Da li imate preko 18 godina?
DaNe

A od Deda Mraza…

Novogodišnje želje Miloša Jovanovića su da Nole počne da jede krtinu, da se crno-beli dovedu u red, da naši fudbalski klubovi dožive početak jeseni u Evropi... Najveću želju otkrijte na kraju teksta!

Autor:

Imaju deca tu divnu praksu da pišu pisma Deda Mrazu kad naiđe kraj godine. Lepo saberu sve svoje želje, čestitke i pozdrave, kažu da su bili dobri (a uvek jesu), i onda Deda Mraz tj. brižni roditelj to pročita i prikladno ih obraduje u vidu paketića pod jelkom.

Ja sam sada već dovoljno star da ne verujem u bradate ljude u crvenom odelu, ali me to nije sprečilo da ove nedelje, umesto redovne kolumne, napravim svoju listu želja za godinu koja nailazi. Prošle godine nisam pisao, i ispalo je nerealno dobro – Zvezda je otišla u četvrtfinale Evrolige, izdominirali smo (za naše uslove) u Riu, Kabsi su uzeli titulu posle 108 godina, jedino je fudbal zaštekao. Valjda neću izbaksuzirati ovim aktom…ali gle, vredi probati.

Dakle, dragi Deda Mraze…evo moje liste želja za godinu koja nam sleduje.

MESO ZA NOVAKA

Vidite, ja uopšte ne volim tenis. Ne volim, ne gledam, ne pratim dalje od nivoa rezultata. Uključim ponekad poslednje gemove turnira, čisto da mogu nekad nekome da kažem, jeste, gledao sam, bio sam koliko-toliko prisutan. Ali tenis prosto nije moj fazon. Radije bih gledao Smederevo – Konstantin nego Đokovića kako se reketa sa nekim Federerom ili Nadalom.

E sad, na stranu sve to – prilično me je iziritirao Novakov pad iz raja. Ne sad zato što sam neki ekstremni srpski patriota, već prosto zato što ne volim da vidim kada čovek u najboljim godinama, a pritom veliki šampion, najednom kreće da lupeta neka new age zen sranja kao što su „važno je učestvovati“, „ja bih samo da uživam“, „moram biti srećan na terenu“ i tome slično. Novače, brate…ti si jedan od najboljih u istoriji igre. U istoriji sporta. Imaš priliku da osvojiš najviše svega od svih. I umesto sad, dok si još malo u prajmu, da dodaš gas i izgaziš sve, ti si rešio da…tražiš sreću? Da uživaš, veliš?

Mladiću, reket u ruke, zabravi se u teretanu i nazad da dovršiš ono što si započeo. Majkl Džordan nikad nije rekao „umorio sam se od osvajanja“. A u teniskoj priči, ti si na Džordan nivou.

Prekini da kenjkaviš, kreni opet da ubijaš. Batali španske gurue i lajfkoučing, samo trening će te spase.

Have a healthy and #eqvitastic day 👏🏼😀 @eqvita

A post shared by Novak Djokovic (@djokernole) on

I kad se vratiš kući sa tog treninga i žena te sa vrata dočeka sa čorbom od ekstra devičanske heljde, čia semenkama i sokom od kelerabe, isfoliraj kako te boli stomak, pošalji je u šoping i čim zamakne iza ugla, naruči roštilj i Koka Kolu od dve litre. I ti si, brate, živ čovek.

MAKE KK PARTIZAN GREAT AGAIN

Dobro, sad bih vas i ja slagao kada bih rekao da nije bilo seirenja gledajući kako Pera Božić i njegovi mučenici zapinju o kamen za kamen na putu do dna ABA tabele, ali te stvari su sada za nama. Otkad je stigao Aleksandar Džikić, Partizan je ponovo ekipa. Ne neka reprezentativna, ali u skladu sa svojim mogućnostima, dobro im ide. Lepo guraju i na Jadranu i u FIBA Ligi šampiona.

Samo…to nije to. Partizan je za mog života uvek bio pojam, temelj srpske i regionalne košarke. Navikli smo na Partizan koji u Evropi baca i najjače na kolena, pred kojim drhte i Barselone i Makabiji ovoga sveta. A sada, trenutno, ovaj klub je u „daun“ fazi, i to mada je ovako na kratko super za sprdanje sa drugarima u kafani, to na duge staze ne može da bude dobro za srpsku košarku. Kako je Zvezda trenutno u najboljem izdanju još od početaka košarke, ovo rivalstvo umelo bi itekako da unapredi naš nacionalni ponos i omogući budućim guslarima i narodnim pevačima pedeset godina inspiracije

Tako da, dovedite se u red crno-beli.

Pamtimo vas po Divcu, Paspalju, Đorđeviću, Daniloviću, Beriću i drugima, a ne po predsedniku koji statira kao NBA igrač i probija se do medija kupovinom nekretnina koje je posedovao bivši otac nacije i upravi koja piše nemušta saopštenja. Znam, ovo je dugotrajan proces, ne zavisi isključivo od vasi i možda se nikad i ne desi – zato baš i angažujem deda Mraza da dođe i pomogne.

PREŽIVETI LETO

Bilo bi skroz kul da neki naš predstavnik u klupskom fudbalu dočeka prvi dan jeseni. Dešavalo se ranije koliko-toliko u vidu Partizana, ali u poslednje vreme baš teško do nikako. Može Zvezda. Može i Partizan, može Vojvodina, samo dajte da neko preskoči te Kazahstance, Bugare i ine. Pa nek’ i prođemo k’o Dinamo, ali oni barem odu tamo svake godine.

Mislim, svestan sam ja koje je realno stanje našeg fudbala, i gde mi trenutno stojimo. Biće potrebne ne godine, već dekade – dekade – rada da se stvari vrate na neko pređašnje mesto…ako i ikada. Evo, sad se povela nekakva priča o regionalnoj ligi, i to bi bilo onako zanimljivo kratkoročno rešenje, ali svi znamo da problemi našeg fudbala leže mnogo dublje.

NEKO, NEKO, KO JE DALEKO

Već neko vreme ne gledam Ligu šampiona u fudbalu. Mislim, okej, gledam – ali onako, na pola oka, i mahom kad sam uplatio neki tiket da bi mi bilo malo zabavno. Ali suština priče je – klupski fudbal me već dugo vremena “slabo radi” (gledam samo Zvezdu i Rendžerse). Svi megatimovi su puni para, i sve mi deluje prilično jednolično. Svake godine sve iste njuške.

I dobro, da se razumemo, to je okej, i većina ljudi definitivno uživa u svemu tome. Ali meni je svojevremeno main draw u kontinentalnim takmičenjima bila egzotika. Danas, “egzotika” se svela na Portugal, Holandiju i Belgiju. Čak ni Platinijev vajni plan o “davanju mrvica sirotinji” nije urodio plodom do te mere da sirotinja bude i kompetitivna – manji klubovi uđu u CL i tamo ih momentalno izgaze.

Tako da…voleo bih da ovu Ligu šampiona osvoji neko nov i zabavan. Mislim, dosadili su mi Reali, Barse i ini – španski klubovi osvajaju stvari u tolikoj meri da bi se pobeda Milana kvalifikovala kao sveža promena. Gledajući u ovaj žreb osmine finala, mislim da bih najviše uživao da trofej podignu Lester i Klaudio Ranijeri. Što se naravno neće desiti.

Name the #UCL final… 🤔

A post shared by @uefachampionsleague on

VELIKO TV POMIRENJE

Ako me neka stvar nervira kod današnje televizije, to je nemogućnost da na jednom digitalnom paketu ispratite sve što vas zanima. Čari slobodnog tržišta dovele su nas do toga da, recimo, košarku ne možete da ispratite kako treba ako nemate i Sportklub i Arenu – a ne možete ih gotovo nikako imati uz samo jedan uređaj.

Recimo, navijate za Zvezdu, i hoćete da gledate meč protiv Krke u ABA ligi. Okej, to je Arena. Ali u petak sledi ljuto gostovanje u Istanbulu. E, to je već Sportklub. Zanima vas, iz nekih razloga, šta rade Mega ili Partizan u Ligi šampiona? Opet Arena. A večeras ima i neki NBA? Nazad na Sportklub.

Ni fudbal nije ništa bolji. Premijer liga ovamo, Primera onamo, Formula ovamo, američki fudbal onamo, hokej tamo, aman ljudi, pa imajte milosti.

Dogovorite se više, dokle mi da jurimo strimove po laptopu kao poslednji indijanci?

Neka neko više popusti, da li Telekom ili SBB, i omogući nam da oba masovna sportska paketa imamo “pod jednim krovom”.

I kad smo kod štoga, šta koji moj radi mrtvi “javni servis”? Ni Evroligu ni FIBA Ligu šampiona mi ne gledamo na RTS-u, i to dok klubovi koje prati 98% zemlje igraju zapažene uloge u njoj. Samo reprezentacije i pomalo Lige šampiona u fudbalu, i Radoš jebeni Bajić da popuni vreme. Dokle?

OBNOVA!

Ako ne pratite, u januaru se igra Svetsko prvenstvo u rukometu u Francuskoj. I Srbije na ovoj smotri – nema, jerbo se kvalifikovali nismo…sad verujem da većinu vas baš zabole za ovo, ali ja patim, itekako.

Jer posle košarke, rukomet je možda moj omiljeni sport. I više mi je da prostite dokurčilo da ova zemlja, kojoj su se ne tako davno desile i Metaloplastika i par svetskih bronzi i srebro u Beogradu, tavori na dnu evropske lestvice – ili ne odemo nigde, ili odemo pa nas satru. Rukomet je brza i poletna igra u kojoj se dozvoljava mnogo tuče – na papiru, trebalo bi da Srbi budu savršeni fit. Ali nisu.

Igrača imamo, treneri fale, disciplina fali, mislim, fali svašta nešto. Ali dajte, da se organizujemo i da razgrnemo tu bandu više. Sledeće Evropsko prvenstvo na programu je 2018, i to gle slučaja u Hrvatskoj. Pa zar ne bi bilo prelepo da se baš tamo vratimo na veliku scenu?

IGRA R-N-R SADA CELA SRBIJA

Za kraj sam ostavio ono što je najrealnije da se desi – osvajanje evropskog prvenstva u košarci 2017. Šta realno, to je pod moranje.

Jer ljudi, gle, lepo je skupljati nekakva srebra po svetskim kupovima i olimpijskim igrama. Sve je to kao nešto. Ali ponoviću ono što sam više puta rekao – legat se gradi na matičnom kontinentu. Evropsko prvenstvo, prijatelju moj dobri, pa se onda tamo na svetskom i olimpijskim igrama dokazuj pred Amerima. Evropske te krune pišu u zlatne knjige moderne srpske košarke.

Stoga, selektore, sabij redove. Na Olimpijskim igrama si istakao kandidaturu za krov Evrope. Ali vodi računa, svi ostali su spremni na tebe. Moraćeš zato jako, možda i najjače do sada. Pretoči ta srebra u nešto opipljivo. Svi smo uz vas!

  • cover photo: Caleb Woods

Lajkuj:

Tagovi:

Ostavite komentar:

Slični članci: