Leçons de l’amour

Twitter je društvena mreža prema kojoj sam uvek nekako imao ambivalentan odnos. Gomila samoproklamovanih humorista, navijačkih analitičara, partijskih piona i ostalih stvorenja koji se daju sresti pod maskom ptičice dovoljan su razlog da naširoko izbegavam ovakav vid komunikacije. Ipak, kako se trudim da uvek budem informisan, nađe se i Twitteru svrha – u tom cilju, redovno, recimo, pratim Sportando (koji vrlo ažurno javlja ko je kada uganuo nogu u trećoj italijanskog ligi), Eurohoops, ponekog novinara od poverenja, i time generalno pokrijem svaku potrebu za informisanošću.

Na toj “listi od poverenja” nalazi se svakako i twitter feed Miška Ražnatovića. Ražnatović nije samo izuzetno bitna osoba u sferama evropske košarke – da ne kažemo, među i najbitnijim – već se javnosti uvek obraća sa sebi svojstvenim smislom za humor. Jasno je da Miško, kao uticajni agent, ima preče pravo da “probija” informacije na internet, ali on to uradi uglavnom u obliku zagonetki. Nisu to sad neke glavolomke od formata, već čisto duhovite smicalice koje se provale za koji sekund, uz jasnu poentu – igrač A je otišao tamo i tamo. Tako je, recimo, letos pisao o potrazi za “velikim brojem mamuza” kada je Marjanović bio na pragu San Antonia, i tome slično.

Ove nedelje, srpski internet propisno se zapalio kada je Miško tweetovao kako uskoro počinju “časovi ljubavi u gradu porcelana”.

Sama zagonetka, po običaju, nije bila prenaporna za rešiti – časovi ljubavi jasna su aluzija na Duška Vujoševića, a za grad porcelana pobrinuo se Google, ako već niste znali da je po ovom proizvodu pre svega poznat Limoges (ja nisam, čisto da se razumemo). Vujošević će, dakle, šest meseci po završetku svojeg  četvrtog mandata u Partizanu, krenuti u Limoges. I ovo je, svakako, jedno malo iznenađenje.

Navijači Limogesa/foto: euroleague.net

Ako postoji neki grad u Francuskoj za koji se može reći da živi za košarku, izbor bi se sveo na svega dva imena. Jedno ime bilo bi Pau, grad na severnim obroncima Pirineja, čiji je Pau-Orthez devedesetih za vreme Evrolige toliko često gostovao u Beogradu da braća Thierry i Didier Gadou, ubeđen sam, i danas tečno umeju da naruče „deset sa lukom i jednu duplu ljutu, molim vas“. A drugi izbor naravno je Limoges.

Limoges je, i za francuske, i za evropske, pa i za svetske prilike, izuzetno veliki klub.

Osvajač jedanaest nacionalnih titula, šest kupova, te čak pet evropskih trofeja – tri kupa Koraća, jedan kup Saporte, i, najbitnije, jedna Evroliga – počeo je ovu godinu nešto slabije nego očekivano, pa je došlo do razlaza sa trenerom Philippeom Herveom. Umesto njega, predsednik kluba Frederic Forte, i sam nekada košarkaš Limogesa iz „zlatne ere“, rešio je da oproba sreću sa crnogorskim stručnjakom, za kojeg i nije baš naprečac izgledalo kao da je skroz spreman da se upusti u ovu avanturu.

Duško Vujošević/foto: KK Partizan

Vujošević i inostrani angažmani, to je uvek bila problematična priča. Podgoričanin se po prvi put preko granice otisnuo 1989, i u jednoj sezoni u Granadi nije ostavio značajniji trag – ekipa je igrala plej-aut i uspela da preživi. Devedesete je uglavnom proveo u Italiji – tri godine u Bresciji, zatim dve u Pistoji i jedna u Pesaru – ali se ni iz ove ere ne može podičiti nekim ozbiljnijim uspehom, mada je u Pistoieseu uspeo da skroman tim dve godine održi u sredini jako kompetitivne italijanske lige. Poslednji pokušaj viđen je nedavno, kada je po okončanju trijumfalne sezone 2009-2010 potpisao za CSKA iz Moskve, i zadržao se jedva par meseci.

Iako je sportski neuspeh bio uzrok većine ovih rastanaka, ne možemo ipak reći da se ovde radi o neuspešnom treneru.

Tokom svoje dugogodišnje vladavine u Partizanu, pogotovo ovde mislim na period u dvadeset i prvom veku, Vujošević je pokazao da je on izuzetno ubojito oružje – po njegovim pravilima igre.

Nema ovde, prosto, ni inostranstvu neku ulogu koliko čisto spremnost neke ekipe da se potpuno podredi Duškovom idealu košarke. Partizan je bio spreman na takav ustupak, i dok je njegov „sistem“ funkcionisao, pljuštalo je od trofeja u Humskoj. U Moskvi su ipak stvari malo drugačije išle. Suočen sa stranim ambijentom u kojem njegove oprobane metode nisu davale efekta, Vujošević je brzo “isključen” od strane igrača, nanizano je nekoliko neugodnih i neočekivanih poraza u Evroligi, i uprava vojnog kluba nije imala kud. Bilo je to pogrešno vreme i pogrešno mesto za ikonu Partizana.

Duško Vujošević/foto: ABA liga

Loše privikavanje na nešto što se ne zove “Partizan” kumovali su svim dosadašnjim izletima u pečalbu koje je Duško Vujošević pokušavao. Po sopstvenom priznanju jezički ograničen, Vujošević je teško uspostavljao komunikaciju sa svojim igračima, od kojih se pritom i nije moglo očekivati da reaguju kao Partizanovi mladići sa kojima je radio u Beogradu. “Tough love” pristup koji je Dule forsirao među crno-belima je za strane profesionalce prevaziđen koncept, i jasno je bilo da na, recimo, Trajana Langdona nije mogao baš da se dere kao što je to radio sa Tepićem ili Bogdanovićem. Svejedno, uvek tu ima ono “ali”, u ovom konkretnom slučaju vrlo vidljivo. Ako bi neko dao Vujoševiću zeleno svetlo da radi šta god on misli da treba da radi, bilo je više pozitivnog nego negativnog u konačnom zbiru.

Šta li, onda, planiraju da rade u Limogesu? Ovo je jako dobro pitanje. Davanje “partizanske” autonomije Vujoševiću bio bi itekakav presedan.  Frederic Forte, već spominjani predsednik Limogesa, opravdao je svoju trenersku akviziciju rečima da je klubu potreban “preokret”, i to je sada i svima jasno. Forte, koji je u intervjuu objasnio da je ceo život inspirisan lekcijama trenera jugoslovenske škole, odmah je i poručio da će Vujošević imati “veliku ulogu u sastavljanju tima za narednu sezonu”, dodavši da će Vujoševićevo ime moguće privući mlade francuske talente da dođu. Posle ovih reči uprave, deluje da je klub ipak malo spremniji da “slobodno” radi sa Duletom – ugovor na osamnaest meseci jasno govori da će barem jedna sezona proći u maniru tog “eksperimenta”.

Ipak, prva misija biće svakako brzo prestrojavanje trenutnog igračkog kadra. Biće to težak posao za trofejnog trenera, ali ne i nemoguć.

Glavni izazov je za sada, dakle, odbrana šampionske titule, koju je Limoges osvajao prethodne dve godine za redom. Na polovini sezone, tim iz “grada porcelana”, kako je to opisao Ražnatović, ima skor od osam pobeda i devet poraza, i nalazi se na jedanaestom mestu na tabeli. Loša forma u prvom delu sezone  koštala je bivšeg evropskog šampiona kako daljeg plasmana u Evroligu, tako i učešća na prestižnom francuskom “Leaders Cupu”, koji se svake godine u februaru igra u pariskom Diznilendu. Sve će se to doduše nivelisati ako Limoges ponovo napravi dobar rezultat u plej-ofu, a niska pozicija ne bi trebalo nikoga da zbuni. U Francuskoj se iznenađenja i uzbuđenja dešavaju prilično često, pa je tako recimo pre par godina tada malo poznati Nanterre stigao do titule prvaka sa osmog mesta u plej-of kosturu. U Evropi, još uvek je tu Evrokup, ali klub je Top 32 fazu počeo sa dva uzastopna poraza, i nije realno očekivati da do kraja previše zapinju u ovom takmičenju.

Moguća prepreka za Vujoševićeve metode je ta što okosnicu Limogesa trenutno čine uglavnom – veterani.

Izuzmemo li ovde iz računice Duletovog starog jataka Lea Westermanna (o njemu malo kasnije), projektovanu startnu petorku čine nemački šuter Heiko Schaffartzik (32 godine), iskusni Kongoanac koji je već četiri sezone u klubu Nobel Boungou Colo (27 godina), Amerikanac Will Daniels (29 godina), te afrički centar Ali Traore, nekoliko puta dovođen u vezu i sa domaćim klubovima (30 godina).

Ali Traore/foto: euroleague.net

Ni aduti sa klupe nisu ništa mlađi – bivši član Denver Nuggetsa i Miami Heata Yakhouba Diawara broji trideset i tri, krilni igrač Matt Payne ima dvadeset i sedam, a rezervni plej, još jedan stari “grobar”, Bo McCalebb će ubrzo napuniti trideset i jednu. Olakšavajuća okolnost je što će barem na organizatoru igre Vujošević imati dve “proverene” snage, pa će njegove ideje moguće i brzo stići do ostatka ekipe. Ipak, i ranije je zapinjalo u komunikaciji u ovakvim situacijama, pa ostaje nam da vidimo kako će se stvari odvijati.

Pomenuti Westermann je sigurno neko na kome će počivati najviše pritiska, i od kojeg se najviše očekuje. Nekad veliki talenat francuske košarke, Leo se u poslednjih četiri-pet godina i nije razvijao onako kako su mnogi predvideli. Njegova prva ozbiljnija sezona takmičarske košarke – 2012-2013, koju je odigrao u Partizanu – završila se uz retko viđenu statističku bizarnost za plejmejkera, a to je da je na kraju imao 62 asistencije naspram 68 izgubljenih lopti. Ipak, u finalnom okršaju ABA protiv Crvene Zvezde ubacio je 15 poena i odigrao “veteranski”, pa je tako ipak ostavio neku nadu za budućnost.

Leo Westermann u dres Partizana/foto: ABA liga

Narednu sezonu je odlično počeo (18 poena protiv Igokee i 23 protiv Mege, ali onda je usledila teška povreda i kraj sezone, kao i njegove karijere u crno-belom. U međuvremenu ga je potpisala Barcelona i momentalno poslala u Limoges, gde je i danas – samo sada bez Barcinog patronata, koji je povučen početkom ove sezone. Dalji rad sa Vujoševićem trebalo bi pre svega da stabiliše njegovu izuzetno lošu selekciju šuta (poslednje dve godine svega 35% za dva, odnosno 24% za tri), što bi rasteretilo ostatak spoljne linije i poboljšalo efektivnost.

Odnos Vujoševića i francuskih medija biće još jedna zanimljiva tema. Tokom boravka u Srbiji, Vujošević je pokazao da je apsolutni gospodar medijskih manipulacija.

Vešto je koristio novine, televiziju i internet portale kao sredstvo u psihološkom ratu na svim frontovima, i često puta su njegove lukave intervencije igrale ulogu u uspesima Partizana na parketu. Teško je očekivati da se ovo ponovi i u Francuskoj. Lokalna štampa ga je dočekala izuzetno lepo. Čuveni sportski list L’Equipe, recimo, nazvao ga je “idolom”, a portal Le Populaire naslovio je priču o njemu sa “Gvozdena pesnica u Limogesu”. Jezička će barijera tu odraditi svoje što se tiče malo češćih peckanja, ali opet se ovde nešto očekuje i od Westermanna – plejmejker će u ovom slučaju biti produžena ruka trenera i van terena. Ipak, ne treba očekivati ništa u rangu TV duela sa Čovićem i tome slično. Finansije ovde nisu neki problem, i Vujošević će neometano moći da se bavi samo košarkom.

U Limogesu će, cenim, biti jako zanimljivo narednih godinu dana. Prvih šest meseci nove vlade trebali bi da jasnije redefinišu karakter kluba, a prelazni rok će dati obrise “novom” Limogesu kakav će osmisliti Vujošević i Forte. Ako se sve poklopi, ne vidim zašto Vujošević ne bi mogao da emulira makar malo šjor Božine magije koju je ovaj grad jednom mogao da vidi. Ipak, da li će period koji nailazi obeležiti “Je t’aime” Sergea Gainsbourga, ili pak “La Haine” Mathieu Kassovitza, to tek ostaje da se vidi.