Da li imate preko 18 godina?

Poslednje Hristovo iskušenje

Sećanje na Svetsko prvenstvo u SAD 1994. i trenutak kada su Srbi verovatno jedini put u životu navijali za Bugare!

3
0

U poslednjih par meseci, dobre su šanse da vas je emotivno uznemirila smrt neke slavne osobe za koju ste bili vezani. David Bowie, Lemmy, puno nas je velikana napustilo u minulih desetak sedmica, i svaki takav slučaj sa sobom donosi talas sećanja, vas i njih, kako zajedno provodite vreme uz televizor, kasetofon, gramofon ili šta već. Niste ih poznavali, ali ste bili poštovalac, ljubitelj i savremenik – nekako su vam obeležili neki životni period.

Kada su svetske agencije prethodne subote prenele vest da je preminuo nekadašnji bugarski fudbalski reprezentativac Trifon Ivanov, srpski internet bio je u šoku. Jasno, vest je logično uzdrmala Bugarsku, ali veliki poremećaj Sile osetio se i kod ljubitelja fudbala iz zapadnog komšiluka. Sam Ivanov nije bio sad neki vanvremenski fudbaler – stameni defanzivac je u toku karijere igrao za CSKA iz Sofije, Betis, te bečke rivale Rapid i Austriju i još poneki manje bitan klub. Za reprezentaciju nastupio je čak sedamdeset i šest puta, postigao šest golova, i generalno, bio je uvek neko na koga se moglo osloniti.  Ali, bitnije od toga, za mnoge ljubitelje fudbala u Srbiji (pa i u svetu), Ivanov je bio čuvena njuška sa još čuvenije Panini (ili Upper Deck, ako ste bili u Srbiji) sličice. Neobrijan, ispijenih,zakrvavljenih očiju, uz frizuru koja je nekako prikladnija hair metal superherojima sa sredine osamdesetih, Ivanov se nehotično nametnuo kao vizuelni identitet bugarske reprezentacije iz sredine devedesetih godina. Njegova prerana smrt (srčani udar u pedeset i prvoj godini) naterala me je da se i ja prisetim tog svetskog prvenstva u Americi, i mesec dana bugarske magije na zelenom travnjaku.

Trifon Ivanov

Leto 1994. bilo je na neki način prilično deprimirajuće ako ste imali tu sreću da se zateknete u SR Jugoslaviji. Posle euforije koje je donela Italija ’90, usledio je već svima dobro poznati scenario, što je i rezultovalo nepojavljivanjem naše zemlje u kvalifikacionom ciklusu za novu smotru najboljih na svetu.  Međutim, kada bi vas prošao taj inicijalni talas razočaranja, neutralni ljubitelj fudbala u vama je itekako imao čemu da se raduje. Brazil, predvođen fantastičnim napadačkim tandemom Romario-Bebeto, je bio spreman da posle četvrt veka ponovo postane svetski šampion. Argentina je vaskrsla Diega i delovala prilično moćno u prvih par utakmica, Kolumbija je pretila iz prikrajka sa legendarnim čupavcem Valderramom, Švedska je još dve godine pre na svom terenu nagovestila velike mogućnosti, Italija je imala Baggia u naponu snage…sve je to obećavalo da je pred nama bio mesec jako kvalitetnog fudbala. Ali niko nije mogao da predvidi i da će se tu negde umuvati i braća Bugari.

Gde je, u to vreme, bio bugarski fudbal? Pa, odmah da vam kažem, ne negde preterano visoko.

Bugari su do odlaska u Ameriku imali svega pet nastupa na svetskim prvenstvima (1962, 1966, 1970, 1974 i 1986), i u 16 odigranih mečeva zabeležili su …nijednu pobedu, šest remija i deset poraza. Dve nerešene utakmice u Meksiku – protiv Italije i Južne Koreje – bile su dovoljne da se izađe iz grupe. Tamo ih je dočekao domaćin, pojačan našim Borom Milutinovićem, i rutinska pobeda od 2-0 stavila je tačku na bugarske snove. Ako pogledamo evropska prvenstva, situacija je tu bila kudikamo gora – svoj prvi nastup na tom takmičenju Bugari će zabeležiti tek 1996. Kod nas, takođe se relativno malo znalo o susedima sa obale Crnog Mora. Ako izuzmemo sada već kultnu utakmicu kvalifikacija za evropsko prvenstvo ’84, koja je odigrana 21. decembra 1983. na splitskom Poljudu i lansirala Mladena Delića u red novinarskih besmrtnika, retki su mogli da se podiče nekim pristojnim znanjem o bugarskom fudbalu. Jedno ime, ipak, bilo je prepoznatljivije od ostalih – Hristo Stoičkov.

Hristo Stoičkov

Za razliku od većine njegovih saigrača iz nacionalnog tima, brzonogi napadač Barcelone bio je još tada veliko ime evropskog fudbala. Momak rodom iz sela kraj Plovdiva po imenu Jasno Pole (stanovnika, po poslednjem popisu, tek 579) vrlo je rano skrenuo pažnju na sebe – 1985, kao devetnaestogodišnjak, učestvovao je u tuči na finalu bugarskog kupa. Domaće vlasti su mu momentalno izrekle doživotnu zabranu bavljenja fudbalom, ali je to, srećom po celu Bugarsku, ubrzo preinačno u jednomesečno hlađenje. Odmah po povratku, Hristo je u trideset ligaških mečeva postigao čak trideset i osam golova, i tako osvojio Zlatnu kopačku, prestižno odlikovanje za najboljeg strelca u evropskim takmičenjima. Krajem osamdesetih usledio je transfer u Barcelonu, gde je Johan Cruijff polako ali sigurno formirao svoj “Dream Team” koji će početkom naredne dekade vladati španskim fudbalom.

U liku Stoičkova, tog prgavog, neugodnog levonogog špica koji je svojim driblinzima i eksplozivnom brzinom bukvalno mleo defanzivce diljem Evrope, Bugari su dobili idealan noseći stub za reprezentativne potrebe.

Polako, ali sigurno, oko njega je počeo da se formira sasvim solidan tim. Odbranu su držali već spomenuti Ivanov, Canko Cvetanov, Emil Kremenliev, Ilijan Kirjakov i Petar Hubčev. Kreativni impuls u veznom redu davali su Jordan Lečkov i Krasimir Balakov – Lečkov, talentovani veznjak koji je ostvario solidnu karijeru u Hamburgu i Balakov, klasična “desetka” balkanskog profila, jak na driblingu i sposoban da uvek nađe završni pas. Veterani meksičke kampanje Nasko Sirakov i Borislav Mihajlov donosili su neophodno iskustvo u napadu, tojest na golu, a dugogodišnji igrač portugalskog Sportinga Ivajlo Jordanov, te mlada nada Daniel Borimirov, pružali su selektoru Dimitru Penevu nekoliko džokera sa klupe. Na kraju, Hristo je morao imati i kvalitetnog partnera u špicu napada, a ta uloga pripala je Emilu Kostadinovu.

Upravo je Kostadinov bio taj koji je doveo Bugare do SP u Americi. Žreb je Bugarima dodelio kvalifikacionu grupu sa Švedskom, Francuskom, Austrijom, Finskom i Izraelom. Za očekivati je bilo da će Francuzi, odsutni u Italiji, učiniti sve da ne propuste drugo uzastopno svetsko prvenstvo. I sve je delovalo kao da će baš tako i biti – poslednji meč u grupi na programu je bio 17. novembra 1993. godine i Bugari su, sa 12 poena, išli na Park Prinčeva Francuzima na noge. Domaćin je imao poen više, i remi, ili pobeda, garantovali su siguran plasman. Balkanci su, dakle, morali da trijumfuju.

U trideset i prvom minutu meča, Didier Deschamps uputio je dugu dijagonalu u kazneni prostor Bugarske. Jean-Pierre Papin je primio loptu i prosledio je ka slobodnom Cantoni, koji je iz izgledne situacije matirao Mihajlova i naizgled trasirao put Francuskoj ka američkom kontinentu. Međutim, Emil Kostadinov nije bio spreman na takav razvoj događaja. Šest minuta kasnije, iz kornera je centrirao Balakov, a napadač Porta nadskočio je francusku odbranu i smestio loptu iza Bernarda Lame. Ovaj pogodak pružio je nadu gostima da je čudo ipak moguće, i da Cantona, Papin, Desailly, Blanc i ostali nisu nepremostiva prepreka.

Ipak, minuti su polako isticali, a spasonosni gol za Bugare nije nailazio. U 90. minutu, tek dvadesetak sekundi pred istek regularnog toka meča, David Ginola je, umesto da sačuva loptu kraj korner zastavice i tako ukrade još pola minuta-minut, ničim izazvano pokušao da centrira sa desnog krila. Njegov centaršut – kasnije, od strane selektora Gerard Houlliera, okarakterisan kao “potez koji je ubio Francusku” – otvorio je bugarsku kontru koja je u par poteza stigla do francuske polovine.  Do lopte je onda stigao Lubo Penev, odlični napadač koji je sa velikim uspehom nastupao za Valenciu i Atletico iz Madrida – Penev je, bez puno premišljanja, dubinskom loptom izbacio Kostadinova, koji se u punom trku odjednom našao u izglednoj gol šansi na desnoj ivici šesnaesterca. Emil je primio loptu kolenom, spustio je na desnicu, i snažnim šutem iskosa još jednom savladao tamnoputog golmana PSG-a. Francuska je bila na kolenima – “trikolori” su pred svojim navijačima doživeli pravi pravcati debakl, a za Bugare najbolje je tek trebalo da se desi. Ova generacija bila je ipak previše kvalitetna da u Ameriku ode čisto – turistički.

Prvi hendikep stigao je pre nego što je turnir i počeo. Lubo Penev, koji je uz Stoičkova i Kostadinova činio ubojit napadački trougao, ispao je iz selekcije zbog tumora na testisu. Ako to nije bilo dovoljno, Bugarska se na turniru obrela u na prvi pogled krajnje nezahvalnoj grupi u kojoj su se, pored komšijske Grčke, našli i revitalizovana Argentina i te godine izuzetna Nigerija. Afrički fudbal je devedesetih bio u izuzetnoj ekspanziji, i Bugari su to izuzetno dobro stigli da osete – na turnirskoj premijeri, Nigerija ih je potpuno rasturila sa 3-0. Naspram raspevanog tria Amuneke – Amokachi – Yekini, fudbaleri selektora Peneva izgledali su blago rečeno kao grupa građana. Ništa u tom trenutku nije indiciralo da će heroji sa Parka Prinčeva uopšte izaći iz grupe – a kamoli nešto drugo.

Sreća je ipak tog leta pogledala naše balkanske komšije. Pravi tonik za gorku pilulu progutanu protiv Nigerije stigao je u obliku nejake Grčke, koja je ispraćena sa čak četiri pogotka u mreži. Stoičkov je dva puta pogodio sa bele tačke, a Lečkov i Borimirov dodali su još po jedan.

To se zbilo na terenu, a van njega, kao udar groma pukla je vest da je Diego Armando Maradona izbačen sa turnira zbog korišćenja efedrina. Ovaj razvoj događaja isekao je krila do tog momenta dominantnoj Argentini, koji su sa dve pobede iz dva meča već bili kvalifikovani pred utakmicu sa Bugarskom. U meču gde je pobeda ujedno značila i prolaz, Bugari su dva puta našli put do mreže demoralisanih Gaučosa – još jedan pogodak Stoičkova, kao i lep gol glavom veterana Sirakova, overili su plasman “lavova” u najboljih šesnaest na svetu. Neloše za nekoga ko do te godine uopšte i nije uspeo da pobedi na najvećoj sceni.

Osmina finala donela je malu maturu u obliku Meksika, i idealnu priliku za revanš na koji su Bugari čekali osam godina. Već u šestom minutu, Ivajlo Jordanov poslao je sjajan pas u prazan prostor po levom krilu, gde se naravno ubrzo stvorio Stoičkov. Napadač Barcelone se lako izborio sa meksičkim suparnikom koji ga je nekako ispratio, i, slično kao Kostadinov u Parizu, pocepao mrežu snažnim šutem iskosa. Svega deset minuta kasnije, sudija Jamal Al Sharif iz Sirije poklonio je Meksikancima povratak u meč, kada je jedan prilično mek kontakt Kremenlieva nad Luisom Alvesom pretvorio u jedanaesterac. Protestovali su Stoičkov i ekipa, Sirakov je čak i dobio žuti karton zbog prigovora, ali arapski delilac pravde nije imao nameru da se predomisli. Garcia Aspe je rutinski poslao Mihajlova u drugi ugao, i sve je počelo iznova. Do kraja meča, Bugarska je imala „više od igre“ – Kostadinov je pogodio stativu iz slobodnjaka, i jednom je njegov udarac glavom izbačen bukvalno sa gol linije, ali golova više nije bilo. Ni produžeci nisu doneli rešenje, pa se pristupilo izvođenju penala.

Prva serija obznanila je svim prisutnima koliko su i jedni i drugi bili nervozni u tom momentu. Garcia Aspe je prvi preuzeo odgovornost za Meksiko i svoj šut sa bele tačke poslao iznad prečke. Krasimir Balakov, kreativni mozak bugarskog napada, imao je ubrzo zatim priliku da svojim zemljacima donese prednost, ali je njegov pokušaj odlično odbranio legendarni Jorge Campos. Na scenu je tada stupio veteran Mihajlov. Uspešno je ukrotio šuteve Bernala i Rodrigueza (ovom drugome je bukvalno uhvatio živu loptu), i tako otvorio vrata svojim izvođačima, koji ga nisu izneverili – rezervista Bončo Genčev i Daniel Borimirov stavili su Bugare u pol poziciju za četvrtfinale. Claudio Suarez uspeo je da iz četvrtog puta konačno pogodi za Meksiko, ali svu njihovu nadu pokopao je Jordan Lečkov. Bugarska je sada ušla u „elitnih osam“, a tamo ih je čekala Nemačka Bertija Vogtsa.

Ako je danas Nemačka, sa svojom cenjenom politikom probijanja mladih talenata u prvi tim i beskompromisno napadačkim, atletski savršenim stilom igre gotovo rečeno fudbalska avangarda, sredinom devedesetih „panceri“ su predstavljali pravu reakciju.

Selekcija nekadašnjeg proslavljenog desnog beka Borussije iz Moenchengladbacha obilovala je „iskusnim“ kadrovima čije su karijere tada bile ili na izmaku, ili barem blizu toga. Tridesetogodišnji Jurgen Klinsmann bio je recimo pravi „poletarac“ naspram Rudija Voellera (34), Lothara Matthaeusa (33) i Guida Buchwalda (33) – u startnih jedanaest tog 10. jula u Njujorku, najmlađi nemački igrač bio je dvadesetšestogodišnji Martin Wagner, a konce veznog reda držali su Andreas Moeller (27) i Thomas Haessler (28). Činjenica da su Nemci na dva prethodna velika turnira igrali dva finala i jednom čak i trijumfovali držala je šefove DFB-a u ubeđenju da tu ne treba mnogo talasati. Ta procena pokazala se kao pogrešna, a račun su im ispostavili upravo junaci ove priče.

Posle 45 minuta bez gola, ali ne i bez šansi (Balakov i Klinsmann imali su lepe prilike), Nemci su početkom drugog poluvremena preuzeli inicijativu i ubrzo došli do izgledne prilike da reše pitanje pobednika. Ponovo je sudija uzeo Bugare na zub – ovaj put, Klinsmann je pao kao pogođen metkom posle vrlo, vrlo, vrlo upitnog starta Jordana Lečkova (ni dvadeset i dve godine kasnije autor teksta ne može da potvrdi da li ga je ovaj uopšte i dotakao), a najstrožu kaznu realizovao je Matthaeus. 1-0, i naizgled još jedno polufinale za uporni “Mannschaft”.

h

Sa time se, jasno, nije složio ko drugi nego Stoičkov? Trebalo je prvo odoleti nemačkim naletima nakon gola – “švabe” su namirisale krv u vodi i odmah krenuli da bockaju okolo Mihajlova, ali drugi pogodak se nije materijalizovao iz nekoliko povoljnih šansi. Imali su tu Bugari i sreće kada je Voelleru poništen pogodak zbog ofsajda, jer se aktivirao iz nedozvoljene pozicije posle jednog odbijenog šuta Andreasa Moellera. Trenutak istine nastupio je u 75. minutu. Bugarska je iznudila slobodan udarac sa oko dvadeset i kusur metara u liniji leve stative Boda Illgnera, a ka lopti je krenuo…ma, već i sami pretpostavljate ko. Stoičkov je uzeo kratak zalet, lopta je prebacila nemački živi zid i bezbrižno ušla u Illgnerovu mrežu, koji je celu akciju stigao samo da isprati pogledom. Naredna scena, u kojoj Stoičkov trči ka tribinama, gleda u nebo i krsti se “po pravoslavno”, delovala je kao pravi melem za dušu srpskih ljubitelja fudbala.

Kad već ne možemo mi, daj da tim gnusnim Nemcima smesti neko “naš”! Hristo Stoičkov? Vaistinu Stoičkov!

Svega tri minuta kasnije, dogodilo se i ono nemoguće. Posle kratke kombinacije na desnom krilu, Zlatko Jankov, pouzdana „radilica“ i čovek koji je podmetao leđa, bubrege i cevanice za Balakova celu svoju reprezentativnu karijeru, uputio je naizgled lenj centaršut prema nemačkom kaznenom prostoru. Lopta je, činilo se, „plovila“ po vazduhu čitav minut, i nijedan Nemac se nije našao ni blizu. Ali zato jeste Jordan Lečkov. Proćelavi vezista dobro je ispratio celu akciju, ocenio pravi trenutak i glavom tukao prema golu. Illgner se istegao koliko je god to njegova fizionomija dozvoljavala, ali uzalud. Bugarska je vodila 2-1, i taj rezultat se do kraja nije promenio. Bugari u polufinalu! Još uvek se jasno sećam dve stvari tog dana. Prvo, sećam se vriska mog oca, koji je unezverno povikao “IDEMO BATKO!” kad je Lečkov svojom ćelom zavio Nemačku u crno, a zatim, sećam se i kako sam odmah po okončanju meča izašao na basket i sumanuto saopštio drugarima da je Bugarska tukla Nemačku. Normalno, mislili su da ih, da prostite, zajebavam, i kako u to vreme nije bilo ni interneta, ni smartfona, ni bilo kakvog drugog načina da se ova šokantna informacija verifikuje, neverica je opstala sve dok na teren nije došao još neko ko je pogledao meč i mogao da potvrdi moj iskaz.

Nažalost, čudesnom bugarskom letu tu je i došao kraj. U polufinalu su se isprečili Italijani, koji su tradicionalno važili za poslednju ekipu koju želite da sretnete u dalekim fazama takmičenja. Majstor Baggio brzo je presekao Bugare sa dva gola u 21. i 25. minutu – Stoichkov je vratio iz penala pred poluvreme, ali snage za preokret nije bilo. Ovaj poraz sam, sećam se, jako teško podneo. Tog sam leta prilično loše vario inače meni često simpatične Italijane, ne samo zbog činjenice da su u osmini finala izbacili voljenu Nigeriju, nego i zbog izgubljene opklade sa dobrim drugom. Ulog nije bio neki, čitav jedan sladoled, ali sam ja bio toliko deprimiran i besan da sam u stilu Miodraga Ješića odbio da priznam poraz i isplatu razvukao na narednih…eh, zapravo, ne sećam se ni da sam mu ikad kupio taj prokleti sladoled. I dan danas se šalimo na tu temu.

U meču za treće mesto, Bugari su se, onako kako samo Balkanci umeju kad “psihološki padnu”, raspali na sitne komade.

Švedska ih je kompletno razmontirala sa 4-0, Zvonko Mihajlovski trubio je sa TV prijemnika o “pet Andersonovih golova, pet Andersenovih bajki”, smetnuvši s uma da je slavni pisac zapravo bio Danac, ali nije bilo veze.

Bugarska je svakako bila glavna feel-good priča tog leta, i možda je to bio kraj što se tiče američkog leta devedes’ i četvrtog, ali ne i ove reprezentacije. Vratiće se Hristo, Emil, Krasa, Jordan, Trifon i ostali, osvetlaće opet obraz našem regionu, barem dok se mi ne vratimo.

600-x-400

Tako je barem trebalo da bude, ali od svega toga ispade jedno veliko – ništa. Bugari su stigli do Eura ’96 u Engleskoj, gde ih je nekoliko spornih sudijskih odluka (npr. gol Stoičkova za pobedu protiv Španije poništen zbog navodnog ofsajda), kao i osveta Francuske od 3-1 u poslednjem meču grupa, sprečilo u ambiciji da dođu do eliminacija. Dve godine kasnije na SP u Francuskoj, sada već ostareli, umorni tim, nedovoljno obnovljen mlađim fudbalerima, izborio je na premijeri bod protiv Paragvaja u jednoj od najdosadnijih utakmica u istoriji SP (inspirativni TV komentar Ljubomira Žakule, koji bukvalno nijednog igrača nije uspeo da nazove imenom već se koristio poštapalicama tipa “paragvajski centarfor” i “bugarsko krilo”, samo je doprineo ukupnom utisku). Usledio je još jedan poraz od Nigerije (i Bore Milutinovića), a završni čin bio je groteskna utakmica protiv Španije, koju su Bugari izgubili sa sramotnih 6-1 – groteskna, kažem, jer ovaj trijumf Špancima nije značio ama baš ništa, uzevši u obzir da je stari bećar Bora u isto vreme džentlmenski pustio Paragvaj i tako spustio rampu „furiji“, čiji su igrači nemilice punili Bugare i plačući se vraćali ka centru sa loptom u rukama.

I tako, dok rekoste “šopska salata”, bugarski je fudbal ponovo iščezao sa svetske scene. Nakon francuskog debakla, komšije su samo još jednom dobacile do velikog turnira – u Portugalu 2004. bili su ubedljivo najgori od svih timova.

Hristo Stoičkov je 1995. prešao iz Barcelone u Parmu, i nikad više nije bio onaj isti igrač koji je terorisao evropske i svetske odbrane. Kostadinov je odradio jednu sezonu u Bajernu, pa se posvetio tezgarenju po Turskoj i Meksiku. Kakav-takav nivo održali su Lečkov i Jordanov – Balakov je, zato, postao velika legenda VfB Stuttgarta, čiji su ga navijači proglasili najboljim igračem u istoriji tog kluba. U godinama koje su nailazile, Bugarska je iznedrila samo jednog igrača koji je napravio zapaženu karijeru u evropskim okvirima – centarfora Dimitra Berbatova. Njihovo nacionalno takmičenje je trenutno toliko očajno da ga mnogi svrstavaju ako ne odmah uz našu Superligu, onda barem ne daleko od nje.

A Trifon? Trifon je završio igračku karijeru 2001. u dresu austrijskog Florisdorfera, i zatim se posvetio naftaškom biznisu. Bio je vlasnik lanca benzinskih pumpi austrijske firme „Avanti“, i povremeno se i bavio administracijskim poslovima u bugarskom fudbalu. Par dana nakon proslave svog pedesetog rođendana, doživeo je mali infarkt – doktori su utvrdili smetnje u radu srca, i savetovali nekadašnjeg kostolomca da drastično promeni način življenja. On je to ozbiljno shvatio, ostavio cigare i alkohol, ali telo ga nije poslušalo.

Preminuo je od drugog srčanog udara 13. februara ove godine. Ne znam koje su mu bile poslednje misli, ali verujem da je, još od ’98 naovamo, imao žarku želju da još jednom vidi svoju zemlju na svetskom prvenstvu.

Neka mu je večna slava. Sećanje na njega, na Emilov srednji prst celoj Francuskoj, na Hristove majstorije po levom boku, na Krasimirova precizna dodavanja, na Jordanovu „bilijarsku kuglu“ i mnoštvo drugih stvari koje pamtimo iz te ere nikada neće izbledeti u ovom kraju Evrope. Možda nisu bili prvi u Americi – u svojoj Bugarskoj će u ligi uspomena zato uvek biti na čelu tabele.

image_content_17716317_20160218202351

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: