš doigravanja u najboljem svetskom takmičenju.

Pripreme su, sećam se, bile pomalo i dramatične. Selektor Svetislav Pešić je me je prilično iznenadio brisanjem Vlada Šćepanovića, jednog od konzistentnijih od lani, a precrtavanje Ognjena Aškrabića izazvalo je pravu mini buru u javnosti. Vrlo dobro pamtim i nečiji internet komentar na taj članak – “jooooj, meni kuma kaže da smo gotovi bez Aškrabića!”. Sa distancom od dve hiljade kilometara, ta drama je izgledala još dramskija nego obično.

Svejedno, ja sam uvek verovao u Pešića – čovek sa njegovim rezimeom ulivao je bezgranično poverenje. A ni sam sastav nije bio loš, daleko od toga.

Srpski “kraljevi” Peđa Stojaković i Vlade Divac bili su u odličnoj formi, Dejan Bodiroga bio je…Dejan Bodiroga, Marko Jarić, Miloš Vujanić donosili su mladalački entuzijazam, Dejan Tomašević je po običaju bio speman na ljuti boj pod košem, a “iks faktor” bio je pomalo enigmatični Milan Gurović. Tada dvadesetšestogodišnji krilni igrač Malage, ispostaviće se, biće i jedan od ključnih aktera ovog takmičenja.

Turnir je počeo očekivano – pobedom protiv Angole od 50 razlike. A onda, blagi šok – tesan poraz od Španaca, za koje su zablistali tadašnje mlade nade Po Gasol i Huan Karlos Navaro. Prvi krug kompletirali smo pobedom nad Kanadom i krenuli dalje – tada je SP imalo “drugu fazu” u vidu grupa, i još tri meča stajala su između nas i dalje borbe za medalje.

U prvom kolu druge faze, 2. septembra, ponovo stativa – ovaj put, bolji od nas, ponovo za svega koš razlike, bio je Portoriko. Javnost je sada već počela da pomalo i negoduje, i internet komentatori, ta institucija javnog mnjenja u postanku, nisu imali milosti za Pešićeve plave. Utisak je popravljen sa dva rutinska trijumfa protiv Brazila i Turaka, ali naslovi su u noći četvrtog septembra bili rezervisani isključivo za – Argentinu.

Argentinska je košarka tih godina bila u izuzetnom usponu. Do kraja devedesetih, “gaučosi” su u očima medija bili profilisani kao izrazito fudbalska nacija, ali se onda pod obručima formirala neverovatna generacija koja će godinama biti relevantan faktor u međunarodnim takmičenjima. Još 1998. je moćna Obradovićeva Jugoslavija morala dobrano da se namuči u četvrtfinalu ne bi li izbacila tada samo “neugodne” Argentince – setite se samo koliko nam je problema zadao odlični bek Huan Alberto Espil, vodeći košgeter tadašnjeg Taugresa iz Vitorije (današnja Laboral Kuća).

Četiri godine kasnije, “nebesko plavi” su bili spremni za velika dela – vođa generacije bio je, jasno, Manu Đinobili, Danilovićev “naslednik” u bolonjskom Kinderu i novi igrač San Antonio Sparsa. Tu su bili i odlični centri Fabrisio Oberto (Taukeramika) i Ruben Volkoviski (CSKA), hitri plejmejker Panatinaikosa Huan Sančez, mladi Luis Skola i Andres Noćioni na krilima, te šuter veteran Ugo Skonokini, jedan od, u to vreme, najpoznatijih Argentinaca u evropskoj košarci.

foto_8771

A šta je Argentina uradila te noći? Ništa posebno – samo pobedila Ameriku, po prvi put otkako ovi dolaze na turnire sa NBA igračima. U utakmici koja je trebalo da overi prvo mesto za tradicionalno prvog favorita takmičenja, Argentinci su poetski laganom košarkom održali pravi mali čas najslabijem “Drim Timu” viđenom dosad, i time ih sklonili na drugo mesto u grupi. Poslednjih dvadeset minuta ovog susreta sam imao priliku da kako-tako ispratim i uz TV slike, jer sam nekim čudom uspeo da se ukačim na RTS-ov video strim koji je puštan kroz “Real Player” (ruke gore ko se seća ove skalamocije!) i slušam previše ushićenog Slobodana Šarenca, koji na kraju ipak konstatuje kako je i pomalo ljut na Argentinu jer je želeo da ta čast pripadna nama, ne nekom drugome. Kažem “nekim čudom” jer je RTS-ov web server primao ograničen broj korisnika, te ste često morali da pokušavate barem dva sata kako bi “upali” među odabrane. Naravno, kad je igrala Jugoslavija šanse su bile srednje nikakve – kasnije, kada sam hteo da slušam radio prenose Zvezdinih utakmica, vijao bih “mesto u redu” barem tri sata unapred (ima tu ona anegdota da sam pred Zvezda – Roma presedeo kroz dva sata radio programa na romskom jeziku, ali o tome nekom drugom prilikom).

Velika pobeda Argentine bila je od izuzetnog značaja za nas, ali ne zbog toga što smo mi kao gledaoci bili svedoci istorije. Ne, ta pobeda je značila da će Amerikanci u četvrtfinalu igrati baš sa – nama. Bio je to žreb iz pakla, nešto što smo se nadali da ćemo izbeći sve do makar finalne utakmice. Da zlo bude gore, bio je to prvi meč posle tog istorijskog poraza, što će reći da će Pol Pirs i ekipa na teren “Konseko Fildhausa” izaći maksimalno motivisani i spremni da pred domaćom publikom pokažu sebi i svetu da su oni još uvek “broj 1”.

Istina je da je američka selekcija tog leta bila pomalo i “lenja”. Velike zvezde poput Kobija Brajanta, Šekila O’Nila, Džejsona Kida i drugih su ostali po strani, pa su tako “zvezde i pruge” na parketu branili vremešni Redži Miler i Antonio Dejvis, mladi krilni igrači Džermejn O’Nil i Šon Merion, te korisni NBA rutineri kakvi su Ben Volas, Majkl Finli i Andre Miler. Prva zvezda tima bio je već spomenuti Bostonov košgeter Pol Pirs, ali opšti je utisak bio da je ovo, i pored svog Ol-Star rezimea, bio jedan izrazito prosečan tim, barem za njihove standarde. Svejedno, borba sa njima ni u najavi nije trebala da bude lak posao.

I lako nije ni bilo – ali grom je, ovog puta, udario dva puta na isto mesto. U noći između 5. i 6. septembra, negde kasno (ili rano, kako želite) po našem vremenu, aktuelni svetski prvak učinio je veliki korak ka odbrani svoje krune. U nezapamćeno dramatičnoj utakmici, koja je meni zbog odsustva TV prenosa i prisustva tekstualnog komentara mog druga iz gimnazije Voje bila barem duplo dramatičnija, Jugoslavija je pobedila Sjedinjene Američke Države sa 81-78 i tako trasirala put ka polufinalu.

Iako u originalnom prenosu ja nisam video koliko ni neki .jpg utakmice, sećam se svega kao juče da je bilo. Dobar početak i dobra rola Vujanića, rezultatski pad u drugom poluvremenu, i onda baraž trojki ludog Gurovića, te smirena ruka Marka Jarića sa penala u finišu.

Da nisam spavao te noći malo je reći – udarao sam F5 k’o blesav osvežavajući nove komentare ispod B92 vesti, i tako se virtuelno radovao sa svojim narodom, sam u svojoj sobi u istočnoj Flandriji.

Legao sam sa prvim zracima sunca šestog septembra u zoru, taman dok je radni narod Belgije ustajao i razmišljao o trivijalnim stvarima poput novog pojačanja Anderlehta, novog selektora Belgije, ili “ko će dogodine pobediti na Tur de Fransu”. Ma, da prostite, koga zabole kurac za sve to.

Nakon polufinala sa simpatičnijim “kivijima”, koje je predvodio čovek-kockica Pero Kameron, došao je i red da se sretnemo sa Argentincima i rešimo pitanje najboljeg na planeti. Tačno tamo kada je utakmica počela da se lomi, neposredno pre pretvaranja Dejana Bodiroge u Majkla Džordana iz ’93, dobio sam neočekivanu pomoć prijatelja – nemački javni servis ARD se po završetku neke kulturnoobrazovne emisije naprasno uključio u finale i tako mi omogućio da makar taj završni deo turnira ispratim kako dolikuje. Protiv Amerikanaca je bila drama – protiv Argentine, bogami, zamalo i tragedija (ono na kraju ne da je bio faul nad Skonokinijem nego…al’ nema veze), ali su naši ipak prevagnuli posle produžetka i slavlje je moglo da počne.

Barem za vas, tamo daleko gde cveta limun žut. Ja sam opet vrištao od sreće u izolaciji, i rifrešovao komentare upijajući svako slovo poslato bilo iz Srbije ili iz vaskolike dijaspore. Nekoliko dana kasnije, moj otac je u Srbiji kupio sve novine dan posle dočeka i marljivo mi iskenirao sve slike i poslao na mejl. Mislim da to još uvek imam negde sačuvano.

Dosta godina nakon tog Indijanapolisa, ja sam u sebi čuvao neku blagu dozu ljubomore, da ne kažem mržnje, prema svima vama koji ste to zapravo i – gledali. Osećao sam se kao da me je proces stvaranja nacionalne košarkaške istorije neopravdano zaobišao, i da sam ostao uskraćen za jedno veliko životno iskustvo. Ali, onda se 2005. desio Jutjub, i ubrzo nakon toga su se i pokretne slike naših minulih uspeha obrele na njemu. Za mene je to bilo kao ekranizacija nekog scenarija kojeg smo nekada Voja i ja zajedno napisali. Njegovi dijalozi konačno su dobili vizuelnu formu u vidu Gurovićevih manijakalnih šuteva iza linije za tri poena.

Nakon svega, ja se 2002. i dan danas sećam sa nekim setnim osmehom. Ne euforijom – euforija je rezervisana za Atinu 1995. i 1998, moja zanavek dva omiljena turnira.

Indijanapolis 2002, je zbog svih stvari koje su mi dešavale tih dana, ostao u sećanju kao neki san – znate ono kad se probudite ujutru i onda se preispitujete jeste li vi to noćas zaista imali seksualne odnose sa Pamelom Anderson, ili ste to možda sanjali?

E, tako je nekako bilo samnom i tim svetskim prvenstvom. Iako sam ja u međuvremenu dobio audiovizuelnu potvrdu događaja, i dalje pomislim da je to bio samo san letnje noći u zemlji koja ne mari za košarku.

San koji sam sanjao sam.

ind

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: