Pad Olimpa: Selektor završio misiju u Atini

Nisu se košarkaši Panathinaikosa u utorak veče još ni istuširali posle novog, trećeg poraza u seriji protiv Kutxe Laboral, kada je svlačionicom odjeknula vest da je šef stručnog štaba Aleksandar Đorđević razrešen dužnosti. Iznenađenje? Ili možda ipak ne? Teško je to sada objektivno proceniti, jer opšte je poznato da je uprava atinskog kluba još od odlaska Željka Obradovića 2012. u večitom raskoraku sa realnošću.

Na neki način, bila je to uvek nemoguća misija za Aleksandra Đorđevića. Još od prvog dana, kada smo letos čuli vest da je selektor Srbije novi trener “zelenih”, bilo nam je jasno da je pred njime izuzetno težak zadatak. Atina je odavno ono što bi strane kolege rekli “zatrovan pehar”. Ne tako davno uspešan klub i šestostruki osvajač Evrolige, čije gazde i pored skresanog budžeta i oslabljenog kadra i dalje imaju visoke ciljeve, popularna “trifilara” je i dalje zvučno ime koje privlači i trenere i igrače. Brak između atinskog tima i nekadašnjeg asa Partizana, Milana i Barcelone, međutim, nije mogao dalje od ovih desetak meseci. Pogledajmo sada kako su se stvari odvijale tokom ove sezone, i pokušajmo da pogledamo gde je Đorđević mogao bolje, ako tih situacija ima.

Pre svega, treba analizirati inicijalnu selekciju tima. Tokom letnjeg prelaznog roka, PAO su napustili bekovi DeMarcus Nelson, Janis Blums i A.J. Slaughter, kao i solidni centar Esteban Batista. Đorđević je na to odgovorio potpisima dominikanskog internacionalca Jamesa Feldeinea, povratnika iz NBA Nicka Calathesa i swingmana Partizana Saše Pavlovića, a iz reprezentacije je povukao Miroslava Raduljicu i Ognena Kuzmića. Ovo je bio prvi Đorđevićev ispit, i treba reći da tu i nije najbolje prošao.

Naime, od navedenih pet košarkaša neki bolji utisak ostavio je samo Raduljica. Popularni “Don Radule” je sa 12.7 poena u proseku i visokim procentom realizacije bio jedna od retkih konstanti u atinskoj ekipi, i jedino što ga je omelo od jače minutaže jeste njegov poslovično lenj učinak u odbrani. U celoj ovogodišnjoj Evroligi, to jest 27 odigranih mečeva, Raduljica je uspeo da upiše tek četiri blokade i 4.44 skoka u proseku, što su mizerne brojke za centra od 213cm visine. Svejedno, njega možemo uzeti kao svetlu tačku prelaznog roka, mada ostaje pitanje kako će on igrati ubuduće, jer nije tajna da je u celoj karijeri bradati Inđijac funkcionisao kako treba samo kada je na klupi bio upravo Đorđević.

Miroslav Raduljica/foto: euroleague.net

Što se ostalih tiče, krenimo od spoljne linije. Feldeine, koji je u tri godine evropske karijere sa Fuenlabradom i Cantuom uvek bio relativno pouzdan strelac, je srozao učinak na 8.4 poena u Evroligi i jako slabih 44.2% za dva, odnosno 31.4%, što su najgore brojke otkako je profesionalac. Saša Pavlović je u prošlogodišnjoj borbi za jadranska odnosno srpska odličja već pokazao da su njegovi najbolji dani daleko za njime – njegov transfer u redove grčkog kluba prilično je iznenadio, ali njegov konačni učinak nije. Skromna minutaža i svega četiri dvocifrene evroligaške partije realna su slika trenutnih mogućnosti ovog nekada NBA igrača.

Saša Pavović/foto: euroleague.net

Kalathes, nekadašnji miljenik Željka Obradovića, možda je i najveća misterija. Nikada spektakularan šuter, ali uvek pouzdan vođa na terenu i kvalitetan defanzivac, nekadašnji student Florida univerziteta prilično se slabo snašao u svom povratku na stari kontinent. Skoro šest i po asistencija kao i četiri skoka i dve ukradene svedoče da je Nick zadržao neke od svojih kvaliteta – ipak, kada je trebalo povući i kada je saigračima trebao vođa, na njega se nije moglo računati. U plej-ofu je Kutxi postigao ukupno 15 poena u tri meča, uz svih devet promašaja u šutu za tri. Kada nekoga platite sedam miliona dolara za tri godine vernosti, očekujete možda malko više od solidne odbrane i povremenog alley-oop dodavanja.

Ognjen Kuzmić je pre godinu dana bio nepoznanica gotovo svima sem redovnim posetiocima utakmica Santa Cruz Warriorsa u razvojnoj NBDL ligi, ali su naši ljubitelji košarke jako brzo naučili da se ovde radi o centru čiji su kvaliteti uglavnom…recimo, defanzivni. Tokom Evrobasketa 2015., Kuzmić je ostavio utisak čoveka koji je bukvalno prekjuče prvi put uzeo loptu u ruke. Kompletan nedostatak osećaja u šakama, kao i neupotrebljivost u napadu i nerazumevanje napadačke košarke kao takve uopšte, kumovale su tome da je Raduljica uglavnom brže nego predviđano ulazio u igru kako bi Srbija ostvarila makar nekakve poene sa centarske pozicije. Ove sezone, navijači Panathinaikosa gledali su bukvalno celosezonsku reprizu onoga što smo mi gledali letos.

Ognjen Kuzmić/foto: euroleague.net

Zbog svoje napadačke jalovosti, Kuzmić je teško ostajao na parketu. Mada je američka košarka trenutno u fazi gde se centri sve manje i manje koriste kao ofanzivna oružja, u Evropi timovi još uvek računaju na nekakve poene sa niskog posta, a on to nije mogao da isporuči. Ni u odbrani se ne može reći da briljirao, jer kako objašnjavate činjenicu da je defanzivni „specijalista“ i nekadašnji član treće najbolje odbrambene petorke NBDL-a u celoj sezoni ostvario samo sedam rampi? Ova brojka ne čudi kad stigne od Raduljice, ali od Kuzmića se svakako očekuje više na ovom polju. Šta će se sa ovim momkom dešavati u budućnosti još uvek ne znam, ali za sada ga komotno možemo opisati kao Đorđevićevu zabludu, jer ni u crvenom ni u zelenom dresu mi nismo videli čime on zaslužuje jaču minutažu na visokom nivou.

Međutim, i pored ovakvih manjkavih pojačanja, kao i generalno slabog igračkog kadra, Panathinaikos je beležio neke solidne rezultate. Vredi ovde pre svega istaći epizodu u grčkom kupu, gde je početkom sezone eliminisan večiti rival Olympiakos. Nešto kasnije, kup je po peti put zaredom završio u klupskoj vitrini posle ubedljivog trijumfa nad niželigašem Farosom, što je ujedno i prvi trofej u Đorđevićevoj profesionalnoj karijeri.

U prvenstvu, PAO je bio skoro pa savršen. U dvadeset i šest utakmica poraženi su samo jednom – pogađate već od koga – i regularni tok sezone završili su na drugom mestu zahvaljujući tek slabijoj koš razlici. Neki igrači koji su bili manje efektni u Evropi – recimo, Feldeine – beležili su bolje partije. Grčka liga je dalje od atinskih večitih negde u rangu Jadranske pa ovo ne mora da znači mnogo, mada ipak treba istaći da je ovaj deo sezone ipak odrađen po očekivanom planu i programu.

Ni za Evroligu se ne može reći da je protekla baš loše. Već sam rekao da je Đorđević zatekao PAO u relativno slabom stanju – James Gist bio je jedino bitno ime u sastavu, Antonis Fotsis i Dimitris Diamantidis već odavno razmišljaju o igračkoj penziji, a od mlađih igrača figurirali su Vladimir Janković i Nikos Pappas. Sa takvim kadrom, u koji su se polako uklapala letnja pojačanja, „zeleni“ su bukvalno na mišiće izborili plasman u Top 16 u relativno laganoj grupi – četiri vezane pobede posle slabog starta dovele su nekadašnje šampione među šesnaest najboljih.

Dimitris Diamantidis/foto: euroleague.net

U Top 16 grupi, PAO je ponovo počeo klimavo, ali je poraz protiv Zvezde u Atini razdrmao ekipu i usledio je period boljih igara. Skor 9-5 bio je dovoljan za treće mesto u grupi i seriju sa Kutxom Laboral, koja se završila “metlom” baskijske ekipe protiv svega tri meča. Ovo sad i jeste neko malo razočaranje, jer je bilo za očekivati da će se izabranici Velimira Perasovića makar malo više namučiti tokom tri susreta sa grčkim timom. Ipak, jedina “tesna” utakmica bila je druga u Vitoriji, koju je Panathinaikos izgubio posle produžetka.

Saberemo li sve ovo, možemo reći da je Đorđević možda ipak bio žrtva neosnovano visokih ambicija.

Sa timom kojem su nekadašnji stubovi – Fotsis i Diamantidis – uveliko oronuli, a pojačanja neadekvatna, nije bilo ni previše realno očekivati Final Four. Pritom, ako je Đorđević omanuo u letnjem prelaznom roku, onaj “dopunski” je dosta bolje odradio. Za drugi krug Top 16 takmičenja PAO je registrovao američke internacionalce Marqueza Haynesa, Vincea Huntera i Elliotta Williamsa, i pogotovo su Williams, provereni strelac na NCAA i NBDL nivou, kao i Haynes, već dokazan u Evropi kao član Milana, Maccabija i Sassarija, ostavili solidan utisak, dok se od Huntera tek očekivalo da demonstrira svoje sposobnosti.

Kada je sve funkcionisalo kako treba, grčki klub igrao je čvrsto i odlučno. Sa prosečno 75.7 poena po utakmici, Panathinaikos je bio dvanaesti najefikasniji tim ovogodišnje Evrolige – u odbrani, zato, dopuštano je tek nešto više od 73 poena po meču, što svrstava Panathinaikos na visoko treće mesto među svim timovima. Domaći teren osvojili su samo Lokomotiva Kuban i Crvena Zvezda, i u Olimpijskom centru Atine padali su redom i Fenerbahce, i Barcelona, kao i mnogi drugi.

Osim slabe inicijalne selekcije, Đorđević je pokazao još neke mane. Mladi igrači su, verovatno zbog imperativa rezultata, teško dolazili do minuta – Janković je posle obećavajuće prošlosezonske kampanje upisao slabije brojke, dok je Pappas zbog svađe završio van selekcije, navodno zbog neprofesionalnog ponašanja i viška kilograma akumuliranog tokom rehabilitacije od povrede. Seriju protiv Kutxe smo već spominjali, i tu su redovne statistike bukvalno izletele kroz prozor – i pored dobrih defanzivnih proseka, baskijski je tim “zelenima” ubacio 84, 82 i ponovo 84 poena. Prognozirao sam pre dve nedelje da će organizovana igra Panathinaikosa biti prednost nad divljacima iz Vitorije, i dobrano pogrešio.

Otkaz Đorđeviću samo je još jednom ukazao da duh Željka Obradovića još uvek lebdi nad ovim klubom. Otkako je legendarni Čačanin napustio Atinu, “zečevi“” su promenili nekoliko trenera i nikako da se skrase. Argyris Pedoulakis je osvojio titulu nacionalnog prvaka, baš kao i nekadašnji istaknuti igrač Fragiskos Alvertis, što za upravu nije bilo dovoljno. Duško Ivanović je lani trajao otprilike koliko i Đorđević ove sezone, a Sotiris Manolopoulos bio je samo stepenik između njih dvojice.

Čini se da se u Atini zadovljavaju samo evropskim uspesima na koje ih je tokom svog dvanaestogodišnjeg mandata navikao Željko Obradović. Ali ta vremena su izvesno prošla.

Bez neke jasne vizije i kvalitetnijih investicija, PAO će i do daljnjega ostati izvan samog evropskog vrha. Đorđević je, reklo bi se, mogao barem da dobije priliku da vodi ekipu u plej-ofu – tokom sezone ostvario je pozitivan skor sa Olympiakosom, i u Evroligi je dogurao dalje od njih.

Summa summarum, ovo je bilo još jedno vredno iskustvo za Đorđevića koje se ne može smatrati potpunim neuspehom. Nije stigao do F4 Evrolige, i nije pokazao zavidan talenat u odabiru kadra, kao i radu sa mladima, ali je sa svojom selekcijom ipak postigao solidan rezultat, osvojio grčki kup, i dogurao do osam najboljih u Evropi. Navijači Srbije mogu biti i zadovoljni što im je selektor proveo celu sezonu baveći se takmičarskom košarkom u svojstvu trenera a ne gledaoca-turiste, i ovaj trening sa „živom municijom“ sigurno će biti svakome od koristi. Da li su mu otkaz potpisali loši rezultati u četvrtfinalu, neslaganje sa nekim grčkim igračima, upravom, nekim trećim ili sve zajedno, možda i saznamo u neko dogledno vreme.

Aleksandar Đorđević/foto:euroleague.net

Što se tiče Panathinaikosa, oni nastavljaju dalje sa povratnikom Pedoulakisem na mestu trenera, kao i bez Ognjena Kuzmića i Saše Pavlovića, kojima su takođe brže-bolje uručeni otkazi (da dodam i da je Pappas momentalno vraćen u prvi tim, što doprinosi onoj polu-teoriji da je taj konflikt potpomogao Đorđevićev pad). Da li će to biti dovoljno da se u finalnoj seriji nadmaši večiti rival iz Pireja, ostaje još da se vidi.

*cover foto: euroleague.net