Da li imate preko 18 godina?

Nekako s’ prol(j)eća: Zvezda korača ka TOP 8

Košarkaši Crvene zvezde pred najvećim uspehom u istoriji kluba. Za preporod kluba veliku zaslugu ima Dejan Radonjić, neopravdano kritikovan i smatran prosečnim trenerom.

2
0

Kada smo se pre par meseci osvrnuli na sudbinu KK Crvena Zvezda u ovogodišnjoj Evroligi, konstatovano je da je zadatak pred pulenima trenera Dejana Radonjića krupan, ali ne i nedostižan. Jer, za razliku od lanjske grupe, gde su obitavali Real, Barcelona, Maccabi i još poneko, sada su se na putu za četvrtfinale našli Unicaja, Lokomotiva i Cedevita. Rekosmo tada – ovo je izlazna grupa. Ako se domaćin teren odbrani pet-šest puta i ukrade neko gostovanje, šanse za prolaz su realne. A realnost je sada i zvanično pred nama – posle prvog kruga koji je zatvoren skorom 4-3, i početkom druge faze trijumfom u Vršcu nad Efesom, Crvena Zvezda se nalazi u pol poziciji za najveći uspeh u istoriji kluba.

Odmah pošto je ULEB obelodanio raspored za takmičenje u Top 16 fazi, svi ljubitelji crveno-belih boja brzo su izvukli prostu kalkulaciju. Šest pobeda na domaćem terenu, te uspešno gostovanje kod Cedevite u Zagrebu, obezbedili bi polovični učinak od 7-7 i gotovo izvestan prolaz dalje sa nekog trećeg ili četvrtog mesta. Zvezda je, takoreći, počela “planski” – u dosta tvrdoj utakmici u Istanbulu Efes je slavio sa pola koša, a onda je Fener rutinski prikazao silu u Pioniru. Dva poraza iz dva meča, ali niko na njih suštinski nije ni obraćao previše pažnje (dobro, završnica meča u dvorani Abdi Ipekči ostavila je gorak ukus u ustima navijača i domaćih medija). Napad na pobede zvanično je trebalo da počne u četvrtom kolu, kada je put Beograda trebala da dođe Unicaja. U međuvremenu trebalo je skoknuti i do Atine, no samo su najoptimističniji tamo očekivali nekakav pozitivan ishod.

Desilo se, naravno, nešto potpuno suprotno. Crvena Zvezda je na krilima odličnih Zirbesa, Lazića i Jovića rano uspostavila kontrolu nad utakmicom, i na kraju ubedljivo slavila sa 63-74. Igrači selektora Saše Đorđevića nisu umeli da se izbore sa agresivnim pristupom crveno-belih, Zvezdina spoljna linija potpuno je neutralisala Feldeinea, Diamantidisa i Calathesa, a jedine svetle tačke bili su Miroslav Raduljica i James Gist – koji su, doduše, odigrali ispod svog nivoa u odbrani.

Vladimir Štimac i Miroslav Raduljica/foto:euroleague.net

Zvezda je te noći osim vredne pobede, i dvocifrene zalihe pred revanš, dobila i još dve stvari – potpuno oporavljenog Dangubića, koji je u međuvremenu izrastao u defanzivni matchup iz neke noćne more, i vaskrslog Vasu Micića, ne tako davno otpisanog “večitog talenta” kojeg su povrede naizgled ruinirale. Micićev potez sa kraja treće četvrtine, gde je prevejanog Diamantidisa prvo fintom izbacio u reklame, a zatim ga obišao baletskom piruetom i pogodio skok-šut sa pet metara, jasno nam je svima pokazao da je ovo čovek koji ponovo veruje u svoje mogućnosti.

Pobeda u Atini ne bi značila ništa da nisu usledila dva velika trijumfa na svom terenu. Prvo je Unicaja, u meču koji je samo naizgled ličio na rutinu, položila oružje, a zatim je poraz morala da prizna i inače vrlo solidna ekipa Lokomotive.

Obe utakmice pokazale su koliko je ovaj tim zapravo bio hendikepiran u prvoj fazi takmičenja, kada su kadrovski nedostaci uticali na to da se igra na “koš više”. I Unicaja i Lokomotiva bili su prosto ruinirani ultra-agresivnom odbranom crveno-belih – pogotovo se ovde istakao stari znanac Branko Lazić, ali opet, veliko otkrovenje je već spomenuti Nemanja Dangubić.

Nemanja Dangubić/foto: euroleague.net

Povremeni reprezentativac dobio je ulogu čoveka koji “jede” protivničke plejmejkere, i vrlo revnosno je to shvatio. Dangubić, koji ima prototipno NBA-swingman telo (204cm i dobar raspon ruku), pogotovo je bio impresivan kada je Malcolma Delaneya, inače prvog strelca Evrolige u tom momentu, ograničio na samo 2/8 iz igre i dve asistencije. Visina je uglavnom hendikep ako treba da čuvate “male brze”, ali to kod Nemanje nije slučaj, jer on i brzinski može da parira “jedinicama”, pa tih 10-15 santima viška lako ispadnu još i prednost.

A ako su zvezdaši bili zadovoljni njegovom igrom – u kojoj, da spomenemo tek, sada još figurira i drastično unapređeni skok-šut – možete zamisliti koliko su tek uzbuđeni u štabu San Antonio Spursa.

Stari lisac Gregg Popovich je izgleda ponovo nadmudrio ostatak lige, jer Nemanja je bio kasni pik druge runde 2014. godine, ali su 76ersi njegova prava brzo prosledili put Teksasa u zamenu za još budućih pikova drugog kruga. Za sada, može se reći da je prednost na strani “ludog Srbina”.

Zvezdina mašina stala je – ponovo – na Bosforu, gde je Darussafaka u neizvesnoj utakmici uspela da upiše svoju prvu pobedu. Ali i taj poraz ubrzo je zaboravljen. Prvo je u grotlu “Pionira” preslišan veliki dužnik Cedevita, koja je shvatila da navijanje iz ABA lige i Evrolige nisu dve iste stvari, a onda je svima na kratko zastao dah – ključni meč protiv Efesa, objavili su mediji, neće biti odigran u Beogradu.

Zbog Davis Cupa koji se igra u Pioniru, to jest nekog meni neznanog drugog “iventa” u beogradskoj Areni, Zvezda je bila primorana da domaćinstvo odradi u južnom Banatu. Novosadski “Spens”, dvorana većeg kapaciteta, nije zadovoljila ULEB-ove kriterijume, pa je tako vršački “Milenijum” ostao kao jedina opcija za jadranskog šampiona.

I tu je Zvezda, kao i u Atini početkom godine, uspela da iznenadi. Ono što je trebalo da bude relativno “neutralni” teren pretvorio se ubrzo u Zvezdinu prednost. Fanatično navijanje publike nosilo je Zvezdu do preokreta u drugom poluvremenu i konačne pobede, uz odličnu partiju Marka Gudurića koji je po ko-zna-koji put ove sezone odigrao kao veteran. Njegove trojke i ulazi, uz odličnu partiju Vase Micića i zahvalne role Maika Zirbesa i Quincya Millera, oborili su skupi tim Efesa na kolena i pogurali Dudu Ivkovića malo bliže ka zasluženoj penziji.

Marko Gudurić/foto:euroleague.net

Tako stižemo i do konstatacije sa početka teksta. Sa pet pobeda i tri poraza na računu, i još šest utakmica pred sobom, Crvena Zvezda ima jako lepu priliku da se uključi u borbu za Final Four turnir koji će se odigrati u Berlinu. Pogledajmo sada i taj raspored i druge okolnosti u grupi.

Prvo je na programu još jedno gostovanje u Istanbulu, poslednje ove godine, i to protiv Fenerbahcea. Tim Željka Obradovića je ove sezone tri puta deklasirao Zvezdu u zvaničnim utakmicama, i verujem da su ovde šanse srpskog predstavnika minimalne. Nakon toga, međutim, sledi, potez od dve utakmice koji uveliko može odlučiti sudbinu kluba sa Malog Kalemegdana.

U petak 11. marta u Beogradsku Arenu stiže Panathinaikos, koji ozbiljno pojačan u odnosu na prvu fazu grabi ka četvrtfinalu. Elliot Williams (NBDL) i Marquez Haynes (Dinamo Sassari) osvežili su bekovsku liniju Aleksandra Đorđevića, ali njihov pravi ispit biće pred 25 hiljada grlatih ludaka na Novom Beogradu, koji već godinu dana uvežbavaju grčke psovke specijalno za ovu priliku.

Zvezda ovde brani 11 poena iz Atine, podatak koji je dosta bitan u slučaju jednakog skora na kraju Top 16 faze, ali sama pobeda bila bi od višestrukog značaja. Crveno-beli bi održali momentum, i stekli pravo da nedelju dana kasnije realizuju možda i prvu meč loptu za plasman u Malagi.

Gostovanja ACB klubovima nisu baš najlakše stavke, međutim ovde treba uzeti u obzir nekoliko stvari. Kao prvo, Crvena Zvezda pod Dejanom Radonjićem jako dobro igra sa Špancima (minus Madrid i Barcelona, je li). Otkako je crnogorski stručnjak na klupi, Zvezda sa španskim timovima ima odličnih 10-5, pri čemu su jedini porazi stigli od već spomenutih giganata (4-0 vs Kutxa, 2-0 vs Bilbao, 2-0 vs Valencia i po jedna pobeda protiv Reala i Unicaje). A ako pogledamo dalje od tradicije, videćemo i to da je Unicaja već pre par kola odustala od kompetitivnog angažmana u Evroligi. Tim iz Malage je, zajedno sa Valencijom i Bilbaom, još ranije spomenut kao kandidat za FIBA Ligu Šampiona, te im je jasno i motivacija za dalje loptanje pod ULEB pokroviteljstvom upitno. Trenutno, Unicaja vuče niz od šest uzastopnih poraza, i ne vidim zašto bi gostovanje u Andaluziji bio prevelik problem za dobro motivisane Zvezdaše.

Ukoliko Zvezda iz naredne tri utakmice izvuče dve pobede, magična brojka od sedam trijumfa biće ispunjena i to bi, u teoriji, bilo to.

Poslednja tri kola donose još par mogućnosti za bolju poziciju na tabeli, ili popravni za kvalifikaciju. Nakon Malage, srpski šampion ide u Krasnodar gde će probati da odbrani beogradskih +14, u nekom čudnom slučaju da završimo sa istim brojem pobeda (ruski tim viđen je za drugo mesto). Za sam kraj takmičenja, ostavljena su dva “zicera” – Darussafaka, u tom momentu već verovatno otpisana, gostuje u Beogradu, i zavesa na regularnu fazu takmičenja pada u Zagrebu protiv tada izvesno prežaljene Cedevite. Ukoliko mečevi iz prethodna dva pasusa pođu po zlu, ovo je idealna prilika da se stanje popravi. U suprotnom, pobede protiv Turaka i Hrvata mogu izbaciti Zvezdu i do trećeg, u nekim kombinacijama i drugog mesta.

Zaustavimo se ipak ovde pre nego što maštarije odu predaleko, i posvetimo i pasus čoveku koji, gotovo iz senke, orkestrira ovim preporodom nekad posrnulog kluba. Reč je, naravno, o treneru Dejanu Radonjiću, jedinom trofejnom šefu struke u regionu koji, ako verujete dobrom delu navijača i ako čitate određene dnevne listove, nema skoro nikakav udeo u svim ovim pobedama. Odatle i ono “iz senke” u mom opisu…Radonjić, čiji je sada trogodišnji mandat već skoro istorijski za Zvezdine standarde (poslednji trener koji je sa Zvezdom izdržao više od tri pune sezone je pokojni Ranko Žeravica, od 1980. do 1986.), je strpljivim radom konačno konstruisao ekipu sa karakterom kakvu je tražio od prvog dana.

Beskompromisna odbrana na ivici noža sada je gotovo Zvezdin trejdmark, a valja spomenuti i individualni napredak koji beleže njegovi igrači.

Recimo, Raško Katić je za kratko vreme od journeyman centra stigao do poštovanog veterana u reprezentaciji, Boban Marjanović realizovao je svoj pun potencijal i sada zasluženo igra u NBA, Maik Zirbes je prosto eksplodirao ove sezone, Nikola Kalinić i Charles Jenkins ostvarili su lepe transfere, i Dejan je lično u međusobnim duelima tukao skoro sve viđenije evropske trenere sem Željka Obradovića. Nije loše za nekoga koga teraju u materinu posle pet minuta lošije igre, i kome dnevne novine nameštaju otkaze i sukobe u svlačionici na svakoj krivini. Ako je biti trener Crvene Zvezde, po pritisku i očekivanjima, paralelno sa time kao da ste trener New York Knicksa, bivši plejmejker Budućnosti i FMP-a je onda i definitivno “a-number one, top of the list, king of the hill” kao u pesmi Franka Sinatre.

Dejan Radonjić/foto: euroleague.net

Do ove sezone, termin “Zvezdino proleće” uglavnom se koristio u sprezi sa fudbalskom sekcijom sportskog društva. Sada, u prilici smo da prisustvujemo i jednom košarkaškom godišnjem dobu. Pred crveno-belima je napornih nekoliko meseci – osim nastupa na evropskoj sceni, očekuju ih i odbrane domaćih titula u ABA Ligi, gde čekaju Budućnost i Cedevita, odnosno u KLS, u kojoj vreba preporođeni Partizan Aleksandra Džikića. Ali put do istorijskih udžbenika nikad nije lak. Momci su se izborili za šansu da u njih i uđu – sada je sve u njihovim rukama.

foto: euroleague.net

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: