Kulturni kapital Crvene zvezde

Sam životni izbor da neko navija za Crvenu zvezdu doživeo je nekoliko ozbiljnih izazova, da ne kažem transformacija, poslednjih desetak godina. Od statusa najznačajnijeg kluba sa nacionalnom navijačkom pokrivenošću, koji polako razvija rivalitete sa evropskim gigantima, sticajem geopolitičkih i mikropolitičkih okolnosti, Zvezda je proteklih četvrt veka sužavala svoje područje borbe. Za početak bila je van evropskih takmičenja, i kada se u njih vratila uprkos nekolikim pristojnim rezultatima i upečatljivim utakmicama, izgubila je status ravnopravnog rivala. Pored geopolitičkih okolnosti raspada Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe, tome je doprinela i mikropolitika unutar UEFAe koja je napravila nove formate takmičenja koji više pogoduju bogatim evropskim klubovima nego nacionalnim šampionima.

Uprkos činjenici da je nekoliko nacionalnih šampiona iz istočne Evrope uspelo da napravi solidne rezultate sa svojim autohtonim timovima bez značajnog upliva plaćenika, kao recimo kijevski Dinamo krajem devedesetih, Zvezda se na to nije nadovezala, iako je po fluktuaciji talenata verovatno mogla. Kada su istočnoevropski klubovi oslonjeni na plaćenike, poput moskovskog CSKA ili petrogradskog Zenita počela da prave ozbiljne rezultate, Zvezda je nažalost od njih preuzela modus operandi dovođenja talenata sa strane, nažalost sa premalo para da im u bilo kom pogledu parira.

Odjednom se Zvezda našla u poziciji da ne samo ne konkuriše jakim evropskim klubovima, nego slabo uspeva da se nosi i sa lokalnim rivalima, poput Partizana koji je spojio prihode od nastupa u Ligi šampiona, povoljnu infrastrukturu u Savezu i kudikamo stabilniju Upravu i ostvario dominaciju u poslednjih nekoliko godina.

Zvezdinim navijačima je to teško palo. Ali, na tribinama se to ne vidi. Štaviše, čini se da je interesovanje navijačkih grupa za posete stadionu čak i poraslo od kako je Zvezda izgubila svoju sportsku relevatnost.

Paradoksalno, tribine su bile praznije onda kada su navijači razmaženi gledanjem Kupa šampiona bili nespremni da “spadnu” na gledanje Mladosti iz Lučana, iako su na terenu bili budući igrači Real Madrida, Juventusa, Lacija, Atletiko Madrida, Sampdorije itd. Danas su na terenu igrači koji možda mogu otići nekada na Daleki Istok ili u Rusiju, i poneki koji ima čemu da se nada u Zapadnoj Evropi. Biće da fudbal danas nije primarno interesovanje Zvezdinih gledalaca.

utakmica Radnik Surdulica – Crvena zvezda/foto: FK Crvena zvezda

Ima još klubova iz perioda Zvezdine dominacije koji se privikavaju na nove okolnosti. Recimo, Milan koji je zbog Berluskonijevih afera, pravila o finansijskom fer-pleju i eroziji potencijala za ozbiljno igranje u evropskim takmičenjima, došao u sličnu krizu, nema ga u Evropi a u Italiji naprosto ne uspeva da konkuriše za titulu. Danas, Milan ima teškoće da dovede jaka pojačanja uprkos finansijskoj injekciji koju je dobio od novog suvlasnika jer današnje zvezde sebi ne mogu da dozvole sezonu bez evropskog kupa.

Ako imamo na umu da su Zvezda i Milan klubovi koji su navikli svoje navijače i na rezultate i na određeni stil igre, i na jasno definisan imidž igrača, jasno je da ovo danas ne liči ni na šta, barem ne u Zvezdi.

Koji je put Zvezdinog povratka? Nažalost, čini mi se da to nije pitanje za one koji su stručni da je oporave iznutra već upravo za nas koji za nju navijamo i posmatramo je “spolja”. Smatram da Zvezda ne treba da ulazi ni u kakve transformacije i reforme dok ne reši krizu rezultata u kojoj se našla. Možda je apsurdno rešavati stanje u klubu kroz popravljanje njegove slike u sportskoj javnosti, ali to je jedini put.

Kada su pohapšeni čelnici Zvezde iz njenih najtrofejnijih dana, ispostavilo se da je Periklovo doba ovog kluba obeleženo nesvakidašnjim finansijskim malverzacijama, neracionalnom prodajom igrača, da su sredstva nelegalno uzimali i funkcioneri i država, da se korupcija širila u svim smerovima. Međutim, to nam nije smetalo jer u vitrine su stigli trofeji a igrači su u najgorem slučaju prodavani u Holandiju, ako ne nađu put do Italije ili Španije. Taj pristup je u velikoj meri doveo Zvezdu tamo gde je ona sada, ali to ne znači da je popravljanje imidža i rezultata neće vratiti na pravi put, i eventualno učiniti privlačnom za neki pokušaj oporavka.

Najbolji primer za to je košarkaški klub koji je posle jedne i po trofejne sezone postao visokocenjena sportska organizacija kod nas, iako svi znamo da je nemoguće da se tako brzo i tako reše svi oni nagomilani propusti koji su ih povukli u sanaciju. Ipak, ništa nije bolji podsticaj za uspeh od samog uspeha.

Otud filozofija Zvezdinog donedavnog direktora Zvezdana Terzića da je titula imperativ deluje kao jedini put koji ima smisla. Nažalost, metode kojim je to pokušao da sprovede nisu bile dobre. Za početak na čelo struke doveo je Miodraga Grofa Božovića koji je serijom autorefleksivnih konferencija za štampu, na kojima se primarno bavio tematizacjom sebe i time šta u Zvezdi ne valja, stvorio utisak da je osnovni cilj obnova iznutra pre rezultata. Kada je potom rezultat na utakmici protiv OFK Beograda postignut na krajnje neobičan način, verovatno u pokušaju da se navijačima daju i tri boda i spektakl kakav se očekuje od Zvezde, nastupio je potpuni javni debakl.

Miodrag Grof Božović/foto: FK Crvena zvezda

Spoljna slika o kojoj smo govorili bila je dovoljno snažna da sruši Zvezdino rukovodstvo jer se poverenje izgubilo. Uprkos tome što se još od SFRJ znalo da jugoslovenska prvenstva imaju izvesnu dozu neregularnosti, a to se pojačalo poslednjih decenija, ovog puta takve utakmice nisu hteli da trpe ni navijači pobednika. Premda, ostaje pitanje kako bi navijači reagovali da je Zvezda pobedila sledećih pet utakmica sa više od tri gola razlike?

Sportski događaji se ne nazivaju slučajno i “sportskim priredbama” i reklo bi se da je uprava Zvezde to zaboravila, neprekidno insistirajući na tome da publiku dovede u bekstejž. A kada se u bekstejdž preduboko uđe onda se naravno ne veruje u neverovatne preokrete protiv OFK Beograda, koje bismo doduše verovatno popili da su se desili na Old Trafordu.

Popravka imidža Zvezde ima višestruku svrhu i može pomoći klubu na nekoliko nivoa. Prvi korak je naravno postizanje rezultata. Drugi korak je zatvaranje svih kanala kojima se informacije o događajima “iza scene” rasipaju po javnosti, pošto ne treba svako baš sve da zna niti svako može da ispravno shvati neke informacije koje podrazumevaju ozbiljno predznanje.

Postizanje rezultata i vraćanje dostojanstva klubu može pomoći Zvezdi kod njenog ključnog današnjeg finansijskog problema a to je da ovaj klub okosnicu svog kvaliteta naprosto “mora da plati”.

Ključ Zvezdine kompetitivnosti kroz istoriju bio je u tome što je ona bila okupljalište svih regionalnih talenata u potrazi za afirmacijom, pa posle toga i transferom u inostranstvo. To je uostalom i jedini način da ubuduće Zvezda igra kako-tako protiv bogatijih od sebe. U međuvremenu je Zvezda izgubila tu auru, a reklo bi se da na tržištu mladih igrača u regionu, ni Zvezda ni Partizan više nisu dominantni učesnici, odnosno da bogati klubovi imaju ozbiljnu skautsku mrežu. Između odlaska bilo gde za novac, pa po cenu neigranja, i Zvezde sa njenim ugledom i kulturnim kapitalom, klinci biraju ovo prvo, i vreme je da se to preokrene. Da bi se to preokrenulo, Zvezda mora da izgubi svoju apsolutnu transparentnost koja je inače odlika duševne bolesti a ne stabilnosti, kada se ispoljava na pojedincima.

Ono što je rizik za fudbalski klub koji mora izbeći jeste doslovno ponavljanje recepta košarkaškog kluba. Naime, košarkaški klub je zahvaljujući okolnostima u savremenoj evropskoj košarci uspeo da se transformiše u pragmatičan sastav koji oslonjen na kvalitetne a ekonomično plaćene strance postiže odlične rezultate. Fudbalski klub to sebi ne bi smeo da dozvoli jer postoji rizik da bi mogao izgubiti svoj status stuba srpskog fudbala koji još uvek ima. Zvezda treba da stremi da joj ključni “talenti” u timu budu srpski igrači u usponu, i da ne prepušta poluge svoje igre možda veštim ali ipak anonimnim strancima kojima su izmakli atraktivniji angažmani.

U tom smislu, veliki rizik za Zvezdu je upravo privatizacija jer se postavlja pitanje koji bi to privatni vlasnik imao snage da izdržava tako veliku infrastrukturu omladinskih škola i drugih sporednih a opet važnih sekcija kluba koje danas postoje. S druge strane, privatni vlasnik bi relativno lako uz određena ulaganja mogao da napravi tim koji će ulaziti u Ligu šampiona ali cena toga, paradoksalno, može biti slom srpskog fudbala na duže staze.

Zvezda nije imala tu sreću da ostvari tu sinergiju javnog i mafijaškog vlasništva kakva postoji u zagrebačkom Dinamu u kome je kontroverzni Zdravko Mamić na kraju postao maskota kluba uprkos svojim čestima privođenjima u policiju. Od Terzića se na neki način očekivalo da bude Zvezdin Mamić, ali on je uspeo da postigne samo onaj vanfudbalski deo rezultata tog palog anđela sportskog menadžmenta.

Ipak, i dalje određeni boravak u zatvoru ostaje najbolja referenca za sportskog funkcionera u našem regionu i Zvezda ne bi previše pogrešila ako bi krenula da kadrovski pročešljava srpske zatvore.

Ono što je međutim ključna stvar koju u Zvezdi moraju da shvate jeste da su njeni milionski dugovi u evrima dečja igra u odnosu na minus koji je ona ostvarila u kulturnom kapitalu.

Ako ostavimo pravila finansijskog fer pleja koje je nametnula FIFA po strani, sada ipak živimo u dobu kada je kulturni kapital postao dominantan nad finansijskim, a Zvezda je u izvesnom smislu bila avangarda. Ona je klub bila ovaploćenje optimističke vizije Srbije, korak ispred onoga kako je društvo tada izgledalo. Danas je u najboljem slučaju ogledalo srpskog društva sa svojim praznim pričama o reformama, rezultatima koji se obećavaju a nikako da se dese i trenerom koji sebe predstavlja kao žrtvu. Refleksija stvarnosti je nešto zbog čega se nikada nije navijalo za Zvezdu.

foto: delije.net