Play ball! Najbolji filmovi o bejzbolu!

Svi mi gledamo sport jer…pa, jer ga prosto volimo. Ushićenje zbog prelepe akcije koja dovodi do gola, šuta za tri poena u poslednjim sekundama za pobedu, „cepelina“ u rukometu ili virtuoznih “upijača” u odbojci, sve su to normalne ljudske reakcije na lepote koje profesionalni sport daruje svojoj publici. Ali u sportu postoji još jedan aspekat koji mnogi previde, i koji, ako mu se posvetite kako treba, je suštinski još darovitiji. Reč je o vezi sporta i kulture, i neraskidivih niti koju ova naizgled razbibriga stvara između sebe i ljudi.

U ovom trenutku, većina takmičenja kakve danas poznajemo stara su oko stotinu i više godina, što je dovoljan vremenski period da se oko njih stvori sloj mitologije i folklora. Ranije sam već pisao kolika je, recimo, bila važnost fudbala u ratom zahvaćenoj Evropi, i koliko se te priče i danas prepričavaju. Fudbal u Južnoj Americi uživa još veću tradiciju, a u zemljama Komonvelta već uveliko postoje mitovi i legende o ragbiju i kriketu. Među kanadskim ljubiteljima hokeja još uvek živi priča o tome kako je Maurice Richard ujutru nosio sestrin klavir na peti sprat, a uveče dao pet golova za Canadiense – ništa manje impresivne nisu ni sage o mitskoj seriji između Kanade i Sovjetskog Saveza odigrane 1972., kao i američkom “čudu na ledu” iz Lake Placida 1980. Ovakvih primera ima širom sveta, i oni jasno govore o toj spregi sporta i čoveka, i unikatnoj kulturi koju taj odnos proizvodi.

Severna Amerika, konkretno Sjedinjene Američke Države, su područje sa jako bogatom sportskom tradicijom, i to ih čini plodnim tlom za ovakve stvari. Košarka, u osnovi američki sport, je nigde kao u Americi uhvatila korene. O američkom fudbalu i njegovoj filmičnosti ste takođe već mogli da čitate na ovom portalu. Hokej smo spomenuli, ali ono najameričkije čuvamo za kraj. Reč je o sportu koji će ove godine proslaviti ravno sto četrdeset godina profesionalne aktivnosti, o sportu koji je milošte nazvan “america’s pastime” i koji i van svog „matičnog“ kontinenta uživa status nacionalnog kulta i na Kubi, Dominikani, u Portoriku, Venecueli, Južnoj Koreji i Japanu. Naravno, govorimo o – bejzbolu.

foto: panamericanworld.com

Bejzbol, ta krajnje prosta igra u kojoj su jedini potrebni rekviziti loptice, palice i rukavice, prvi put je viđena još u Engleskoj u 18. veku, kao nekakav evolucijski stadijum tamo mnogo popularnijeg kriketa. Svoje prepoznatljivo ruho bejzbol dobija šezdesetih godina devetnaestog veka u Njujorku – “New York style baseball2 ubrzo postaje i model za nacionalnu formu igre, i 1876. počinje i profesionalno takmičenje u istom, preteča današnjeg Major League Baseballa.

Koliko je bejzbol postao omiljen u narodu svedoči i velika kulturna i mitološka zaostavština nastala iz ljubavi prema njemu.

Kao možda nijedan sport pre njega bejzbol je uveo kulturu “prokletsva”, neku formu nebeske kazne za minule grehe koji se odražavaju na uspeh izvesnog tima na terenu. Tako su, recimo, Boston Red Soxi skoro čitav vek nosili “prokletstvo Bambina”, tojest Babe Rutha, jednog od najvećih igrača u istoriji sporta. Legenda kaže da su se bogovi bejzbola strašno naljutili kada je Babe poslat iz Bostona u New York, kako bi vlasnik Red Soxa navodno skupio dovoljno novca da finansira brodvejski mjuzikl “No, No, Nannette”, i prokleli ceo klub za nauk kako se nikad ne treba odricati najboljih zarad nečeg trivijalnog. Ovaj mit naknadno je dopunjen i pričom da je Babe lično bio toliko besan da je bacio svoj klavir u jezerce blizu njegovog bostonskog imanja, i ljutito izjavio kako Boston neće doći do titule dok god je klavir na dnu. Red Soxi su u narednih nekoliko decenija više puta stizali na sam prag nove titule, ali su gubili odlučujuće utakmice na takav način da je neko stvarno mogao da pomisli da je reč o pravoj pravcatoj kletvi. Entuzijasti su čak organizovali i ronilačke ekspedicije da pronađu Ruthov klavir – naravno, bez uspeha. Kletva je konačno skinuta 2004. godine, a od te godine Soxi su još dva puta postajali šampioni.

Drugo veliko prokletstvo – koje, inače, još uvek traje – je “jarčeva kletva”, vezana za Chicago Cubse. Kažu da je jedan veliki navijač Cubsa imao jarca kao ljubimca, kojeg je stalno dovodio na utakmice, i uredno mu plaćao kartu. Međutim, jednoga dana, za vreme velikog finala, uprava kluba je procenila da je jarac na tribinama sramota za imidž njihovog kolektiva, i naložila osoblju da izbaci životinju. Naravno, jarčev vlasnik (ili, bolje rečeno, prijatelj) je burno reagovao, i dok je napuštao stadion, prokleo Cubse da više nikad ne osvoje titulu. Sedamdesetak godina kasnije, vradžbina je još uvek na snazi.

Nije bezbolu trebalo puno da od narodne poezije stigne i do autorskih dela.

Pesnik Ogden Nash, u Srbiji poznat po svojoj poemi o Dalaj Lami koju je fantastično preveo Dragoslav Andrić, bio je veliki ljubitelj bejzbola, kojem je posvetio jednu od svojih najlepših pesama “Lineup for Yesterday”.

Ernest Thayer, književnik iz Masačusetsa, napisao je danas čuvenu pesmu “Casey at the Bat”, koja je i zvanično proglašena za najpoznatije delo poezije koje se bavi bejzbolom. Stephen King je u skoro svaku knjigu stizao da ubaci delove koji se bave voljenim Red Soxima, Bruce Springsteen lamentira o tome kako je u mladosti imao prijatelja koji je bio sjajan igrač (“Glory Days”), a nekadašnji frontmen Credence Clearwater Revivala John Fogerty pretače svoju strast prema sportu u veliki hit “Centerfield”, koji i dan danas možete čuti na gotovo svakom američkom stadionu.

Moderna američka kultura i bejzbol prosto idu ruku pod ruku – ljudi su me često pitali je li bejzbol nalik kriketu, a ja im često odgovorim da je najsličniji sport zapravo fudbal. Ne zbog pravila igre, već zbog svog kulturno-sociološkog uticaja i duboke povezanosti sa običnim čovekom.

Često sam slušao ljude kako otpisuju bejzbol kao američku tvorevinu nejasnu svima sem njima, što nikako ne objašnjava popularnost ovog sporta u npr. Latinskoj Americi. U Venecueli i na Kubi su na vlasti ljudi koji preziru sve američko, ali im je bejzbol i dalje u krvi.

Prvi kubanski bejzbol klub osnovan je 1868., a žitelji ovog karipskog ostrva masovno su prihvatili bejzbol kao “narodnu stvar”, uzevši je kao simbol opozicije prema španskim kolonistima koji su forsirali borbe bikova.

Tradicija se održala i posle kubanske revolucije, a Fidel Castro je čak često koristio ovaj sport u propagandne svrhe, želeći da pokaže imperijalistima kako je bolji od njih na njihovom terenu. Tako je Kuba tri puta slavila na olimpijskim turnirima, i održala visok profil u međunarodnim okvirima i pored činjenice da je Kubancima zabranjeno da profesionalno nastupaju u Americi (izuzmemo li ovde, naravno, dezertere). Pokojni predsednik Venecuele Hugo Chavez nije bio samo ljubitelj – pre svoje političke karijere, bio je aktivan učesnik juniorskih takmičenja, a bejzbolom se bavio i kao vojnik.

foto: Jon Eckert

Šta tek reći o Japanu? Tamošnji intelektualci često vole da istaknu kako je bejzbol toliko japanska stvar, da bi ga sigurno oni izmislili da ih Amerikanci nisu pretekli. Obračun između bacača i udarača, vele oni dalje, nešto je najjapanskije ikada, i u tom kratkom okršaju sumiran je ceo njihov mentalitet. Tradicija ove igre u zemlji izlazećeg sunca jednako je velika i dugačka koliko i američka. Tu je, recimo, čuveni srednjoškolski turnir na stadionu Koshien, koji uživa vekovnu tradiciju i privlači milione televizijskih gledalaca jednom godišnje kada se održava. Ligaške utakmice su uvek odlično posećene, i sportu se pridaje velika pažnja u dnevnoj štampi i medijima uopšte. Proslavljeni japanski sineasta Takeshi Kitano vlasnik je i svog poluprofesionalnog tima, gde povremeno nastupa kao bacač. A poznato je i da je američka vlada za vreme drugog svetskog rata imala spremne snimke u kojima Babe Ruth – koji je za vreme predratnih turneja po Japanu stekao reputaciju božanstva – osuđuje japanski militarizam i poziva Japance na bezuslovnu predaju.

Sada, kada sam vam valjda dovoljno objasnio koliko je bejzbol, u stvari, jedno veliko narodno veselje, pribećiću identičnoj strategiji kao u onom tekstu o Superbowlu. I stvarno, ima li boljeg načina da upoznate nešto novo a da to nije putem filma?

Bejzbol je godinama bio redovna inspiracija filmadžijama, a neki, poput Kevina Costnera, ostaće zapamćeni skoro pa isključivo po sportskim filmovima te vrste.

I pored nerazumevanja bejzbola na nekom širem nivou, domaće televizije i bioskopi redovno su prikazivali flimove o njemu, pa su mnogi od nas recimo odrasli gledajući Roberta Redforda koji razbija ostatak lige sa palicom koja nosi naziv „wonderboy“ i tome slično. Da skratimo priču, evo mog izbora za pet najboljih filmova ikad snimljenih o bejzbolu.

ISPOD CRTE – YMCA BASEBALL TEAM (2002. godina Kim Hyun-Seok)

Prvi film na listi je ujedno i malo iznenađenje. Ova polu istorijska drama, polu komedija nam izlaže priču o prvom ikada korejanskom bejzbol timu, koji je osnovan pod patronatom YMCA hrišćanskih misionara 1905. Osim komičnog prikaza danas nacionalnog sporta u Južnoj Koreji, reditelj i scenarista Hyun-Seok takođe ubacuje izvesnu dozu patriotske podloge u vidu zapleta da Korejanci igraju “prijateljsku” sa japanskim okupatorom, koja će rešiti pitanje njihovog zemljišta na kojem se nalazi teren. Ovaj konflikt, urađen po matrici koja je već viđena u filmovima kakvi su “Victory”, daje dodatnu dimenziju  celoj priči i pruža vam priliku da nešto naučite o azijskoj vojnopolitičkoj istoriji ranog dvadesetog veka. Song Kang-Ho, jedan od najpopularnijih korejanskih glumaca, je izvrstan kao smotani aristokrata koji se zaljubljuje u novu formu sportske razonode.

5. THE ROOKIE (2002. godina, John Lee Hancock)

Disney je u poslednjih dvadesetak godina postao poznat po svojim zašećerenim sportskim dramama kakve su npr. “Remember the Titans” – The Rookie nije izuzetak od pravila, ali vam to neće smetati da ispratite čudesnu priču o Jimu Morrisu.

Morris, koga maestralno tumači Dennis Quaid, je nekad bio perspektivan bacač ali nikad nije napravio karijeru. Skoro pa dvadeset godina kasnije, pratimo našeg glavnog junaka kako radi kao učitelj u Texasu, i usput trenira klince.

Baš ti klinci uspevaju da ga uvere kako možda on još nije za staro gvožđe – Morris ponovo uzima svoju rukavicu i kreće na dug put do MLB-a. Iako je film zasnovan po istinitoj priči, čak i bez previše umetničkih sloboda, svi elementi radnje su vam već dovoljno dobro poznati. Ali kao što rekoh, to vas neće sprečiti u uživanju. Scenario pogađa sve prave emocije, i Quaid je jako uverljiv kao grinder srednjih godina koji ne želi da ispusti davnašnji san.

4. BULL DURHAM (1988. godina, Ron Shelton)

Jedan od nekoliko filmova koji su Kevinu Costneru doneli reputacija majstora filmskog bejzbola, Bull Durham je priča o perspektivnom mladom bacaču (Tim Robbins) kojem treneri dovode veterana hvatača (Costner) kako bi ga pripremio za dalju karijeru. Ovaj velikim delom autobiografski film, baziran na iskustvima bivšeg sportiste a sada filmskog autora Rona Sheltona, uspešno prožima sportski sadržaj sa romantičnim podzapletom u kojem figurira Susan Sarandon kao “groupie” devojka za lokalni bejzbol tim.

Neke replike – Costnerov dug monolog u kojem spominje sve stvari u koje veruje, kao i neki sleng termini specifični za niželigaški bejzbol – sada su već deo moderne pop-kulturne istorije.

A ja moram i da se pohvalim da sam zapravo išao da gledam Durham Bullse uživo pre desetak godina, da je čuveni bik kome se crvene oči i izdiše paru kad domaći postignu poen još uvek tamo, i da se u pauzama između inninga na velikom ekranu puštaju isečci iz ovog filma. Ne očekujem da i vi budete ovoliko ludi i krenete u ovo hodočašće, ali sam film će vam se verovatno svideti.

3. A LEAGUE OF THEIR OWN (1992. godina, Penny Marshall)

Šta se dešava kada svi muškarci odu u rat, i nema ko da igra bejzbol? Vispreni američki marketinški stručnjaci dolaze do sjajne ideje da uposle žene da igraju, i tako održe moral naroda na visokom nivou. I ovo je, kao i mnogi filmovi o bejzbolu, pola zabava, pola istorijski artefakt – priča je ispričana kroz odnos dve sestre (Geena Davis i Lori Petty), koje napuštaju svoju farmu u Oregonu i postaju članice novoformirane ekipe Rockford Peaches. Madonna – čija je pesma “This Used to Be My Playground” posvećena ovom filmu – je odlična u sporednoj ulozi njujorške plesačice sumnjivog morala koja je ujedno i odličan igrač. Tom Hanks, pak, je zaslužio barem nominaciju za svoj portret trenera alkoholičara, baziran po nekadašnjoj legendi Boston Red Soxa Jimmie Foxxu. Štono bi rekli – zabava za celu porodicu.

2. THE NATURAL (1984. godina, Barry Levinson)

The Natural, za promenu, nema istorijsku podlogu. The Natural je prosto rečeno – bajka, bajka o mladiću koji ne uspe da dostigne svoje snove iz prve, ali im se vraća nakon šesnaest godina i pronalazi ne samo sportsku slavu, već i neki dublji smisao života. Robert Redford je ovde odigrao jednu od svojih najboljih uloga, a scene u kojima njegovi “home runovi” razbijaju semafore i reflektore su sada već deo holivudskog mita. Teško je ne voleti The Natural, pogotovo ako ste ga, kao i ja, prvi put pogledali kao dečak.

1. FIELD OF DREAMS (1989. godina, Phil Alden Robinson)

Za kraj, naravno, još jedna bajka. Predivan film o novopečenom poljoprivredniku koji, inspirisan glasovima koje samo on čuje, preore svoj kukuruz i sagradi bejzbol teren na njemu, te tim činom prizove duhove legendarnih igrača Chicago White Soxa koji su svojevremeno prognani iz bejzbola zbog kockarskog skandala, višeslojna je priča ne samo o bejzbolu, već i o životu, porodičnim odnosima i naravno…snovima.

Kevin Costner, James Earl Jones i Ray Liotta briljiraju u glavnim ulogama, a zapaženu epizodu ostvaruje i prekaljeni veteran Burt Lancaster.

Sam kraj filma, pa, citiraću jednog prijatelja, “postoje muškarci koji plaču uz Field of Dreams, i postoje oni ostali”. Ja zasuzim samo kad se prisetim.

Ova lista bi mogla da bude i mnogo šira. Recimo, izostavljeni su popularni filmovi za decu kakvi su recimo “Bad News Bears” (original sa Walterom Matthauom), “Angels in the Outfield” ili “Rookie of the Year”, hit komedija “Major League” i svi njeni nastavci, Costnerov finalni deo bejzbol trilogije po imenu “For the Love of the Game”, izvrsni “Mr. Baseball” sa Tomom Selleckom kao Amerikancem u Japanu, “ozbiljni” tretman White Sox skandala u izvedbi Johna Saylesa (“Eight Men Out”), ali ovo je za početak sasvim dovoljno. Ako vas, na kraju krajeva, ovi filmovi privuku, lako ćete stići i do ostalih koje spominjem u tekstu.