Da li imate preko 18 godina?

Pobednici i grešnici!

Brutalno psovati naše sportiste i nazivati ih pogrdnim imenima nije nešto što bi trebalo upražnjavati – ali, i oni moraju biti fer prema nama, i otvoreno reći kada su izneverili naša očekivanja.

5
0

Dario Šarić 17. avgust 2016. godine sigurno neće pamtiti po dobrom. Posle nervoznog starta četvrtfinalnog meča protiv Srbije, novi košarkaš Filadelfije sredinom je treće četvrtine bukvalno vraćen na fabrička podešavanja posle ponižavajućeg zakucavanja Raduljice, a zatim je i ono malo živaca što mu je ostalo izgubio čineći nameran faul nad Nikolom Jokićem, koji se, ruku na srce, toliko zaneo u glumljenju nasilnog čina nad njime da se otkotrljao skoro do urugvajske granice. Na kraju, mršavih 7 poena, 4 skoka, 3 izgubljene lopte bile su brojke sa kojima se mladi Šibenčanin morao zadovoljiti.

raduljica

foto: FIBA

Koliko god ovo bilo Dariovo veče za zaborav, jednu stvar sam ipak nešto bolje zapamtio. U neformalnom obraćanju hrvatskim medijima nakon utakmice, Šarić je svoju partiju sumirao doslovno u jednoj rečenici – „odigrao sam kao poslednja pička“. Izuzmemo li vulgarnost i političku nekorektnost kojima ova sentenca pleni, bila je to brutalno iskrena analiza sopstvene beskorisnosti u minulom meču. Nije Šarić ovde gledao prema arbitrima, kao što je to ponovo uradio njegov selektor Aleksandar Petrović – čovek kome već duže vreme možemo obrisati ono „Trica“ i zvati ga, recimo, „Aca Kukavica“ – niti je napisao emotivni status na Fejsbuku poput Roka Lenija Ukića, koji je prvo priznao da je popio pet piva i šaku sedativa, a onda izjavio kako je Hrvatska sigurno bolja, al’ šta ćeš, sreće neimasmo (ova objava ostaje bitna za srpsku lingvistiku, jer smo svi mi tada naučili da se „bensedin“ na hrvatskom kaže „normabel“ – ah ti Hrvati, čak im i lake droge zvuče kao da su sa bečkog dvora). Ne, Dario je, da parafraziram Majkla Džeksona, počeo od čoveka u ogledalu. Ja sam odigrao loše, i evo me sada, stojim pred vama. Tako je kako je.

Tokom prve nedelje olimpijskih igara u Rio de Žaneru, srpski sportisti beležili su uglavnom mizerne rezultate. Srpski strelci, naš najkonzistentniji izvor medalja, stigli su da uđu u tek jedno finale (od dvadesetak šansi za isto), standarni vaterpolisti su počeli sa dva remija i porazom, košarkaši su proklizali protiv Australije i onda bili primorani da kalkulišu, a Novak Đoković, već sada ozbiljan kandidat za naslov najboljeg tenisera u istoriji, je već u prvom kolu položio oružje pred izuzetno motivisanim Del Potrom.

vUMfgxTu

foto: rio2016.com

 

Sav ovaj nesrećni splet događaja potegao je staru debatu u našim medijima i na društvenim mrežama – smemo li mi da kritikujemo naše sportiste, i ako smemo, na koji način?

U Srbiji postoje uglavnom dve struje javnog diskursa o sportistima. Prvi je hejterski – svaki kiks dočekuje se na nož, i ljudi su u stanju da naširoko drve na društvenim mrežama o tome kako je osoba A kreten jer nije odigrao onako kako je komentator u datom momentu očekivao. Drugi, jednako iritirajući, je guslarski, i javlja se skoro isključivo kao kontrapunkt hejterskom. U guslarskom narativu, svaki sportista je „legenda“, i ne pljujmo po legendama, pa dokle pljujemo po našima, jaaaaaoooo pa mi smo najgori narod, zato nam je i ovako! Ova dva lica srpskog javnog mnjenja, priznaćete, stvaraju prilično šizofrenu atmosferu u ionako već dovoljno šizofrenom medijskom kontinuumu moderne Srbije – u istom danu, vi možete pročitati kako neko psuje Novaka Đokovića jer je ispao u prvom kolu Umaga (i verovatno oborio pola zemlje na tiketu od šest parova), ali i kako ne treba psovati Nenada Krstića što je dao tri poena iz osamnaest šuteva u meču protiv uvek neugodne Finske jer eto, dešava se.

I gde je tu sad istina? Kao po običaju, uvek negde između. Kao komentatori u javnom prostoru, koji je nakon uvođenja interneta postao prijemčiv bukvalno svima, naša je dužnost i da hvalimo i da kritikujemo. Ali – sa merom. Jer kritički pristup, ako je pravilno usmeren, može samo poboljšati odnose između sportista i naroda. Šteta, dakle, što Srbima uglavnom nedostaje baš te mere da sve dođe na svoje mesto.

Jedna od čuvenijih sintagmi koje srećem u poslednje vreme je da se sportisti ne smeju kritikovati od strane bilo koga ko i sam nije sportista.

Time se neki govornici na finjaka izoluju od neželjenih spoljnih uticaja, jer, ne možeš ti sad reći nekome nešto a da si bio, citiram, „oslobođen fizičkog“. Ta zatupasta uvreda, kojoj su pribegavali čak i monumenti srpskog sporta kakav je recimo Dejan Bodiroga, dovoljno govori o raskoraku atleta sa prostim narodom. „Uradi ti bolje ako možeš!“. Pa ne mogu, kako da ti kažem, ja sigurno neću biti olimpijac za života. Ali da li je to zaista presudan kriterijum za javnu kritiku nečijeg rada?

Namerno sam gore spomenuo Nenada Krstića, jer dobro pamtim njegov izliv žuči na Tviteru kada se košarkaška reprezentacija, posle mnogo muka, kvalifikovala za Evrobasket 2013. u Sloveniji. Sećate se možda tih kvalifikacija – u grupi sa Izraelom, Estonijom, Crnom Gorom, Islandom i Slovačkom Srbija je stigla do željenog rezultata tek u poslednjem kolu protiv Izraela, a dotle je stigla da izgubi dva puta od Crne Gore, te po jednom od Izraelaca i Estonaca. Javnost je tada, logično, bila nešto manje zadovoljna igrama „Orlova“, a njihovo nezadovoljstvo Krstić je iskoristio kao municiju. Posle pobede nad Izraelom, novi je centar Galatasaraja osuo paljbu po otprilike svakome, govoreći kako su pokazali kritičarima ko je ko i šta je šta, potpuno smetnuvši valjda sa ume da su ovo bile kvalifikacije sa prosečnim evropskim selekcijama koje bi ekipa našeg kvaliteta rutinski trebalo da odrobija.

Sigurno, verujem da je u kritikama bilo i nekih neukusnih komentara, ali stanite, samo malo – kako javnost zapravo treba da reaguje ako se porazom u Talinu kvalifikacija za Evrobasket stavi na veresiju? Ova selekcija Srbije, pod vođstvom Dude Ivkovića, je samo tri godine pre bila drugoplasirana na Evrobasketu u Poljskoj, i odmah zatim četvrta na Svetskom kupu u Turskoj. Postoje, dakle, neki standardi koji su nam sami košarkaši postavili. Sasvim je prirodno da, ukoliko ekipa ne nastupa po tim zacrtanim standardima uspešnosti, dođe do nekih kritičkih osvrta.

Mogao je Krstić tada i da odreaguje „šarićki“, ali ne. On se ipak opredelio za junačenje u 140 karaktera.

Daleko da je to bio prvi takav incident. Slobodan Soro se zamalo pobio sa novinarima posle meča za bronzanu medalju u Londonu, jer mu se nije svidelo pitanje o „oscilacijama u odbrani“. Sadašnji golman Brazila je prvo izvređao jednog predstavnika medija, uz savet da „malo bolje nauči vaterpolo“, pa je onda i počeo da se dernja na sve prisutne. Znam kakvih sorti ima među kolegama i dosta puta je i gnev sportista donekle i opravdan, ali simptomatična je pojava da je novinar uvek „debeli koji nije radio fizičko“, „balerina“ ili šta već, dok je sportista uvek relevantan kritičar novinarskog pisanja. Valjda su svi završili FPN, samo kriju.

Dolazimo ovde ponovo do značaja Šarićeve izjave sa početka teksta.

Iako u narodu ima i hejtera i guslara, narod pre svega voli i ceni svoje sportiste.

Kada se svi naši asovi okupe pod državnom zastavom, jasno je da je u svačijem interesu da dođe do nekih dobrih rezultata. A ako do toga ne dođe, narod bi želeo da zna zašto je tako. U nekim slučajevima, protivnik je jednostavno bolji, i tu nema zbora. Odigrate li na 100% svojih mogućnosti i opet pretrpite poraz, prosto morate priznate rivalov kvalitet. Šta, međutim, ako doživite neuspeh u utakmici gde ste smatrani za velikog favorita, i pritom pružite nedostojnu količinu truda, ispod vašeg realnog kvalitativnog nivoa?

Tu uglavnom dolazi do produbljivanja jaza između „nas“ i „njih“. Svi ljudi koji su pratili Olimpijske igre su nekakva vrsta patriote. Kao takvi, oni su uvek spremni da bodre do kraja, a i da oproste kad treba – to su ipak sve „naši“. Ali za oproštaj treba nastupiti kao Dario. Umesto toga, mi često dobijamo kukavne eseje o tome kako su uslovi bili loši. Kako je falilo ovo, falilo ono. Uvek je tu nešto treće stajalo na putu između sportista i medalja. Takav odnos prema navijačima, ljudima koji odvajaju svoje vreme da bi pratili igre naših sportista, definitivno dovodi do raspirivanja hejterskog elementa koji ipak pomalo čuči u svima.

Pogledajmo, recimo, slučaj Ivane Maksimović. Dvadesetšestogodišnja strelkinja, koja je na prethodnim igrama osvojila srebro u disciplini 50m trostav, i trenutni je evropski prvak u toj kategoriji, nije ušla čak ni u finale u obe svoje discipline. Bio je to rezultat ispod svačijih očekivanja, i jasno je da se u medijima govorilo o podbačaju. U njenu odbranu stao je vrlo brzo njen suprug, košarkaš Danilo Andjušić, koji je na Instagram postavio fotografiju njene i očeve olimpijske medalje (zašto li je ubacio Gorana Maksimovića u ovu priču, to samo on zna), i preteći vrištao kako će se „tek čuti šta je sve bilo na pripremama i kako su se oni spremali!“. Danilov čin odbrane supruge kao takav je sasvim normalan, ali sve ostalo je nebuloza.

andjusic-maksimovic

foto: OKS

Sama Ivana je polu-priznala da baš i nije bila u najboljoj formi, uz opravdanje da joj je falilo samo malo „sreće“, jer je promašila finale za pola kruga. Da li je realno da evropska šampionka mora da priziva sreću kako bi ušla u finale, ili da je muž brani mističnim navodima o teškim iskustvima sa priprema? Aranka Binder pre 24 godine gotovo do poslednjeg dana nije znala hoće li uopšte ići u Barselonu na igre, a kad je otišla, pušku je videla bukvalno na dan takmičenja, bez prava treninga. Upitna je tu bila i zajednička odluka OKS-a i nje da upravo ona nosi zastavu Srbije na svečanom otvaranju, jedva desetak (ili manje?) sati pred izlaska na vatrenu liniju. Primera radi, vaterpolisti, koji su igrali protiv Mađara iduće jutro od devet po lokalnom vremenu, nisu defilovali sa ostatkom naše delegacije.

Poraz Aleksandra Karakaševića u drugom kolu stonoteniskog turnira je još jedan zanimljiv primer. Karakašević se oprostio od Igara posle meča sa Britancem Polom Drinkolom, i posle komentarisao da je izgubio od boljeg protivnika. Čestit komentar i pošteno rezonovanje, što ipak nije sprečilo ničim izazvane neukusne komentare na račun njegove telesne težine, pa čak i javno negodovanje jednog dnevnog lista koji se pitao „a zašto mi šaljemo ovog čoveka na te Igre kad ionako ništa ne valja?“. Aleksandar je imao i javnu repliku svojim kritičarima (ipak je Zemunac), i stvari su nakon toga legle na svoje mesto.

karakasevic

foto: OKS

Zanimljivo je doduše da je maratonka Olivera Jevtić nekako izbegla Karakaševićevu sudbinu, iako po treći uzastopni put nije uspela da završi olimpijsko izdanje najduže trke. Jevtićeva je, pritom, pred odlazak rekla kako je odličnog zdravlja, a onda je dve nedelje kasnije nakon odustajanja komentarisala kako je došla sa povredom u Rio i da je to bio glavni razlog preranog završetka maratona. I kome sad tu verovati?

I ženski kajakaški tim imao je svoju epizodu. Nakon lošeg rezultata u ženskom kajaku, naša reprezentativka Olivera Moldovan zagrmela je zbog odluke stručnog štaba da se promene posade pred same OI, implicirajući da je to kumovalo nepovoljnim ishodom polufinalne trke. Samo dvadeset dana pre, njena sestra, Nikolina, inače donedavno Oliverin redovan partner, naglas je hvalila upravo tu odluku. „Bilo bi, bojim se, kajanja posle Rija“, rekla je tada mlađa sestra Moldovan u izjavi za nacionalni servis. Ovakvi slučajevi definitivno ne pomažu percepciji sportista u javnosti, i igraju veliku ulogu u prizivanju negativnosti.

SESTRE-MOLDOVAN-009

foto: OKS

Ali, ipak nije sve tako crno. Uzmimo našu bronzanu atletičarku Ivanu Španović kao pozitivan primer zaokreta. Na igrama u Londonu, Ivana je u finalnoj seriji delovala kao da je promašila stadion – bezidejno, dekoncentrisano, stigla je čak i da skoči uvredljivih 4.29 u prvoj finalnoj seriji. U Riu, zato, priča je bila potpuno drugačija. Sa 7.08 oborila je državni rekord i uzela bronzu, što je svakako veliki uspeh. Međutim, u izjavi za naše medije Ivana je gotovo u suzama rekla kako nije zadovoljna učinjenim – jer je mogla više. I ovo je, rekao bih, put koji bi ostali trebalo da prate.

"Keep your mind set, keep your hair long,oh my darlin', keep your head up, keep your heart strong".

A photo posted by Ivana Španović (@ivanaspanovic) on

Pokušamo li da napravimo kompromis u ovoj priči o pobednicima i grešnicima, te nama koji se bavimo njihovim sudbinama, shvatićemo da pre svega svi moramo biti fer jedni prema drugima.Brutalno psovati naše sportiste i nazivati ih pogrdnim imenima sigurno nije nešto što bi trebalo upražnjavati – ali, i oni moraju biti fer prema nama, i otvoreno reći kada su izneverili naša očekivanja. Ovakav odnos snaga formiraće na duge staze povoljniju klimu kako među sportistima, tako i među medijima, pa se nadamo se više neće ponavljati slučajevi Krstića, Sora ili „Grofa“ Božovića koji se pozivajući na svoju stručnost i iskustvo koriste vulgarnostima i pretnjama kako bi zaobišli odgovore na „škakljiva“ pitanja.

Do novih Olimpijskih igara dele nas četiri godine, što je sasvim dovoljno vremena da obe strane preispitaju svoj odnos jedni prema drugima.

Osam medalja u Brazilu istorijski su uspeh naše zemlje, i sada ga treba valorizovati kroz dalji rad. A ako mediji preispitaju svoju retoriku, a sportisti, da prostite, prestanu ponekad da nam prodaju muda za bubrege, u Japan ćemo sigurno stići spremniji nego prošli put. A ako ne spremniji, onda sigurno – zdraviji i srećniji.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: