Da li imate preko 18 godina?

Najbolja fudbalska ekipa za koju nikada niste čuli

Omladinci Seltika su tukli prvaka Evrope i reprezentaciju Škotske, a borili se sa alkoholizmom, depresijom i zakonom.

Da li možete da zamislite situaciju u kojoj prvak Evrope Real Madrid sa svim svojim najplaćenijim igračima i igrom koja trenutno važi za najbolju na svetu, redovno gubi od fudbalera iz svoje La Fabrike, klupske akademije koja poslednjih godina zapravo i izbaci ponekog igrača za prvi tim Kraljevskog kluba? Ovo je priča koja vas može podsetiti zašto se fudbal opisuje i kao „opijum za mase“.

Ne postoji mnogo timova koji se mogu nazvati „više od kluba“. Da biste taj epitet prišili nekom klubu, on mora imati ne samo fudbalsku, već i svoju istorijsku dimenziju. Ponekad je u pitanju politički ili verski aspekt, a Seltik je uspeo da obuhvati oba. Klub osnovan 1887. godine od strane irskih emigranata oduvek je važio za utočište katolika na britanskom ostrvu koji su kroz istoriju bili ugnjetavani od strane protestanata na čelu sa kraljevskom krunom Velike Britanije. Okršaji između Seltika i protestantski nastrojenim Glazgov Rendžersom važe među najveće i najvatrenije derbije na svetu. Fudbala ponekad nećete videti, ali budite sigurni da će biti akcije. Na terenu, a neretko i na tribinama.

Kelti su svoje ime među najveće evropske klubove zvanično upisali 25. maja 1967. godine. Tog dana su u Lisabonu osvojili Kup evropskih šampiona pobedivši tada dvostrukog evropskog i svetskog prvaka ekipu Intera sa 2:1. Ekipa Džoka Stajna je te sezone osvojila svih pet takmičenja u kojima je učestvovala (škotsku ligu, škotski kup, škotski liga kup, kup Glazgova i KEŠ) sa samo jednim fudbalerom koji je rođen dalje od 16 kilometara od stadiona Seltika, popularnog Seltik Parka.

Bila je to generacija koja je prozvana i proslavila se pod nadimkom Lisabonski lavovi.  Interesantno je da su te sezone doživeli samo jedan poraz u Kupu šampiona i to od Vojvodine, kojoj je malo falilo da posle novosadske pobede od 1:0 prođe među četiri najbolja evropska kluba. U Glazgovu je bilo 2:0 za Seltik.

I vidite tu ironiju sudbine – Seltik je postao prva britanska ekipa koja je osvojila Evropu, ali sumnjam da bi se navijačima škotskog kluba pridev „britanski“ baš svideo…

Znao je Stajn da će kad-tad biti potrebno pronaći adekvatne zamene Džimiju Džonstonu, Biliju Meknilu, Bobiju Mardoku, Toniju Džemelu i ostalim članovima ekipa koja je bila najbolja u Evropi. Zajedno sa svojim pomoćnikom Šonom Felonom je mudro i u tišini iskoristio svu pompu koja je bila usmerena na prvi tim kako bi na put izveli sledeću generaciju talenata u omladinskoj školi. Čini se da ni sami nisu verovali kakav su potencijal imali u svojim rukama tih kasnih ’60. godina.

THE QUALITY STREET GANG

Paralelno sa prvim timom koji je bio na svom vrhuncu te 1967. godine, Zeleni su imali i svoj drugi tim. Takozvani rezervni timovi nisu bili nepoznanica na Ostrvu, pošto su igrači koji se nalaze na prelazu između omladinskog i seniorskog fudbala tako dobijali priliku da očvrsnu i unaprede svoje veštine. Tada nije bilo lako ući u prvim tim ni sa 19, 20 godina, a kamoli to uraditi sa 16 ili 17 kao što možemo videti danas. Fudbal je bio čvršći i verovalo se da ti momci moraju još da sazrevaju kako bi dobili šansu. The Quality Street Gang (Kvalitetna ulična banda) stvaran je kroz višegodišnju selekciju najboljih mladih igrača u Škotskoj, te je svoj konačan oblik dobila u godini kada su seniori osvojili Evropu. Najpoznatiji član ekipe koja je nadimak dobila po mančesterskoj bandi koja je u to vreme harala Engleskom bio je legenda Liverpula Keni Dalgliš.

Zajedno sa njim bili su i Deni Mekgrejn (439 utakmica za klub), Džordž Koneli (136), Dejvid Hej (130), Pol Vilson (129), Pet MekKlaski (115), Lou Makari (58 utakmica i 26 golova), a to su samo oni koji su koliko-toliko ostavili traga u škotskom i evropskom fudbalu. Naravno, sudbine onih koji to nisu su dosta interesantnije…

celtic-n

Menadžer ekipe sa Seltik Parka je doslovno molio čelnike Fudbalskog saveza Škotske da njegov drugi tim ubace u Drugu ligu Škotske, ozbiljno drugostepeno takmičenje u kojem su se ekipe borile za plasman u Prvu ligu i megdane sa najvećima. Savez je to odbio i to iz razloga da bi ta ekipa mogla da postane prvak te lige što bi dodatno osramotilo i degradiralo ostale timove.

Kako drugom timu Seltika nije bilo dozvoljeno da igra Drugu ligu Škotske sa ostalim seniorskim timovima, morali su se zadovoljiti učešćem u ligi drugih timova. Da im tamo nije bilo tako loše, govori i ovo. U avgustu 1968. godine, Bandi je bilo potrebna pobeda od sedam ili više golova razlike nad Patrikom kako bi osvojili Liga kup rezervnih timova. Kako je rival koga su morali da preskoče bila odgovarajuća selekcija Rendžersa, ulog je bio još veći. Utakmica se završila rezultatom 12:1, četiri gola je postigao Lou Makari.

– Sećam se te utakmice, tada je Džok Stajn došao u svlačionicu i ponudio nam po 20 funti ako osvojimo kup ispred Rendžersa. To je bila ozbiljna lova u to vreme, naročito za igrače u rezervnom timu – kazao je Makari.

Dva meseca kasnije, selektor Škotske Bobi Braun se požalio Stajnu da svom timu ne može da pronađe odgovarajućeg sparing-partnera na treninzima. Znate već ono: pozovu vas da jurite za igračima koji su stariji, iskusniji i kvalitetniji od vas kako bi im napumpali samopouzdanje i laganim trening-utakmicama ih pripremili za prave izazove. Stajn je pozvao Bandu koja je razmontirala najbolju škotsku selekciju sa 5:2. Govorimo o igračima čiji je prosek godina bio 18! Škoti, predvođeni Bilijem Bremnerom, Ronijem Simpsonom i Kolinom Stajnom, devet dana kasnije pobedili su Dansku. Stajn je toliko želeo da ohrabri klince da ih je redovno suprotstavljao sa svojim prvacima Evrope. Te trening-utakmice su bile veoma posećene, a Banda je neretko izlazila kao pobednik. Svi znamo da trening-utakmica kao termin dobija potpuno drugačiji prizvuk kada se igra u Škotskoj.

Drugi tim Seltika je bila najefikasnija ekipa u britanskom fudbalu u sezoni 1970-71. Keni Dalgliš je te sezone postigao 16 golova u samo šest utakmica i tako pomogao timu da osvoji tripl krunu rezervnih ekipa (liga, kup, liga kup). To su učinili tako što su gotovo teniskim rezultatim potukli Rendžers tri puta u samo osam dana. Bilo je 7:1, 4:1 i 6:1 u gemovima, pardon, utakmicama. Dalgliš je dao 43 gola u dve sezone igrajući za rezerve, ali ako mislite da je to nemoguće, zapitajte se onda kako je moguće da su Vik Dejvidson i Lou Makari postigli po 75, odnosno 65 golova u istom vremenskom intervalu!

celtics

– Uopšte nismo osećali strah niti tremu u svlačionici prvog tima jer smo od samog početka trenirali sa Lisabonskim lavovima. Nije bilo posebnih treninga za nas, trenirali smo sa njima i to nam je omogućilo da se razvijamo kao fudbaleri i kao osobe. Bilo nas je ukupno tridesetak zajedno i uživao sam u tim trenucima, bilo mi je neverovatno da treniram sa igračima koji su bukvalno juče postali prvaci Evrope. Prvotimci su često govorili da su im utakmice sa nama najteže u toj nedelji i to mi je najveći kompliment – priseća se Deni MekGrejn, jedna od najvećih legendi Seltika i članova Bande.

GDE SU, ŠTA RADE

Vremenom je ta druga ekipa sazrevala i ponela teško breme velikog uspeha Lisabonskih lavova, ali problem je bio u tome što je prosek prvotimaca bio tek 26 godina, pa su mnogi fudbaleri Bande morali dugo i strpljivo da čekaju. Ipak, mnogi je nisu dočekali.

Pet MekMen je bio prvo pojačanje nakon osvajanja KEŠ-a. Nakon odličnih partija za rezervnu ekipu odigrao je šest utakmica za prvi tim i postigao pet golova. Interesantno, on je posle toga vraćen u drugi tim, a ubrzo zatim i napustio klub. Slična sudbina je zadesila i Vika Dejvidsona koji je za pet godina odigrao 22 utakmice i postigao 14 golova za Seltik , ali je nakon toga otišao u Madervel.

Toni MekBrajd je važio za pravog naslednika legendarnog Džimija Džonstona, prema rečima Džoka Stajna, ali nije uspeo da debituje za prvim tim Kelta zbog prečestih problema sa zakonom.

Brajan MekLoflin je debitovao za prvi tim sa samo 16 godina, što je i danas neverovatan podatak! Ono što je doprinelo da prefinjeni tehničar ipak ne ostvari pun potencijal jesu grubosti protivničkih defanzivaca tog vremena. Posle brojnih povreda i samo sedam utakmica za Kelte, MekLoflin je napustio klub.

Sa druge strane, Džodž Koneli jeste ostavio traga u klubu sa 254 odigrane utakmice, ali „škotski Franc Bekenbauer“ ga je i napustio sa samo 26 godina. Uzrok je bio tipično britanski – alkoholizam koji je vodio ka depresiji.

Svakako najveća zvezda Bande bio je Keni Dalgliš, legendarni napadač Seltika i Liverpula i trostruki osvajač Kupa šampiona sa Redsima. Za matični klub je postigao 112 golova u 204 nastupa. Po mnogima najbolji fudbaler Škotske svih vremena, odigrao je najviše utakmica za svoju zemlju (102).

kenny-dalglish-n

Gorespomenuti MekGrejn je 439 puta oblačio zeleno-beli dres Seltika i bio standardni desni bek reprezentacije Škotske.

Lou Makari nije odigrao puno utakmica za Seltik (58), ali je u periodu od 1966. do 1973. godine postigao 26 golova što ga je preporučilo Mančester junajtedu u kojem  je sakupio preko 300 nastupa.

Dejvid Hej je šest godina bio standardni član ekipe Džoka Stajna, da bi nakon toga još šest proveo u Čelsiju.

Generacija koja je trajala od kraja ’60. do rane sredine ’70. godina uspela je da odiigra jedno finale KEŠ-a (1970. su poraženi od Fejnorda sa 2:1), četiri polufinala i dva četvrtfinala najboljeg kontinentalnog takmičenja. Mnogi smatraju da je početak kraja Bande označila prodaja Loua Makarija Junajtedu 1973. godine.

Navijači veruju da je najveća krivica bila na upravi kluba koja se ponašala „kao da su u 20. godinama 20. veka“. Plate koje su jedva bile malo iznad prosečnog Škota nije bio tako privlačan aspekt dolaska u Seltik pošto je u celoj Velikoj Britaniji tih godina vladala velika finansijska kriza. Ali, činjenica je i da mnogi igrači Bande nisu hteli da čekaju nekoliko godina da zaigraju za prvi tim, te da je većina odlazila u druge klubove gde često nisu uspevali da se proslave.

Ovo je jedna od onih legendi koja je toliko neverovatna da biste pomislili da je to samo još jedan od bezbroj mitova od kojih je satkana ova igra. Ipak, činjenice i svedoci tog vremena, kao i rezultati slavnog kluba iz Glazgova ukazuju na to da su i fudbaleri (bili) sasvim obični ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. Baš kao i mi obični smrtnici. Zato je i fudbal toliko magičan. Šta da je ova generacija Seltika ispunila sav svoj potencijal, šta da je Partizan pobedio Real Madrid 1966, šta da nije bilo one magle na Marakani 1988, šta da je Mijatović pogodio sa penala 1998? Da li bi opet sve bilo isto nakon toga?

Nikada nećemo saznati. A možda je i bolje ovako?

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mairosu says:

    A borili su se bogami i sa svojim pohotnim omladinskim trenerima #OhBigJockKnew

Ostavite komentar:

Slični članci: