…a moglo je bolje

Četvrtak, deseti decembar, je u najavi bio potencijalno lep dan za srpski fudbal. Po prvi put još od…hm…2004. beše, jedan srpski tim imao je priliku da se i u proleće nađe u evropskom takmičenju. Ljubitelji fudbala dobro znaju koliko je to ekskluzivna stavka za naše ekipe – još od raspada stare nam i mile države, naši klubovi su samo jednom stigli do obećane zemlje. I to baš te 2004, kada je Partizan pod vođstvom Vladimira Vermezovića stigao čak do osmine finala tadašnjeg kupa UEFA, odakle ih je izbacio kasniji osvajač tog takmičenja CSKA iz Moskve.

Harizmatični Vermezović, u narodu poznat pod nadimkom „čika Crni“, je tada uspešno proveo crno-bele kroz grupu u kojoj su se još našli i grčki Egaleo, španski Viljareal i rimski Lacio, a u šesnaestini finala uspeli su da zahvaljujući minimalnoj pobedi u gostima eliminišu ukrajinski Dnjepar iz Dnjepropetrovska. To što ih je CSKA relativno lako sklonio iz daljeg takmičenja nikome nije palo napamet da detaljno analizira – prvo srpsko samostalno „evropsko proleće“ bila je kapitalna stavka sama po sebi. Dugo je prezimljavanje u Evropi predstavljalo misaonu imenicu za naše napaćene velikane. Valjalo je tu imati sreću pri žrebu, a zatim i sportskog umeća, kako bi se taj rezultat i ostvario. Crvena Zvezda je recimo 1996. imala tu nesreću da naleti na izuzetno kvalitetnu Barcelonu – godinu dana kasnije, svi smo mislili da je grupa građana iz Ekerena lak zalogaj za crveno-bele, a sve što smo dobili je bilo devedeset minuta agonije po najgoroj kiši koju autor pamti. Ali eto, 2004. se sve poklopilo za Partizan, i rezultat nije izostao.

Sve se, delovalo je, poklopilo i ove tekuće 2015. „Parni valjak“ je fantastično startovao u Ligi Evrope, i sa dve vezane pobede protiv AZ-a i Augsburga preboleo neuspeh iz kvalifikacija za Ligu šampiona.

Tu je, međutim, došlo do određenih turbulencija. Prvi trener Zoran Milinković zamenjen je zbog serije slabih rezultata u domaćem prvenstvu, a njegov naslednik Ljubinko Drulović nije uspeo da prestroji trupe i napravi neki rezultat u dvomeču sa mnogo jačim Athleticom iz Bilbaa. Pred gostovanje u Alkmaru, manje-više su svi pomislili da je jedini preživeli srpski predstavnik u evropskim kupovima klinički mrtav, ali usledila je odlična partija, pobeda od 2-1 i solidni izgledi za dalji plasman. Zadatak koji je sledio delovao je kao prava sitnica – bilo je samo potrebno ne izgubiti sa 1-3, ili nešto gore od toga. I tu je, suštinski, i ključni problem ove priče.

foto: FK Partizan

Pre skoro trideset godina, Crvena Zvezda igrala je u drugom kolu kupa UEFA protiv belgijskog Club Bruggea. U Beogradu, Zvezda je trijumfovala sa 3-1, golovima Slavka Radovanovića, mog mladalačkog idola Bore Cvetkovića i kapitena Dragana Stojkovića-Piksija. Tri gola u mreži zapadnih Flamanca, za koje su tada inače nastupali veličine kakve su Marc Degryse, Jan Ceulemans i Franky Van Der Elst, bili su solidan zalog za revanš, i tada se jasno sećam naklapanja naših medija koje sam ja papagajski ponavljao svojim školskim prijateljima – „znate šta, možemo i da izgubimo sa 1-0 ili 2-1, nema veze, idemo dalje!“.

Jasno, usledio je apsolutni sunovrat. Već je u dvanaestom minutu Kenneth Brylle postigao prvi pogodak za „plavo-crne“, a do kraja je Stevan Stojanović još ravno tri puta vadio loptu iz svoje mreže. Nisam bio sav svoj barem dva dana – bile su to prve suze prolivene zbog fudbala, i ja prosto nisam umeo da shvatim kako je to bilo moguće. Pa, jesmo li rekli da može da se izgubi sa 2-1 ili 1-0 ?! Ne i sa 4-0, aman, ljudi! Kome je to još palo napamet? Koliko je duboku traumu ostavio na mene ovaj događaj svedoči i ovo – nekih petnaest godina nakon belgijske golgote, slučajno sam upoznao tadašnjeg rezervnog golmana Bruggea Philippe Vande Wallea. Razmenismo mi pozdrave, i on mene pita, ti si iz Srbije, a ja njemu krajnje unezvereno, „što mi uradi to čoveče božiji?!“. Naravno, nije znao o čemu se radi…za njega je to bila samo još jedna utakmica koju je te sezone odgledao sa klupe.

Ali ne skrećimo previše sa teme. Ono što je bitno, i ono što treba da naglasimo, je da je srpski sportski kolektiv ponovo pao u borbi protiv svog najžešćeg protivnika, sa kojim, tradicionalno, ima istorijski užasan skor.

Ne, nije ovde problem što je taj Augsburg, koji je sinoć, tek da spomenemo, trijumfovao sa neželjenih 3-1, klub iz kudikamo jače i kvalitetnije nemačke Bundeslige sa budžetom kojem mi ne možemo da pariramo. Nije ni problem to što je Partizan igrao bojažljivo i zatvoreno, sa tek ponekom konkretnom pretnjom protivničkom golu. Možemo mi sad do sutra naklapati o nekompetentnosti Partizanovih igrača i trenera, i tu verovatno ne bi smelo da bude zamerki. Problem je pre svega bio onaj što se u nedelji koja je nailazilo apostrofiralo samo ono – „može i da se izgubi“.

Čudan je to fenomen, zaista – možda ne ekskluzivno srpski, ali nekako mi se čini da je kod nas izuzetno izražen. Ulazeći u ključni, šesti meč u grupi, meč koji je odlučivao dalju sudbinu kluba u Evropi, Partizan je bio ne u pol poziciji, već u skoro dobitnoj situaciji. Nije, zaista, preteško bilo ni naslutiti kako će se meč odvijati – Augsburg, kome je igrao samo i isključivo trijumf od dva ili više golova razlike pri čemu su minimalno morali da postignu tri, je jasno morao da napadne. Znači, Partizan je samo pred svojim navijačima morao da neutrališe protivnika koga je još u Nemačkoj savladao sa 3-1. Nije Partizan sad odigrao neku velemajstorsku partiju u Bavarskoj – da kažemo da su pogodili bukvalno šta su šutnuli a da je golman spasao ostalo, ali bodovi su bodovi. Sa svim time u glavi, laik bi rekao da su domaći bili izrazito jasan favorit za dalji plasman.

foto: FK Partizan

Ali stvari ovde, zapravo, mnogo drugačije funkcionišu. Ono što bi neko iskoristio kao faktor relaksacije, nešto što bi na papiru ekipi pomoglo da što opuštenije uđe u odlučujući dvoboj, ispostavilo se kao neprelazna prepreka. Naš klub, prosto, nije umeo da se izbori sa unapred stečenom prednošću. Teško je to breme, prijatelji, kada znate da vas devedeset minuta čiste opstrukcije deli od potencijalno velikog uspeha.

Reakcije igrača i trenera beogradskog kluba bile su očekivane. Kako Ljubinko Drulović nije učestvovao na konferenciji za štampu jer je, po rečima portparolke Biljane Obradović, bio na „sastanku“ (kasnije smo saznali da je to bio sastanak sa sportskim direktorom na temu „kako podići ekipu posle ovako nečega“), reč je uzeo njegov asistent Luis Diogo Campos. U emotivnom obraćanju srpskim medijima, Portugalac je rekao kako je prvi gol “bio nož u srce”. “Govorili smo im šta treba da rade, ali primili smo i drugi gol i tada je postajalo sve teže. Ni sreća danas nije bila uz nas”, rekao je Luis Diogo Campos.

Sad zastanite i razmislite. Kada je Partizan primio prvi gol na meču, što se desilo neposredno pred sudijski zvižduk koji bi označio kraj prvog poluvremena, on je vodio sa 1-0 tj. ukupnih 4-1 u uzajamnom skoru. Na svega tri frtalja fudbala (i pauzom od tri puta manje toliko) pred sobom, primljeni gol okarakterisan je kao…nož u srce? Ne morate biti izrazito pronicljiv da otkrijete kakva je situacija bila na poluvremenu ako vam visoko rangirani organ stručnog štaba na ovakav način izrazi svoja osećanja. Čemu, uopšte, i izlazak na teren ako ste ovako smrtno ranjeni sa dva gola „fore“. Nije ni čudo što se meč završio tako kako se završio. Opet, neki – mnogi – će ovde povući pitanje odgovornosti taktike, ili individualaca. Stoji, recimo, da je Stefan Babović ponovo pokazao da sem toga što je zakleti „grobar“ on nema previše fudbalskih kvaliteta. Ili da je brazilski štoper Fabricio, direktni krivac za treći i odlučujući gol, zalutao ne samo u Srbiju već generalno i u fudbal. Ili to što je neki naš fudbaler ponovo, sada već tradicionalno, u bitnom meču u Evropi dobio crveni karton. Ili da je Partizan prikazao, da citiram mog kuma, klasičan „batađorizam“ u strateškom pristupu igri. I opet, da kažemo, svi su oni u pravu. Ali sigurno je da je moglo i drugačije.

I daleko da je to prvi put. Već sam vam ispričao šta se desilo osamdesetih u Belgiji. Pre 17 godina, košarkaška sekcija Crvene Zvezde bila je na korak od evropskog trofeja – u prvom meču finala Kupa Koraća crveno-beli porazili su favorizovani MASH iz Verone sa šest razlike. Jasno, tih šest razlike ispušteni su u revanšu u prepunom Pioniru, jer, verovatno je i tada neko rezonovao, „pa dobro, možemo i da izgubimo sa tri-četiri, šta sad“.

Zvezda je tako potpuno ignorisala opomenu koju joj je u polufinalu uputio francuski Cholet – mnogo ljudi pamti kako je u prvom meču viđena kompletna demontaža francuskog predstavnika od trideset i kusur razlike, a tek pojedini se sećaju da je u revanšu Zvezdi jako malo falilo da od gotovog napravi veresiju, i da je samo nešto bolja igra u poslednjih pet minuta sprečila debakl. Šta tek reći o dvomeču između Hemofarma i Makedonikosa, koji je odigran 2005.? Klub iz Vršca bio je posle +23 jednom nogom u finalu ULEB kupa (današnjeg Evrokupa), a onda je nedelju dana kasnije uspeo da izgubi sa čak dvadeset i devet poena razlike i tako finale isprati uz ekrane svojih TV prijemnika.

Zanimljivo, ali, naši klubovi generalno beleže bolje rezultate kada im je jasno nacrtano da se na popravnom neće dobro provesti. Tako je u svojoj istorijskoj sezoni 2009-2010 KK Partizan itekako umeo da iskoristi stečeni brejk u Tel Avivu i sa dva vezana trijumfa u Beogradu dokrajčni slavni Maccabi.

Znao je tada Duško Vujošević, kao i verovatno svi ostali, da postoji i peti meč ako negde se negde omane, ali je znao i da ne mora baš da dođe do toga. O tome kako je FK Partizan svojevremeno stigao i prestigao Queens Park Rangers već postoji i narodna poezija – Zvezdaši su, recimo, u skorije vreme doživeli sličan preokret protiv Dinama iz Tbilisija.

I kako to sad sve ukombinovati? Nemam dobar odgovor. Iz gore navedenog, neko bi i zaključio da je mudro taktični slabije odigrati prvi meč pa onda krenuti svom silom u uzvratu – mislim da je ovo isuviše glupo i raspravljati. Na zapadu, psiholozi su odavno standardan deo stručnog štaba, i mislim da je krajnje vreme da i naša sportska društva počnu da razmišljaju u ovom smeru. Naši treneri, očigledno, nisu najsjajniji pedagozi. Lako motivišu kad treba da se izgine u jurišu, ali im polu-dobijeni mečevi nešto lošije leže. Kako tada motivisati igrače? Ni mediji nisu od neke enormne pomoći u ovim situacijama, i često i po novinama i internetu možete videti kalkulante-amatere kako proračunavaju kako proći dalje sa što manje napora, tj. ako je moguće nekako postići željeni cilj bez zapinjanja.

Nije jedini cilj sporta časna pogibija uz povremeni trijumf. Treba nekad i umeti odbraniti teško stečen kapital.

Ljubinko Drulović, u nekom prošlom životu šampionski trener juniora i kandidat za selektora prvog tima Srbije, to nije znao da uradi. Poslednje vesti koje stižu iz Humske kažu da je celokupna uprava podnela ostavku, pa sada i zvanično, pet meseci pred kraj aktuelne sezone, Partizan može da proglasi propalu sezonu i krene u novu rekonstrukciju. I ne sumnjam da će uspeti u svojim namerama – kad tad, crno-beli će stati na noge i ponovo imati zapaženu ulogu u srpskim i evropskim krugovima. Ali ne bi bilo loše da jednom za svagda i oni, i svi ostali naši klubovi zapamte, da je kalkulacija dobar sluga, ali zao gospodar. I da u vrhunskom sportu ne postoji ono čuveno – „prijatelju, lako ćemo“.