Da li imate preko 18 godina?

Godina opasnog življenja

Rat na relaciji ULEB - FIBA se zaoštrava. Čelnici KSS i srpskih klubova morau odigrati pametno, sačuvati regionalnu ligu i igrati kvalitetna evropska takmičenja.

3
0

Kada smo se poslednji put, pre oko šest meseci, bavili ovom temom, “rat” na relaciji ULEB tj. Evroliga – FIBA bio je sveden na samo sporadična puškaranja i najave nečeg velikog. Evroliga je gurala svoje, a FIBA je samo tiho pretila – spominjala su se nekakva povlačenja sudija, blokiranja reprezentacija, suspenzije, sankcije i šta sve ne, međutim, stvari su se odvijale svojim prirodnim tokovima.  ULEB se bavio svojim takmičenjima i planiranjem nove Evrolige, dok je FIBA pokušavala da nekako uđe u glavne tokove evropske muške košarke sa svojim “Europe Cup” projektom. U vazduhu se i tada osećao barut, doduše ne previše, i svi smo nekako mislili da će se stvar ispeglati.

Do toga, naravno, nije došlo. U petak 15. aprila ispaljen je prvi metak iz Ženeve, i to – gde bi drugde? – put Balkana. Istina, stigao je samo do Slovenije, ali je iduće jutro još desetak nacionalnih saveza prijavilo da im je evropski ogranak svetske košarkaške federacije elegantno stavio do znanja da na Evrobasket 2017 (a možda i nadolazeće Olimpijske igre) mogu da zaborave. Osim, naravno, ako ne preduzmu određene mere i sankcionišu svoje buntovne klubove koji ne žele da igraju u takmičenjima pod njenim okriljem. Preciznije, koji žele da igraju…Evrokup?

Ovaj pomalo čudan manevar FIBA priziva neka dodatna objašnjenja. Uoči zime, pozicija obe organizacije bila je relativno jasna – i jedni i drugi su hteli da naprave “svoju” Evroligu. Sećate se sada da je tu ULEB zadao prvi udarac, i desetogodišnjim ugovorom vezao “jedanaest najboljih”. Ideja o FIBA Evroligi umrla je tu i odmah, jer, budimo realni, bez Maccabija, CSKA, Reala, Barce i grčkih večitih vi ne možete baš da prodate narodu ideju o nekakvoj “ligi šampiona”.

Stoga, FIBA se okrenula pragmatičnom rešenju i promenila fokus svog napada. Umesto da udara sekirom na tenk, tj. klubove koji su okrenuti Evroligi, rešila je da testira naoružanje na sirotinji – budućim učesnicima Evrokupa. Još letos, FIBA je najavila “svoj pandan ULEB-ovom Evrokupu” kada je lansirala FIBA Europe Cup, glomazno kontinentalno takmičenje koje je upravo stiglo u svoju Final Four završnicu. Već u prvoj fazi mogli ste da primetite da je takva najava žestoko polaskala učesnicima – za početak, turnir su započela mamutskih pedeset i šest timova podeljeni u 14 grupa, što je izvesno previše za  evropsku košarku. Tako su svojih evropskih pet minuta dočekali timovi kakvi su Tartu i Kalev iz Estonije, Komarno i Inter iz Slovačke, Groningen, Leiden i Den Bosch iz Holandije, Sopron, Falco i Kormend iz Mađarske i mnogi drugi. Među pedeset i šest timova našli su se i prištinski Sigal, budući da je FIBA priznala Kosovo, kao i irska Hibernia, državni projekat KS Irske u vidu tima specijalno sastavljenog samo za ovo takmičenje gde igraju najperspektivniji domaći igrači (završili su prvi krug sa šest poraza i koš razlikom -243, Nymburk ih je pobedio sa 121-45 i 106-45. Tek onako navodim).

eurokup

kapiteni finalista Euro Cupa/foto: FIBA Europe

Kako je “Europe Cup” – na čijem Final Fouru inače nastupaju Chalon-sur-Saone, Frankfurt Skyliners, Varese i Jenisej iz Krasnojarska – doživeo svojevrstan fijasko, neko se u FIBA našao pametan da shvati da ako je ovako prošao “pandan Evrokupu”, “pandan Evroligi” će tek da bude pakao, te je bolje ni ne pokušavati. Tako je famozna “Liga šampiona” doživela malu metamorfozu – administrativni gospodari evropske košarke rešili su da Evroligu ostave na miru, ali su zato počeli da proganjaju buduće učesnike Evrokupa, koji je u međuvremenu počeo da poprima svoje nove oblike.

ULEB je pametno osmislio Evrokup kao “školicu” za Evroligu, dovoljno kvalitetno i interesantno takmičenje koje okuplja “drugi nivo” evropske elite, i nagradu u vidu plasmana u društvo najboljih za pobednika.

Otprilike u neko isto vreme i FIBA i ULEB su počeli sa agitovanjem, i tu je negde i došlo do prekida filma.

Naime, gotovo svi su se okrenuli Evrokupu. Uzevši u obzir činjenicu da FIBA ne nudi taj “stepenik više”, evropski klubovi, a i košarkaški savezi, su listom počeli da potpisuju pristupnice u Barceloni. FIBA je ovde uspela da osigura podršku francuskog i italijanskog saveza, ali je njihova radost i tu bila kratkog veka, jer su se Limoges, Strasbourg i Asvel, tj. Trento, Dinamo Sassari i Reggio Emilia javno priklonili opoziciji. Tony Parker, vlasnik Asvela i de facto lice francuske košarke, je u javnom nastupu izjavio da je igranje u ULEB-ovim takmičenjima “jedina budućnost za francuske klubove”. Ako ovde dodamo i to da je Asvel ove sezone igrao FIBA Europe Cup, jasno je koliko je ova izjava zabolela.

toni

Toni Parker sa rukovodstvom, igračima i stručnim štabom Asvela/foto: Asvel

I to nas sada dovodi na onaj niz pretećih pisama od pre dve nedelje. Suočena sa totalnim kolapsom svog još uvek nerođenog projekta, FIBA je prešla na tešku artiljeriju i krenula da udara tamo gde je Patrick Bauman nedavno rekao da nikad neće – po reprezentacijama. U sadržaju svih tih depeša koje su stigle u Ljubljanu, Beograd, Istanbul, Rim, Atinu, Madrid i druge evropske prestonica stajala je prilično jasna poruka – ili reprezentacija, ili Evrokup. Otprilike istog dana, razni internet portali su preneli da su brže bolje kontaktiran KS Nemačke sa pitanjem bi li oni možda organizovali pretkvalifikacioni turnir za olimpijske igre ako Srbija ili Italija ne prištroje bludne sinove i tako izgube domaćinstvo. Što bi rekao pokojni Dragan Nikolić, “poč’o rat bre pizda ti materina”.

Pozabavimo se ovde pre svega našim podnebljem, konkretnije, Partizanom. Kada je ABA Liga ušla u plejof, već je bilo izvesno da će Partizan kao petoplasirani izboriti mesto u sledećoj ediciji Evrokupa, budući da Mega Leks izvesno neće krenuti tim putem (niti bilo kojim evropskim putem). Uprava crno-belih je tako ipak uspešno okončala jadransku sezonu, i ostvarila primarni cilj stabilizacije kluba i povratka u evropske tokove. Tada, međutim, nisu znali da će im ovo opredeljenje doneti nenadanu glavobolju.

partcz-0015

Slavlje igrača Partizana posle pobede nad Crveno zvezdom u ABA ligi/foto: KK Partizan

KSS je u momentu primanja ultimatuma bio u prilično dobroj poziciji. FIBA jeste pošteno zapretila, ali bila je to manje-više prazna priča. Na listi izgrednika, već smo spomenuli, našli su se između ostalih i Litvanija, Španija, Grčka, Italija i Turska, zemlje bez kojih nije realno zamisliti bilo kakvo kontinentalno takmičenje, pa ni svetsko. Trebalo je pre svega samo okrenuti par telefona i formirati jedan snažan koalicioni blok, te onda lepo odgovoriti FIBA i reći im nešto u stilu “znate šta, baš nas zabole spolovilo za vaš Evrobasket 2017 – pravimo mi naš”.

To se, naravno, nije desilo. Suočeni pre svega sa gubitkom turnira u Beogradu, za koji se naš državni organ pretpostavljam korektno iskeširao, KSS je brže-bolje suspendovao Partizan i zapretio mu…izbacivanjem iz KLS.

Tako je naš preplašeni savez zarad šake dolara bacio pod voz jedan od stubova nosilaca srpske košarke, klub koji je godinama davao osovinu jugoslovenskoj i srpskoj košarci, stavivši ga pred izlaz iz takmičenja koje je od osnivanja osvajao svake godine sem prošle.

Slovenci su primera radi uputili odgovor FIBA u kojem ih zanima što su se okomili na njih i šta im ovo sve znači, dok je predsednik KS Litvanije rekao da ne postoji “promil šanse” da se Lietuvos Rytas i Žalgiris – tj. njihovi Zvezda i Partizan – ikad izbace iz nacionalnog takmičenja jer im je neko tako rekao. Ali još uvek nije jasno zašto smo od svih prozvanih mi odgovorili prvi. Umesto da sačekamo da se prvo isprse neki Španci, Turci ili Grci, malo jači igrači od nas na evropskoj sceni, mi smo herojski odbranili našu kapitalnu investiciju i gurnuli sveže oporavljeni Partizan pod voz. Aplauz.

Partizan im nije ostao dužan. Vrlo brzo su iz Humske odgovorili nešto u stilu “il’ Evrokup il’ ladna Morava”, a podrška je stigla i iz redova večitog rivala, doduše uz krajnje nepotrebnu opasku kako “Partizan ovo sigurno ne bi uradio za nas”, čime je Nebojša Čović još jednom pokazao ožiljke iz svežih sukoba sa sadašnjim prvim strategom Limogesa. Domaći internet portali su se takođe ubrzo postali otvoreni front između onih kojima je “reprezentacija iznad svega” i onih koji bi u Beogradu radije gledali CSKA, Maccabi, Panathinaikos, Khimki i Barcelonu umesto Astane, Jeniseja, Hibernije ili Ventspilsa. Ovde je srpski narod još jednom uspešno pokazao svoju duboko ukorenjenu šizofrenost, jer je FIBA opcija, koliko god sramna bila, uspela da mobiliše solidan broj simpatizera od Horgoša do Dragaša. Ali, dobro, šta je tu je – u svakom slučaju, Partizan je ostao pri svome, i sukob je, barem na lokalu, završio u pat poziciji.

partcz-003

Duel Maika Zirbesa (Crvena zvezda) i Bože Đumića (Partizan)/foto: KK Partizan

Nešto zešći je zato bio onaj evropski front. Nakon inicijalne razmene plotuna, mediji su objavili kako je FIBA izbacila Španiju sa Olimpijskih igara u Riju. Ovaj potez, očekivano, pokazao se kao maksimalno nepopularan. Visoki funkcioner FIBA Evrope Kamil Novak održao je emotivan, gotovo srceparajući govor u kojem je branio svoje odluke, uz rečenice tipa kako “majka mora nekad i ovako da kazni svoju decu”, te ističući kako je FIBA uvek na strani “solidarnosti i demokratije, i da je sportsko uvek iznad ekonomskog”.

Najbolji odgovor na ovaj izliv patetike dao je nekadašnji as litvanske reprezentacije i sadašnji trener Žalgirisa Šarunas Jasikevičius, koji je izjavio kako su FIBA puna usta solidarnosti, a dodeljuju domaćinstva i wildcardove onome ko najviše plati.

Njegov sunarodnik, bivši selektor SSSR-a i Litvanije Vladas Garastas, otišao je i korak dalje, uporedivši FIBA sa Staljinom (uzmite ovo sa malo rezerve, ipak se radi o poslovično sovjetofobičnim žiteljima baltičkog priobalja). Kratkim rečima, umesto straha, reakcija je izazvala bes. Neke zemlje jesu preduzele određene mere – Italija je recimo stisla svoju “crnu trojku” koji su se posle sastančenja dobrovoljno povukli iz Evrokupa, ali većina je ipak ostala pri svome. I tada su pravi motivi konačno isplivali na površinu.

Prvo je, naravno, usledio talas demantija…te nismo mi stvarno suspendovali nikoga, te nije niko baš još izbačen, te…hajde da pričamo. I kada se stvar malo smirila, FIBA je konačno učinila ono što su mnogi od nje odavno očekivali – ušla u dijalog sa ULEB-om, jer ih zanima da se i oni malo opare. Naravno, opet je usledio demanti da od ćaskanja za sada nema ništa, ali se još brže od toga pojavila i vest da su i jedni i drugi otvoreni za razgovor, te da imaju slobodne termine negde u maju.

I sada se kraj cele ove tužne sage konačno i nazire. FIBA je, makar javno, izbegla da prizna da ne bi umeli da organizuju opštinsko takmičenje u preskakanju lastiša, te je rešila da se barem onda pridruži pobunjenicima i malo omasti brke. Tako je ta moćna solidarna demokratska organizacija osvedočenih poštenjačina ipak uvidela da se ne treba petljati u ono što najbolje i ne razumeš, i da budućnost košarke možda ipak ne leži u garantovanih devet mesta za Letonce, Čehe i Belgijance u elitnom evropskom klupskom takmičenju. Dok vi ovo čitate sastanci još nisu počeli, ali sada barem znate koja će tu biti glavna tema – “koliko para da prestanemo da suspendujemo reprezentacije”? Odajmo ovde i priznanje gospodinu Bertomeuu koji je mirne duše mogao da istera svoju stvar i do evropskog suda – ne postoji gram šanse da bi FIBA ucenjivanje držalo vodu u očima briselskih pravnika – ali je ipak prikazao malo takta i rešio da dijalogom pokrene stvar sa mrtve tačke. Jer, znate i sami kako sudovi funkcionišu, prošlo bi par meseci dok bi se došlo do presude. A dotle su Olimpijske igre već gotove i šteta načinjena, i svet evropske košarke više nikada ne bi bio isti.

Saberemo li ovo sve,  deluje kao da će Evropa dogodine, ponovo, imati tri takmičenja.

Evroliga od šesnaest klubova se izvesno neće menjati, uz dodatak da je Bertomeu najavio kako će ova brojka skočiti po potrebi i na 20-24 kada se stvore željeni uslovi. Evrokup, ili kako god se bude zvao, biće kvalitetno kontinentalno takmičenje drugog ranga sa izlazom u EL, a da li će se FIBA-in “Europe Cup” ikako održati ostaje da još da se vidi. Postoji tu i ona alternativa da do dogovora i ne dođe, što bi nas ostavilo sa skraćenijim Evrokupom i ponovo glomaznim „trećim bratom“, te gomilom zle krvi između evropskih saveza, ali mi to sada deluje malo verovatno kada je FIBA uopšte i pristala da priča sa do juče omrznutim rivalom.

Nazad na lokalu, ostaje malo gorak ukus zbog tretmana KK Partizan od strane KSS, ali se sada javlja i jedan novi problem jer su regionalni savezi, bez obzira na konačan ishod pregovora FIBA-ULEB, brže-bolje povukli svoju podršku ABA ligi i tako napravili novu dilemu za iduću sezonu. Ulazak u EL i EC je primarno zavisio od ovog takmičenja, a po poslednjim vestima, to takmičenje izgleda više niko (ako saveze barem pitate) ne želi da igra u ovakvom formatu, pa ostaje pitanje kakvu ćemo regionalnu košarku uopšte i gledati iduće sezone.

Jadranska liga sigurno nije najidealnije moguće rešenje, ali mi boljeg trenutno uopšte i nemamo, sem ako ne mislite da Zvezda i Partizan treba da posvete celu sezonu gubljenjem vremena sa Ergonomima, Konstantinima i Crnokosama ove zemlje (bez uvrede dotičnima).

No dobro, to su sad neki problemi koji još nisu u fokusu.

Kada je posle petnaest godina ponovo krenuo sukob u vrhu evropske košarke, moja jedina želja bila je da ovaj put za promenu odaberemo pravu stranu. Mada me je KSS izneverio, sami klubovi nisu, što je solidna utešna nagrada. Sada nam samo ostaje da pažljivo ispratimo šta će to dogovoriti Bauman i Bertomeu, i pokušati da nekako očuvamo regionalnu ligu i održimo naše klubove u sferama evropske konkurentnosti. Jer, svi mi volimo reprezentaciju, ali trajno skrajnuti klubove zarad jednog učešća na OI nije baš najsjajnija dugoročna strategija. Ne secimo opet granu na kojoj sedimo – prošli put nas je to izuzetno skupo koštalo.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: