“Voetbal is oorlog”, navodno je jednom rekao Rinus Michels, veliki holandski trener koji je promenio shvatanje fudbala kao takvog u 20. veku. I zaista, fudbal umnogome i jeste moderna verzija ratovanja. Često volim da kažem da je ljudska rasa evoluirala do te mere da ne mora da ratuje da bi zadovoljila svoje nagone za dominacijom i trijumfima, sad je dovoljan i fudbal, ali nekada su ova dva osvajačka “sporta” živeli i jedan uz drugoga. Kad zatreba.
Otkad je fudbal pre nekih stotinak godina i zvanično postao globalna igra, “bubamara” se kotrljala u svakakvim uslovima, bilo mirnodopskim bilo ratnim. Čovek, jednostavno, nije mogao bez najbitnije sporedne stvari, čak ni kad su okolo leteli meci. Magična privlačnost ove igre na travi bila je kontinuirano jača i od najvećih konflikta u našoj istoriji, kakvi su bili svetski ratovi iz prve polovine prošlog veka. Uveliko je, recimo, poznat slučaj prijateljske utakmice na ničijoj zemlji tokom božićnog primirja 1914. godine, kada su engleski i nemački vojnici na kratko odložili oružje i u prijateljskoj atmosferi “opikali” na male goliće. Nezvanični istorijski izvori kažu da su “panceri” trijumfovali sa 3-2, što je verovatno bilo prvo poglavlje u budućem velikom rivalstvu ove dve zemlje.
Kada je nekih četvrt veka kasnije izbio i drugi svetski rat, fudbal je već bio toliko rasprostranjen da se prosto više nije mogao skloniti iz života kako normalnih ljudi, tako ni političara ni vojskovođa. Ovaj tekst predstavlja malu istoriju evropskog fudbala za vreme najkrvavijeg konflikta kojeg je čovek zapamtio, i još jedan podsetnik da je sport, često, jači i od najvećih nedaća.
Engleska: ko mari za bombardovanje?
Kada je 3. septembra 1939. britanski premijer Neville Chamberlain poslao Adolfu Hitleru i zvaničnu objavu rata, Englezi su uveliko imali razvijen fudbalski sistem sa ligom u nekoliko rangova i dva kupa. Nedugo po početku ratnog stanja, liga je, jasno, morala biti obustavljena – ceo koncept je privremeno rasformiran, i, zahvaljujući pravilu koje je ograničavalo mobilnost stanovništva u prečniku od maksimum pedeset milja, konvertovan u manja regionalna takmičenja. FA Cup, najstarije takmičenje na svetu, je privremeno ukinuto – na njegovo mesto došlo je takmičenje po imenu “Football League War Cup”. Veliki broj fudbalera se priključio ratnim operacijama, bilo kao vojnici, teritorijalci, ili u drugim kapacitetima – od ukupno 783 ljudi, najviše – 91 – dali su Wolverhampton Wanderersi, Liverpool je dodao 76, Huddersfield 65 i tako dalje.
Prvo finale ratnog kupa pogodilo se sa Hitlerovom odlukom da napadne Britaniju i Francusku. Iako je stanovništvo živelo u dnevnom strahu od vazdušnih napada Luftwaffea, čak četrdeset hiljada ljubitelja fudbala gledalo je na Wembleyu kako West Ham pobeđuje Blackburn Roverse.
Godinu dana kasnije, bez obzira na sada već kontinuirano bombardovanje britanskih ostrva, šezdeset hiljada ljudi došlo je na isti stadion i videlo kako Preston i Arsenal remiziraju 1-1 u novom finalu ovog takmičenja.
U ponovljenoj utakmici odigranoj u Blackburnu Preston je pobedio sa 2-1.
Što se liga tiče, one su bile menjane i prekrajane iz sezone u sezonu, zavisno od trenutnih uslova. Tokom prve sezone ratnog fudbala bilo je čak deset regionalnih liga, ali je već na jesen 1940. taj broj sveden na samo dve. Godinu dana kasnije, uvedena je i londonska liga, pa su se do kraja rata uglavnom igralo po tom sistemu – sever, jug i London. FA Cup vraćen je u sezoni 1945-46, dok se predratna ligaška lestvica i zvanično obnovila po okončanju te sezone.
Reprezentativni fudbal na ostrvu takođe nije mirovao. Između 11. novembra 1939. i 5. maja 1945. engleska reprezentacija odigrala je 29 nezvaničnih internacionalnih mečeva – 14 protiv Velsa i 15 protiv Škotske.
Iako su inicijalno postojali strahovi da će masovna javna okupljanja u toku ratnog stanja ugroziti bezbednost građanstva, do toga, na sreću, ipak nije došlo. Mečevi ratne lige bili su, jasno, slabijeg kvaliteta nego regularne fudbalske manifestacije, ali narod ih je u velikoj meri podržao – pre svih mobilisana radnička klasa, čiji su članovi tvrdili da im je nedeljna partija loptanja služila kao dobar odmor i prilika da zaborave na surovu svakodnevicu.
Italija: stanje redovno
Za razliku od Engleza, Italijani su veći deo rata uživali u fudbalu bez nekih većih ograničenja. Italijanska Serie A, prvi rang takmičenja koji to ime nosi još od 1929. godine, regularno se nastavila deset godina kasnije, bez obzira na oružani sukob koji se uveliko zahuktavao. Tako je te sezone Inter osvojio svoju petu titulu, a godinu dana kasnije scudetto je otišao u Bolognu, tih godina jedan od dominantnih timova, čije boje je branio odlični Urugvajac italijanskog porekla Hector Ettore Puricelli.
Poslednje ratno izdanje “calcia” – kao i prvu ikada duplu krunu u istoriji italijanskog fudbala – osvojio je Torino, čime je ustoličena kratkotrajna era “grande Torina”, fantastične ekipe koja je dominirala sve do 1949., kada je cela ekipa nesretno skončala u avionskoj nesreći kod Superge. Vredi, inače, spomenuti i da je ovaj tim Torina preživeo kasniju fazu rata (i enormno puškaranje po Apeninima) tako što su, da bi izbegli mobilizaciju, bili zaposleni u FIAT-u kao navodni mehaničari, a u stvari su igrali fudbal za fabrički tim. I komšije iz Juventusa su, inače, pribegli sličnoj taktici – oni su na papiru bili šljakeri u Cisitaliji, još jednoj firmi koja je funkcionisala u auto-moto sektoru.
Nakon invazije saveznika 1943., Serie A je bila neodrživa na nacionalnom nivou, pa se fudbal nasilno “regionalizovao”. Tako je, sticajem prilika, već ionako prejaki Torino dobio pojačanje u obliku legendarnog špica Lazia i italijanske reprezentacije Silvia Piole, koji se preselio iz Rima na sever kako bi sklonio porodicu od ratnih dejstava. Ipak, “bikovima” je izmakla titula u regionalnoj ligurijskoj-pijemontskoj ligi. Iako su dominirali u prvom delu takmičenja, pobedivši, recimo, Juve sa 5-0 i Genou sa 7-1, u finišu prvenstva bolji rival bila je Spezia. Glavni razlog bio je taj što je skoro ceo tim Torina svega dva dana pred odlučujući meč igrao propagandni prijateljski meč u Trstu. Italijanska federacija je odbila zahtev Torina da se utakmica odloži, pa je odmorniji tim Spezie trijumfovao sa 2-1 i obezbedio regionalni trofej.
Nemačka: dug put do jedinstva
Nemci su istorijski uvek imali neke probleme sa nacionalnim jedinstvom, pa je i u fudbalu bilo jednakih problema. Nacistički režim uveo je 1933. koncept “Gauliga”, tj. provincijskih takmičenja, čime su zamenjene dotadašnje “bezirk” tj. okružne lige u Nemačkoj. Sistem Gauliga trebalo je da bude uvod u ujedinjenu “Reichsligu”, za koju su se zalagali vodeći nemački treneri tog doba Otto Nerz i Sepp Herberger. Do jedinstvene lige se na kraju nikad nije stiglo (Bundesliga kakvu danas znamo utemeljena je tek 1963.), ali su pobednici regiona igrali za nemačku titulu u završnim turnirima, pa je titula nacionalnog šampiona ipak postojala.
U početku, nemačka je brojala ukupno 16 Gauliga koje su igrane na tradicionalnim nemačkim teritorijama. Kasnije, kada je rat počeo, treći rajh je postepeno širio svoju vlast u Evropi, pa su samim time dodavane i nove Gaulige. Među prvima je recimo uvedena “Gauliga Ostmark”, tj. regionalno takmičenje Anschluss-ovane Austrije. Svoje mesto u novoj fudbalskoj podeli našli su ubrzo i delovi Poljske (Gauliga Generalgouvernement, Gauliga Danzig-Westpreussen), Francuske (Gauliga Elsass), kao i Češke (Gauliga Boehmen und Maehren, Gauliga Sudetenland). Nemačka je za vreme rata čak imala i dva austrijska šampiona – bečki Rapid trijumfovao je 1938. godine, dok je poslednji šampion za vreme Hitlerovog vakta bio First Vienna FC. Još neki danas aktuelni timovi koji su bivši gauligaši su recimo francuski Metz, kao i poljski Ruch Chorzow, za vreme rata poznatiji kao Bismarckhuetter SV 99. Dosta luksemburških ekipa, kao što su recimo US Dudelange i Jeuness d’Esch, imaju gauligašku prošlost.
Zanimljivo je ovde i spomenuti sistem zarade gauligaških klubova. Kako nije bilo TV prava i sponzorstava, sav novac dolazio je od prodaje karata. Za razliku od tradicionalne raspodele sredstava, u Gauligi je to funkcionisalo ovako : prvo, domaćin i gost bi davali po 5% fudbalskom savezu. Zatim, domaćin bi imao pravo da zadrži 10% na ime korišćenja njihovog stadiona i 5% za administrativne troškove. Preostalih 75% bili bi ravnopravno podeljeni između dve ekipe. Ovo je važilo za vreme regularnog sezonskog dela – u doigravanju za titulu, mečevi su mahom igrani na neutralnim terenima, pa je shodno tome primenjivan i drugačiji sistem – 15% kolača išlo bi na troškove rentiranja stadiona, a ostatak bi se delio na ravne časti među timovima i savezom. Priznaćete, neobično fer principi za jednu inače monstruoznu državnu tvorevinu kakav je bio treći Rajh (mada, opet, radi se o njihovim građanima).
Jugoslavija: heroji splitske rive
Drugi svetski rat je nešto kasnije počeo u našem ćošku Evrope, pa se tako liga kraljevine Jugoslavije igrala sve do 1940., kada je za poslednjeg šampiona stare države proglašen HŠK Građanski iz Zagreba. HŠK i njegov beogradski rival BSK bili su, inače, najuspešniji klubovi ove ere – Beograđani su četiri puta bili šampion, Zagrepčani tri, i pored njih samo je splitski Hajduk stigao da bude šampion više od jedanput (po titulu dodali su još i HAŠK i Konkordija, oboje iz Zagreba).
Kada je Nemačka na proleće 1941. napala i okupirala Jugoslaviju, skoro sav fudbal je obustavljen na zvaničnom nivou. Kažem “skoro” sav, jer je Hrvatska, tj. Nezavisna Država Hrvatska (NDH), neometano nastavila svoje aktivnosti. Tako je prvu ligu NDH 1941. započeo devet timova – starim znancima Konkordiji i HAŠK-u pridružili su se još i SAŠK iz Sarajeva, HŠK Zrinjski iz Mostara i DSV Victoria iz – Zemuna. Victoria (ono DSV, inače, znači „Deutscher SportVerein tj. Nemačko sportsko društvo) je bila klub za koji su igrali Nemci iz Zemuna i Srema – naravno, rasformiran je krajem rata. U kasnijim sezonama, takmičenju su se pridružile i ekipe kao što su HŠK Građanski iz Zemuna, HŠK Hrvoje iz Banja Luke i HŠK Gjerzelez iz Sarajeva.
Hajduk, međutim, nije imao nameru da učestvuje u kvislinškim aktivnostima. Nakon okupacije i formiranja NDH, te pripajanja Dalmacije Italiji, Splićani su glatko odbili ponudu novih gospodara da učestvuju u Serie A pod imenom “AC Spalato”. Kada su, posle pada Italije 1943. godine, Split i Dalmacija priključeni NDH, i vlasti iz Zagreba dobile su identičan odgovor.
Ubrzo su igrači i uprava Hajduka prebegli na jadransko ostrvo Vis, priklonili se i zvanično partizanskom pokretu i krenuli da igraju prijateljske mečeve sa ostalim savezničkim ekipama.
Pojačani najboljim igračem Franom Matošićem, koji je pobegao iz Bologne na Vis kada je čuo da se Hajduk “odmetnuo”, “bili” su igrali utakmice širom sredozemlja. Nakon oslobođenja Italije, istorija pamti i legendarni dvomeč sa selekcijom britanske vojske, za koju su igrali tada mahom mobilisani profesionalci kakvi su bili legenda Prestona Tom Finney i čuveni defanzivac Wolverhamptona Stan Cullis. U Bariju, pred oko pedeset hiljada navijača, Hajduk je izgubio sa 7-2 – par meseci kasnije u Splitu bilo je 1-0 za “majstore sa mora”. Do današnjeg dana, ovo ostaje jedna od najvećih pobeda u istoriji ovog kluba. Upravo zahvaljujući svom anfašističkom stažu, Hajduk je bio pošteđen sudbine ostalih hrvatskih klubova koji su se takmičili u NDH ligama – HŠK, Konkordija i ini su svi bili ukinuti državnim dekretima.
Spomenimo ovde i “reprezentativni” učinak NDH. Između 1941. i 1945. godine, Hrvati su odigrali ukupno petnaest prijateljskih mečeva, mahom sa kolegama iz bloka sila osovine ili srodnim kvislinškim tvorevinama. Tako su, recimo, sa Nemcima odmerili snage tri puta, i sva tri puta izgubili uz gol razliku 12-2. Drastično više uspeha NDH je imala sa recimo Bugarskom, koju je pobedila 6-0, ili Slovačkom, sa kojima su igrali sedam puta i upisali čak šest pobeda. Najbolji strelac ove reprezentacije bio je budući Dinamovac i reprezentativac Jugoslavije Franjo Woelfl – uz njega, dres sa grbom NDH nosili su i Miroslav Brozović, legendarni Zlatko Čik Čajkovski i mnogi drugi asovi koji će u posleratnom periodu obeležiti klupski i reprezentativni fudbal u SFRJ.
U okupiranoj Srbiji istorija ne beleži nekakva organizovana takmičenja, ali se fudbal i dalje igrao na prijateljskom, polu-obaveznom nivou.
Puno igrača koji su proveli okupaciju u Srbiji i Beogradu će u budućnosti formirati okosnice Crvene Zvezde i Partizana, timova koji su nastali po završetku oružanih sukoba u našoj zemlji.
Meč smrti
Priča o utakmici između nemačkih artiljeraca stacioniranih u Ukrajini i domaćih fudbalera je jedna od ratnih legendi koja se održala i do današnjeg dana. Po verziji koja se smatrala zvaničnom sve do devedesetih, fudbaleri ukrajinskog “Starta”, ad hoc ekipe sačinjene uglavnom od bivših igrača kijevskog Dinama i Lokomotive, bili su izazvani na meč od strane okupatora. Predanje dalje kaže da su nacisti dobrano zapretili domaćima da bi “bilo dobro” da ovi baš ne zapinju – naravno, hrabri Sloveni su ignorisali ovo upozorenje, izašli na teren u crvenim dresovima, rasturili mrske Švabove, a ovi su ih sutra iz čiste obesti postreljali. Mitska priča, zar ne?
Godinama kasnije, zvanična nezavisna Ukrajine učinila je sve da se ogradi od onog što su oni smatrali “sovjetskom propagandom”.
Prema njihovim izvorima, utakmica jeste postojala, ali je odigrana u fer i korektnoj atmosferi, crvene dresove je donirala nemačka vojska, čak su i igrači zajedno pili domaću vodku po okončanju sportskog nadmetanja. Niko nije streljan iz odmazde, neki jesu robijali, neki jesu i pogubljeni, ali to sigurno nije imalo veze sa fudbalom. Čak su i neki učesnici događaja, kao npr. bivši Dinamovac Makar Honcharenko, promenili ploču i učestvovali u reviziji.
Šta se zapravo desilo, mislim da nikada nećemo saznati, jer obe strane čvrsto drže do svojega. Sovjetska verzija priče inspirisala je Johna Houstona da 1981. napravi film “Escape to Victory”, u kojem Michael Caine, Sylvester Stallone i Pele glume logoraše koji se suprotstavljaju nemačkoj ekipi u okupiranoj Francuskoj.
Škotski novinar Andy Dougan takođe je 2001. objavio knjigu gde se slaže sa “originalnom” postavkom događaja, a istim putem pošao je i ruski režiser Andrej Maljukov, čiji je film “Utakmica” iz 2012. doživeo da iz jasnih razloga bude zabranjen u Ukrajini.
Od lopte do puške, i nazad
Nije, kao što sam već spomenuo, bila ni retkost da u ta ratna vremena poznati fudbaleri na neodređeno promene zanimanje i odu u vojnike. Tom Finney i Stan Cullis samo su dva primera predratna fudbalera koji su bili mobilisani.
Sa druge strane barikade, među nemačkim vojnicima našao se i Friedrich Walter, za prijatelje Fritz. Walter, koji je celu karijeru proveo igrajući za svoj rodni Kaiserslautern, je bio mobilisan u Wehrmacht 1942. Kraj rata zatekao ga je u zarobljeničkom logoru u Rumuniji, gde je igrao mahom sa slovačkim i mađarskim čuvarima. Ružnu sudbinu izbegao je sasvim slučajno – Crvena armija je deportovala sve nemačke zarobljenike u Sibir, ali je jedan od Mađara sa kojima je Fritz igrao slagao Sovjetima da ovaj nije Nemac. Walter se vratio u domovinu, igrao za “crvene đavole” sve do 1959., i bio jedan od ključnih igrača u nemačkom pohodu na svetsko prvenstvo 1954. u Švajcarskoj. Ironija je htela da u finalu pred Nemcima pokleknu baš – Mađari.
Walterov zemljak Bernhard Trautmann nije imao predratno fudbalsko iskustvo, ali je zato bio bolji sa oružjem u rukama. Trautmann je 1941. pristupio padobrancima i učestvovao u borbama na istočnom frontu kod Dnjepropetrovska, gde je ujedno i zaradio gvozdeni krst, najviše nemačko vojno odlikovanje. Pred kraj rata zarobili su ga Britanci i poslali u logor u Essexu, odakle je poslat na sever Engleske, blizu Wigana. Trautmann – sada poznatiji kao Bert – je odbio ponudu repatrijacije i ostao da živi na ostrvu, usput počevši i svoju fudbalsku karijeru kao golman. Ubrzo se pokazao kao solidan talenat, pa ga je posle jedne sezone u amaterskom klubu St. Helen’s u svoje redove doveo Manchester City.
Bertov početak na Maine Roadu nije bio lak – navijači nisu baš bili presrećni zbog činjenice da će bivši pitomac Luftwaffea braniti gol voljenog kluba, i jedan deo je čak i pripretio bojkotom. Situaciju je smirio kapiten Eric Westwood (inače veteran savezničkog iskrcavanja u Normandiji) čuvenom rečenicom – “u našoj svlačionici se ne ratuje” – a Trautmann je odličnim partijama ubrzo pridobio i najveće protivnike na tribinama.
Bert će ostati zapamćen najviše po finalu FA kupa iz 1956. godine, gde je njegov City igrao sa Birminghamom. U 75. minutu, pri rezultatu 3-1, Trautmann je u jednom duelu sa igračem Birminghama Peterom Murphyem polomio vrat – bez da je to i znao. Kako tada pravila nisu dozvoljavala izmene, Bert je herojski idržao još petnaest minuta, nije primio gol uprkos velikim naletima protivnika i tako znatno doprineo velikom uspehu svoje ekipe. Tek dva dana kasnije mu je povreda i zvanično dijagnostifikovana. Trautman je ostao da živi u Engleskoj i nakon završetka karijere – 2004. je odlikovan kao OBE (Officer of the British Empire) od strane kraljice, koja je prepoznala da je njegov fudbalski staž umnogome pomogao da se zaleče rane iz minulih ratova. Tako je Trautmann valjda postao jedini čovek u istoriji kosmosa koji je u jednom životu uspeo da iskombinuje i kraljičino odlikovanje i gvozdeni krst.
Da spomenemo usput i da je legendarni Lav Jašin izjavio da za njega na planeti postoje samo dva golmana svetske klase – “Lav Jašin, i onaj Nemac iz Manchester Citya”.
Fudbaleri ilegalci postojali su i na našim prostorima. Ivica Bek, strelac tri gola na Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu, je dugo godina igrao u Francuskoj, gde su ga početkom četrdesetih zatekla i ratna zbivanja. Za vreme okupacije, Bek se pridružio francuskom pokretu otpora i tako aktivno učestvovao u antifašističkoj borbi. Njegov saigrač iz reprezentacije dr Milutin Ivković, popularni Milutinac, je još u predratnom periodu pristupio komunističkoj partiji. Tokom rata više puta je hapšen, poslednji put u noć 24. maja 1943. kada ga je priveo Gestapo. Sutradan je streljan u Jajincima, a kao razlog navedeno je “komunističko delovanje”.
Vredi ovde spomenuti i neke manje svetle primere. Nemci Walter i Trautmann su imali opravdanje kroz prisilnu mobilizaciju ili naknadno iskupljenje – kapetan predratne francuske reprezentacije Alexandre Villaplane je bio više, što bi se reklo, klasičan gad. Villaplane, nekadašnji vezista Setea, Nimesa, Parisa i Antibesa, je za vreme rata prvobitno bio crnoberzijanac (njegov specijalitet bio je reketiranje Jevreja), a zatim i SS oficir, čiji je zadatak pre svega bio obračun sa francuskim „otporašima“. Ipak, pravdi nije uspeo da izbegne – streljan je 26. decembra 1944. Golman Estonije Evald Mikson otišao je i korak dalje. On je tokom ratnih godina službovao kao zamenik upravnika talinske postaje SS-ovog “Sicherheitspolizei”-ja, i u toj funkciji dobrano potpomogao holokaust u Estoniji, prokazujući, hapseći i streljajući lokalne Jevreje. Po dolasku Sovjeta je uspeo da pobegne na Island, gde je stigao i da doživi duboku starost, uprkos naporima Efraima Zuroffa i ostalih lovaca na naciste iz centra Simon Wiesenthal, koji su se godinama zalagali za njegovo izručenje.
Kao što ste videli, istorija je već jednom pokazala da je svet možda i može da stane, ali fudbal – definitivno ne može. I u vreme najgore krize i najvećih stradanja, narod je uvek umeo da se okrene ovoj igri i u njoj nađe neki dodatni smisao zbog kojeg vredi ustati iz kreveta. Vremena velikih konflikta su verovatno i definitivno za nama, ali barem znamo za ubuduće – ako sve propadne, fudbal će nas definitivno održati.
*cover foto iz filma “Escape to Victory”
Lajkuj:
Komentari:
Ostavite komentar:Cancel reply
Slični članci:
- Kako se pametno kladiti na utakmicama svetskog prvenstva u fudbalu
Kako se pametno kladiti na utakmicama svetskog prvenstva u fudbalu
Najvažniji savet je da izbegnete impulsivno klađenje. Oslonite se na pravovremene informacije i statistiku.
- Održan prvi Iskra Trail na Kosmaju
Održan prvi Iskra Trail na Kosmaju
Trka je bila idealan način za proslavu početka leta u šumovitom okruženju, ali i promociju rekreativnog trčanja u drugačijem okruženju.
- Velika Panini manija – cilj je album popuniti što brže i jeftinije
Velika Panini manija – cilj je album popuniti što brže i jeftinije
- Logo Svetskog prvenstva 2026. u slavu fudbala i različitosti
Logo Svetskog prvenstva 2026. u slavu fudbala i različitosti
- Izmena igrača u toku meča – jedan od najvećih iskoraka u fudbalskim pravilima
Izmena igrača u toku meča – jedan od najvećih iskoraka u fudbalskim pravilima
- Najveći na svetu – stadion koji je nikao iz inata!
Najveći na svetu – stadion koji je nikao iz inata!
Prestonica Severne Koreje Pjongjang vlasnik je velelepnog sportskog zdanja.
Mislim da ova priča nije potpuna bez Mattiasa Sindelara, fudbalera koji je u anketi izabrana za najvećeg austrijskog igraća svih vremena, što danas ne znači puno ali je u to vreme bilo jako značajno jer je Austrija bila ozbiljna fudbalska sila. On je izvršio samoubistvo, navodno jer je zbog solidarnosti sa Jevrejima odbio da igra u ligi anšlusovane Austrije.
Reporter Niccolo Carosio invents a new football language, much like the new culinary language Marinetti had already ushered in. Florian is a Juventus fan, though perhaps he shouldn’t be. He begins to have second thoughts about football and “his” club after the World Cup in Italy in 1934, when Mussolini orders presidents of football clubs to be members of his political party. Leandro Arpinatti holds the Italian football federation, the FIGC, in a stranglehold for years. In 1926, Il Duce pulls off the famous “carta di Viareggo” move which means every team can take only one foreign player per season; in 1927 every foreign player who is not a “son of Italy” (the homeland) is sent packing. After that there are almost no Hungarian players left on the Italian team, which Florian regrets, because they are his favourites. In 2006 Haya happens to be watching television when she sees Paulo di Canio take the defeat of his Lazio like a hero, greeting the Livorno players with the “Roman salute”, his fans wave the is swastikas, the Livorno fans wave their red flags. This never ends, Haya says.
“Trieste: A Novel”, Daša Drndić