Da li imate preko 18 godina?

Neraskidive veze fudbala i politike – levica

Navijači ovih fudbalskih klubova se aktivno bore protiv fašizma i rasizma, kao i za prava obespravljenih i siromašnih.

1
0

Prvi deo ovog teksta bio je posvećen fudbalskim klubovima koji su svoj identitet dobrano gradili na ideologijama desnog političkog pravca. Ovog petka upoznajte i njihove pandane sa druge, leve strane političkih i društvenih delovanja.

Svoju levičarsku reputaciju ovi klubovi su dobili svojim delovanjem van i na terenu. Oni nemaju puno istomišljenika u svom okruženju, ali od svog pravca – bilo to samo fazon ili zapravo ideologija – ne odstupaju ni u jednom trenutku. Čak ni to da su dva od tri kluba predstavljenih ovde članovi trećeg ranga takmičenja ih ne sputava u svojim namerama.

Sent Pauli je nezvanično proglašen za „najomiljeniji fudbalski klub svakog hipstera“ i to nije slučajno. Nemački drugoligaš sve do sredine 80-ih godina prošlog veka nije imao previše uspeha niti je bio naročito atraktivan navijačima, čak ni među stanovnicima istoimene radničke četvrti Hamburga gde se klub nalazi. Ipak, revoluciju u tom smislu donelo je premeštanje sedišta u čuveni Reperban – nemačku verziju „ulice crvenih fenjera“ i epicentar noćnog života u drugom najvećem gradu u zemlji. Naselje poznato po prisustvu „prijateljica noći“, LGBT populacije, pankera, studenata, anarhista i hipika postalo je stecište najtvrdokornijih pristalica Sent Paulija.

U doba kada je ekstremizam bujao na evropskim terenima, pristalice tima sa severa Nemačke su pokazale da se može ići i u drugom pravcu. Prvi su u kolevci nacizma zabranili prodesničarske stavove na tribini u vidu koreografija, skandiranja i transparenata. Javno su stali protiv rasizma i homofobije i držali stranu radničkom, siromašnijem sloju ljudi. Stalno pokreću akcije vezane za liberalne ideje i slobodu i jednakost, te je jedan od zvaničnih obeležja kluba i gusarska zastava kao simbol borbe siromašnih i obespravljenih protiv bogatih i moćnih. Toliko da nikada nisu dozvolili da prodaju prava na ime stadiona Milerntor, iako bi na taj način izbegli sve finansijske poteškoće, naročito sredinom prošle decenije kada su bili na ivici bankrota.

Navijači su 2003. godine kupili 140 hiljada majci sa natpisom „Retter“ (spasilac) koje je klub pustio u promet u nadi da će uspeti da spasu klub. To su i učinili.

Sent Pauli će ostati zapamćen kao prvi nemački klub koji je za predsednika imao gej osobu – u pitanju je bio Korni Litman, multimedijalna ličnost i vlasnik lokalnog teatra.

Fanovi su jasno stavili do znanja da su izbeglice dobrodošle čim je izbila migrantska kriza 2015. godine. Postoji preko 200 klubova navijača Sent Paulija širom sveta koje je privukla liberalna priroda ovog kulta.

Rajo Valjekano važi za treći najveći klub u Madridu iako trenutno igraju u drugoj španskoj ligi. „Pčelice“ se nalaze u jugoistočnom naselju glavnog grada Španije Valjekas, koji sve do 50-ih godina prošlog veka i dolaska ogromnog broja ljudi iz Andaluzije, kao i emigranata iz raznih delova sveta praktično i nije bio deo prestonice. Još od tada Valjekas važi za jedno od najsromašnijih delova Madrida koji zaostaje za standardom koji imaju ostali delovi grada. Stadion Kampo de Futbol Valjekas omiljeno je mesto sastajališta ljudi svih društvenih slojeva, ali oni najvatreniji, Bukanerosi, specifični su po još čemu.

Naime, oni su levičarski nastrojeni navijači, jedni od jako retkih na Pirinejskom poluostrvu.

Veliki osećaj pripadnosti samo Valjekasu, ujedno i distanciranje od Madrida, predstavlja svojevrstan otpor ne samo modernom fudbalu već i (umereno) desničarskom nasleđu ostalih fudbalskih klubova u zemlji.

Ultrasi Valjekana redovno ističu transparente sa likom Če Gevare, motivima komunističke i klasne borbe, ali i pokreću anti-fašističke i inicijative da su svi ljudi jednaki bez obzira na pol i seksualno opredeljenje. Učestvuju u prikupljanju sredstava za siromašne, a u svim akcijama imaju svesrdnu podršku uprave kluba, ali i stručnog štaba i igrača.

Toliku da oni na čelu sa trenerom jednom godišnje spremaju hranu za svoje najsiromašnije sugrađane. Rezervnu i treću garnituru dresova za sezonu 2015-16 koncipirali su tako predstavljaju podršku kluba da se homofobija iskoreni na stadionima, ali i podršku borbi protiv raka dojke – od svakog prodatog dresa sedam evra je išlo različitim humanitarnim organizacijama. Svoju solidarnost na praktičnom primeru klub je pokazao tako što je spasio 85-godišnju baku od iseljavanja iz kuće usled velikih dugova. Da nije sve tako bajno pokazao je slučaj iz prošle godine kada je uprava želela da na pozajmicu dovede Romana Zozulju iz Betisa. To ne bi bio naročito veliki problem da Ukrajinac nije jedan od osnivača ukrajinske „Narodne armije“, pokreta koji se povezuje sa nacističkom ideologijom. Nema potrebe istaći da su navijači „isterali svoje“.

Livorno je grad u kojem je praktično rođena Komunistička partija Italije, veoma uticajna i moćna tokom druge polovine 20. veka. Takođe, grad u Toskani je poznat i po fudbalskom klubu koji nosi naziv tog grada. Od svog osnivanja 1915. godine, Livorno je oduvek gajio aspiracije ka levičarskim idejama. Stadion kluba Armando Piki se nalazi na svega dva kilometra od centra ovog lučkog grada. „Amaranto“ je svoje najveće uspehe ostvario pred početak i tokom Drugog svetskog rata (ironično, u doba Benita Musolinija), ali se nikada nisu odricali svog komunističkog identiteta koji se razvijao nekako uporedo sa fudbalskim klubom.

Deliati #amaranto #lanord #curvanord

A post shared by AS Livorno Calcio (@aslivornocalcio) on

Ultrasi Livorna su u konstantnom sukobu sa navijačima Lacija i Verone upravo zbog ideološke razlike. Dok su pristalice dva prethodno pomenuta tima poznata po svojim rasističkim, anti-semitskim i homofobičnim ispadima, popularna Autonomna brigada Livorna (Brigate Autonome Livornese) je u svom liberalnom duhu daleko otvorenija prema navedenim grupacijama. Često se ultrasi kluba iz zapadne Italije čine kao anacionalni pošto se, umesto italijanskih ili toskanskih, uglavnom vijore zastave bivšeg Sovjetskog saveza, Kube i crvene zastave sa komunističkim simbolima srpom i čekićem.

Privrženost lokalnoj zajednici i njenom komunističkom nasleđu pokazao je i legendarni Kristijan Lukareli, napadač brojnih italijanskih klubova poput Livorna, Parme, Napolija i Torina.

Čuveni napadač je 2003. godine bio na prekretnici karijere pošto je nakon dve fantastične sezone u dresu Lećea mogao da bira za koji klub želi da zaigra. I izabrao je. „Neki fudbaleri kupuju crvene ferarije ili jahtu od milijardi lira, ja sam sebi kupio dres Livorna“, još uvek se prepričavaju njegove reči u gradu na Ligurskom moru. Uz tetovažu grba Livorna i lika Če Gevare, kao i zvuk mobilnog telefona „Bandiera Rossa“, Lukareli se pokazao i na terenu gde je za pet sezona u dresu kluba – koji je voleo ovoliko – postigao preko stotinu golova. A da je priča o Kristijanu zapravo priča o Livornu, uverite se i sami:

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: