Na mladima svet (ne) ostaje

Takmičarski neuspeh naše selekcije košarkaša do 18 godina na ovom svežem evropskom prvenstvu u Turskoj aktuelna je tema u medijima. Puleni trenera Milana Gurovića, koje predvode Boriša Simanić, Aleksa Radanov, Novak Musić i drugi, ispali su već posle grupne faze i tako na sebe navukli gnev ovdašnjih dežurnih kritičara. Dobro, ne baš toliko igrači koliko neki drugi. Jedan beogradski tabloid, recimo, već barem godinu dana unazad vodi dnevnu kampanju protiv funkcionera KSS Igora Rakočevića i Vladimira Kuzmanovića, ne libeći se da ih oslikava najprljavijim epitetima. Ovaj “kolaps” im je dakle pao kao kec na deset – sada cela zemlja, ne samo taj list, imaju tapiju na kritiku rada u omladinskim selekcijama, i svako se nalazi dovoljno slobodnim da svoje mišljenje javno i izrazi.

Ipak, kritika ovde promašuje jedan ključni element, a to je značaj medalja na juniorskim prvenstvima. Iako je gorespomenuti dnevni list u svoju odbranu doveo čak i Moku Slavnića, koji je grmeo kako stvaramo generaciju luzera, lično sam pre svega drugog mišljenja. Juniorske medalje jesu lepa i interesantna stvar, pre svega za pokazati devojkama, suprugama, deci i unucima u vitrini, ali imaju li one neku upotrebnu vrednost?

Moram da istaknem da ja ne pridajem veliki značaj takmičarskom elementu u juniorskoj košarci. Pre svega, šta vam uspeh u tom starosnom dobu govori? Ono najmomentalnije je da ste trenutno samo bolji od drugih mladića tog uzrasta, i to je sve. Taj uspeh je svakako kruna nekakvog rada, ali ga treba primiti kao trenutnu satisfakciju i samo neki zalog za budućnost. Trofej na prvenstvu Evrope ili sveta za mlade je, pre svega, samo indikator da se od vas eventualno možda nešto u budućnosti može očekivati. A nikako garancija.

U Srbiji, kao i nekadašnjoj Jugoslaviji, generalno postoji izvesna razmaženost kada pričamo o košarkaškim trofejima uopšte.

Naša zemlja je krajem prethodnog veka u više navrata bila blagoslovena sa nekoliko generacija toliko talentovanih da im je samo Amerika mogla parirati. Tako su recimo pre trideset godina u austrijskom Feklabruku titulu prvaka Evrope poneli mladi Jugosloveni (U18 kategorija) za koje su igrali Luka Pavićević, Neša Ilić, Toni Kukoč, Miroslav Pecarski, Saša Đorđević, Dino Rađa, Vlade Divac i Slaviša Koprivica. Složićete se, prilično moćan tim, sa čak četiri buduća NBA igrača i pregršt kvalitetnih igrača na evroligaškom nivou.

Kadetska reprezentacija Srbije/generacija 1967/68.

Dve godine kasnije, uspeh su u tadašnjem Titovom Vrbasu i Srbobranu ponovili Saša Danilović, Žan Tabak, Oliver Popović, Rastko Cvetković, Dževad Alihodžić, Arijan Komazec i Mirko Pavlović, kao i neki za koje verovatno niste čuli. Sad, ovo već zvuči malo tanje – Danilović i Komazec napravili su velike karijere, okej, ali ovi ostali su imali dosta skroman učinak. Oliver Popović nikad nije opravdao visoka očekivanja u potpunosti, Dževad Alihodžić imao je par finih godina u Ciboni, Žan Tabak je uzeo šampionski NBA prsten kao mahač peškirom i posle imao okej karijeru u Evropi, ali ništa spektakularno. Svejedno, bili su prvi.

E sad, ono zanimljivo je da je generacija koja je naišla 1990. završila tek peta, dakle bez medalje.

U tom sastavu Jugoslavije igrali su, između ostalih, i Mlađan Šilobad, Nikola Lončar, Veljko Mršić, Borko Radović, Miljan Goljović, Željko Rebrača i Dejan Bodiroga. Uporedimo li ovaj tim sa onim iz 1988, jasno je da selecija godišta 72-73 nosi kvalitativnu prevagu. Ali opet – završili su peti. Štaviše, od polufinala su ih odvojili porazi od Rumunije (Konstantin Popa, koga neki od nas pamte kao rezervnog centra Makabija, nam je uterao 24 poena) i Poljske. Kako li je onomad reagovala štampa, i je li i tada prosipan vitriol po stupcima dnevnih novina?

Bacimo malo pogled i van granica naše zemlje. Hrvati su, recimo, od nezavisnosti naovamo tri puta bili prvaci Evrope u kategoriji do 18 godina. Pre dvadeset godina, šampionsku generaciju su im predvodili Josip Sesar, tada uveliko smatran jedinim legitimnim naslednikom Dražena Petrovića, Nikola Vujčić i Vladimir Anzulović. Sesarova karijera nikad nije dostigla visine Ace Petrovića, kamoli Dražena, Vujčić je postao kvalitetan igrač i jedan od najboljih visokih na EL nivou minulih dvadeset godina, a Anzulović je gulio po hrvatskoj i slovenačkoj ligi bez previše uspeha. Šest godina kasnije zlato su poneli Marko Tomas (nasledio od Sesara titulu “sledećeg Dražena”), Roko Leni Ukić, Drago Pašalić i gomila likova za koje je i Google jedva čuo (Mateo Kedžo i Filip Bašljan npr.). Poslednje zlato isporučio im je Dario Šarić 2012, kao predvodnik još jedne mrljave generacije (glavni saigrači bili su mu Dominik Mavra i Karlo Žganec). Okreni, obrni, ali oni od svojih tri zlata (kao i još nekoliko srebrnih i bronzanih medalja) nisu napravili nijedan seniorski tim koji je osvojio medalju u svojoj konkurenciji.

Dario Šarić

Vratimo se međutim ovde na našu zemlju. Naše poslednje dve titule u kategoriji do 18 godina stigle su 2007. i 2009. Pre devet godina, u Madridu, zlato – prvo za samo samostalnu Srbiju, inače – su osvojili sledeći igrači : Filip Čović, Stevan Tapušković, Stefan Živanović, Branko Lazić, Dušan Katnić, Dejan Čvoro, Stefan Stojačić, Dušan Cvetković, Nikola Maravić, Ivan Smiljanić, Nikola Marković i Milan Mačvan. Ko se od ovih igrača ostvario među seniorima? Milan Mačvan izvesno, mada ne baš bez prepreka na putu – boravak u Makabiju bio je fijasko, i tek je nedavno, posle druge epizode u Partizanu, ovaj krilni centar “stao na noge” i postao redovan učesnik elitnih takmičenja. Branko Lazić je bio i ostao beskompromisni pit-bul u odbrani ali ne i previše pouzdan igrač sa loptom u rukama, dok je Filip Čović, pa…Filip Čović, šta reći.

Ostali – kud koji, mili moji. Ivan Smiljanić je prošlu sezonu završio u Tamišu, i trenutno nastupa za litvanski Nevežis (u kojem mu inače društvo pravi Toni Prostran, nekadašnji hrvatski supertalenat i u svojem godištu smatran za najboljeg pleja Evrope). Nikola Marković je u poljskom Sopotu, Dušan Katnić igra za Dinamik, Stefan Živanović je preko Valjeva, Laktaša, Smedereva i Temišvara stigao u Kumanovo, a Stefan Stojačić već neko vreme ne igra takmičarsku košarku. Stevan Tapušković je poslednji put viđen u Mladosti iz Smederevske Palanke, Nikola Maravić je prošlu sezonu završio u Beču (po nekim informacijama, sada je u Dinamu iz Tbilisija), Dušan Cvetković igra za bugarski Rilski, dok se Dejan Čvoro nakon medalje oprobao u NCAA sistemu – igrao je za neki nižerazredni koledž na Havajima i odatle mu se gubi svaki trag.

Šampionska generacija iz 2009. je još opskurnija. U Mecu su tada zlatne medalje poneli Nemanja Jaramaz, Aleksandar Ponjavić, Petar Torlak, Miloš Tripković, Nikola Vukasović, Milić Blagojević, Danilo Anđušić, Lazar Radosavljević, Nemanja Bešović, Nikola Rondović, Branislav Đekić i Dejan Musli. Ovaj poslednji se posle dugo, dugo lutanja izborio sa bitne minute u ACB ligi, i solidno igra – neka mu je sa srećom i u daljem toku karijere. A što se ostalih tiče…

Miloš Teodosić

Nemanju Bešovića smo minulog proleća videli na nekom basket terenu u blokovima kako radi individualno. Uslovno rečeno, trud mu se isplatio – uspeo je da nađe angažman u makedonskoj Strumici. U najjužnijoj republici bivše Jugoslavije za hleba zarađuje i Bane Đekić (Feni), Petar Torlak je posle NCAA karijere igrao za Igokeu i austrijsku Arkadiju, Miloš Tripković je lani igrao za KK Radnički 1950 iz Kragujevca i ne znam gde je sad (verovatno još uvek tamo), Vukasović je ovu sezonu počeo u FMP-u i saradnja je trajala oko mesec dana, Milić Blagojević je posle tri godine Slovačke ponovo u Srbiji gde nastupa za Smederevo. Nemanja Jaramaz je neko vreme tavorio u Partizanu, onda promenio sredinu, i sada je nakon kratkih zadržavanja u italijanskoj Bjeli, Astani, Turovu i Budućnosti ponovo u Poljskoj.

Lazar Radosavljević, baš kao i malo pre spominjani Smiljanić, sreću traži na baltičkoj obali kao član Pjeno Žvaigždesa (izgovorite ovo pet puta zaredom brzo, čik da vas vidim), Nikola Rondović je u Ibru iz Rožaja, a za sam kraj ostavili smo Danila Anđušića, koga u medijima zadržava činjenica da se oženio olimpijskom reprezentativkom u streljaštvu. Tako i danas širi spektar javnosti zna da je član Parme iz Perma i da igra u VTB ligi, a pre toga je bez previše uspeha bio član Partizana (dva puta), Virtusa, Valjadolida, Bilbaa i poljskog Anvila. Ako se po nečemu istakao do sada, to je način na koji je prvi put napustio Partizan i tako navukao gnev navijača beogradskog kluba.

Koliko su mlađe kategorije nekonzistentan prikaz stanja stvari u košarci, pokazuje i recimo slučaj kada jedna generacija potpuno podbaci u kadetima (do 16 godina) ili omladincima, pa se onda nekako iskobelja i sa juniorima osvoji medalju.

Tako je generacija 1995. doživela “debakl” u Češkoj 2011, osvojivši tek deveto mesto – četiri godine kasnije, Rebić, Gudurić i Tejić, “gubitnici” iz Hradeca, bili su osovina šampionske generacije u italijanskom Linjanu. Uzmimo ovde i primer Nemanje Bjelice, jednog od trenutno najkvalitetnijih srpskih košarkaša i člana NBA franšize, koji nije bio član nijedne mlađe selekcije – debitovao je u nacionalnom dresu klao član univerzitetskog tima 2009, kada je već bio “premator” za mlade.

Čak i neke druge i poznatije “uspešne” generacije imaju relativno mali procenat igrača koji su napravili ozbiljne karijere. Ekipa iz 2005. (evropski prvaci u Beogradu do 18 godina) iznedrila je Miloša Teodosića, Vladimira Štimca i Miroslava Raduljicu, npr, ali ubedljivo najdominantniji igrač te generacije bio je recimo Dragan Labović, čiji je put vodio od “Najk Hups Samita” u Memfisu, tradicionalne smotre za najbolje mlade igrače sveta, preko Soluna, Frankfurta, Krasnojarska, Samare, Novgoroda, Kožalina, Libana, Rumunije, Istanbula i Finske sve do Karpoša. Dosta čudna trajektorija za čoveka koji je u svom godištu važio za nezaustavljivu silu.

foto: Karpoš Sokoli/Igor Penevski

I Miroslav Raduljica, još jedan juniorski dominator, se ne snalazi najbolje u seniorskoj konkurenciji – izuzmemo li njegove dobre role za reprezentaciju, moramo podvući da se radi o čoveku koji je de facto najuren iz svakog kluba za koji je nastupao posle maksimum godinu dana.

Miloš Teodosić, koji je osvajao zlata u svim mlađim kategorijama, primer je igrača koji je juniorski zlatan vez pretvorio u ozbiljan profesionalni staž. Ali spomenimo i da je on imao nekoliko godina “lutanja” i stabilizacije u Olimpijakosu pre nego što je postao pola čovek pola jutjub klip od kojeg vam ispadne vilica. On je, izgleda, na vreme shvatio da je njegova kolekcija medalja samo obećanje koje sam mora da ispuni, a ne neko drugi za njega. Uostalom, ne toliko davno, Aleksandar Rašić važio je za jednako perspektivnog igrača te generacije. Dotični je trenutno u Klužu.

Zapravo, pogledamo li sastav Srbije sa prethodne Olimpijade, samo Teodosić, Stefan Marković (zlato sa svetskog prvenstva U19), Raduljica (U18, U19, U20 zlata), Štimac (U18, U20 zlata) i već spominjani Mačvan imaju „šampionski“ pedigre.

Stefan Birčević, Stefan Jović i Marko Simonović su imali epizode sa „studentima“ i na Mediteranskim igrama. Nikola Kalinić je 2011. u Bilbau završio sa U20 reprezentacijom na trinaestom mestu. Kada su letos kadeti na svom EP “zakucali” kao deseti, Goran Grbović je bio jedan od kritičara rada sa mladima. “Zaduženi za mlađe kategorije morali su da pričaju sa Sašom Đorđevićem šta da rade, ali do toga nije došlo. Selektor bi ih sigurno pitao, šta radite, jel’ mi to u budućnosti nudite igrače koji su 11. i 10. u Evropi?”, grmeo je popularni Grba, valjda nesvestan da će par nedelja kasnije starter na poziciji niskog krila u srebrnom olimpijskom timu i čovek čiji je transfer u Fenerbahče iznosio koliko i ukupno sve plate šampionske generacije iz 2009. biti igrač koji je bio…pa, 13. u Evropi.

Nikola Kalinić/ foto: euroleague.net

A sada, mala poslastica za sve košarkaške sladokusce. Šta je zajedničko za Ernestsa Kalvea (Letonija), Ronaldsa Zakisa (takođe Letonija), Vladimira Dašića (Crna Gora), Robina Bencinga (Nemačka), Nikolaosa Papasa (Grčka), Nikolu Mirotića (Crn…Španija, pardon), Marka Mugošu (Crna Gora), Danijela Dieza (Španija) i Aleksandra Vezenkova (Bugarska)? Ovo su vam, ako niste znali, prvi strelci na FIBA U20 prvenstvima Evrope od 2006. do 2014. Mirotić je, eto, stigao i do NBA, dok se ostali relativno slabo kotiraju. Papas teško dobija minute u Panatinaikosu, Vezenkov ne uspeva da se probije u rotaciju Barselone posle dobre epizode u Arisu, Dašić je verovatno negde na “dojču” (barem dok ja ovo pišem, kad vi budete čitali možda je već prešao na neku žestinu), a Mugoša nije izašao iz Crne Gore (trenutno je u Baru). Ali eto, to jedno leto bili su bolji od svojih vršnjaka.

Poentu ste, elem, do sada već shvatili. Medalja u mlađim kategorijama zaista ne garantuje mnogo toga, ako se na nju momentalno ne nastavi dalji kvalitetni rad kako u klubu, tako i individualno. Neke ptice nikad ne polete, a neke bogami polete i previsoko, pa se tako tek nekoliko godina nakon zlatnog odličja nađu u Makedoniji ili Rožajima. Stoga, nemojte biti preoštri prema ovim momcima koji su sada završili tamo gde su završili, jer njihova budućnost još nije ispisana. Vratite se na ovaj tekst kada napune dvadeset i nešto, pa procenite sami ko je Teodosić, a ko Rondović. U ovom momentu, ne postoji ni promil garancije da mi kroz pet godina nećemo iz ove “propale generacije” izvući trojicu do četvoricu A reprezentativaca. A to je jedino merilo uspešnosti jedne juniorske selekcije na duge staze.

I naravno, uvek navijajte za Srbiju, u svim starosnim kategorijama.