Da li imate preko 18 godina?

Košarkaški rock’n’roll iz ’98. – Crvena zvezda i Beobanka

Godinu 1998. ne pamtimo samo po zlatnoj medalji jugoslovenske reprezentacije na Svetskom prvenstvu, već i po odličnim klupskim rezultatima.

3
1

Sećam se leta 1998. godine kada sam kao klinac posmatrao prenos dočeka naših košarkaša posle osvojenog Svetskog prvenstva u Atini. Pobeda nad Rusijom u finalu rezultatom 64:62. Pevalo se tada „Igra rock’n roll cela Jugoslavija“, ali dobra uvertira tom velikom uspehu je bio rock’n’roll koji su naši klubovi odigrali u evropskim takmičenjima te sezone. Beobanka je stigla do 1/4 finala Evrokupa (kasnije nazvanog Kup Rajmonda Saporte). Crvena zvezda je igrala finale Kupa Radivoja Koraća, dok je Partizan izborio plasman na fajnal-for Evrolige u Barseloni. Godina košarke.

Pre same priče o nastupima naših klubova te ’98. neophodno je i nešto reći o tadašnjoj YUBA ligi iliti najjačoj košarkaškoj ligi tadašnje Jugoslavije. Vreme kada se domaće prvenstvo nije igralo samo revijalno i kada je nekoliko timova pretendovalo na titulu. Pored Partizana i Crvene zvezde bilo je nekoliko ekipa koje su zaista predstavljale tvrd orah, pogotovo pred svojim navijačima. BFC iz Beočina predvođen Mutom Nikolićem je igrao finale plej-ofa 1996. godine. Potom, Beopetrol sa Ljubom Lukovićem, Žarkom Čabarkapom i Dušanom Kecmanom. Iva Zorka Šabac sa Mikanon Grušanovićem. Ekipa koja je takođe imala jak domaći teren. Hemofarm je svima dobro poznat.

U Spartaku su stasavali Nenad Čanak i Vladimir Đokić. Predstavnici Crne Gore su bili Budućnost i Lovćen. Ne mogu a da se ne spomenu ni Zdravlje iz Leksovca, Borac iz Čačka. Jake utakmica i jaka konkurencija, nekoliko klubova koji su stvarali mlade igrače, glavni je preduslov i za dobre rezultate u evropskim takmičenjima. Snažna domaća baza.

Darko Ruso – ministar odbrane

Akcenat u ovoj priči se stavlja na uspehe naših klubova na evropskoj sceni pre dvadeset godina, pa ćemo početi sa nastupom Beobanke u Evrokupu. Jedna od vodećih banaka u to vreme htela je da deo svog profita uloži u sport, a izbor je pao na košarku i tako je nastao jedan od popularnijih klubova tog vremena, KK Beobanka. Putešestvije u YUBA ligi je kratko trajalo, ali ne bez ostavljenog traga. Pečat prepoznatljivoj igri ovog tima da je Darko Ruso. Trener čija se filozofija zasniva na agresivnoj odbrani, neretko presingu po celom terenu, utakmicama sa malim brojem poena. Isti slučaj je bio i sa Beobankom. Pa i sama činjenica da su te ’98. bili peta odbrana u Evrokupu dovoljno govori. Ne treba ni preterano spominjati da je Hala sportova bila mala da primi sve ljude koji su želeli da gledaju igru ovog tima.

Darko Ruso kao trener Budućnosti/ foto: Arhiva Vijesti

Grupnu fazu takmičenja završili su na drugom mestu sa skorom 7-3 iza italijanskog Stefanela. Nakon eliminacije hrvatskog Zrinjevca u neizvesnom dvomeču i italijanksog Kantua u 1/8 finala (u prvom meču Beobanka slavila sa 30 poena razlike) ispostavilo se da je nepremostiva prepreka evropskoj renesansi beogradskog kluba bio litvanski Žalgiris. Zukauskas, Štombergas, Praskevičijus, Adomaitis i ostali momci bili su prejak rival. U prvom meču u Kaunasu Žalgiris je slavio sa 78:65.  U revanš meču u Beogradu litvanski tim je zabeležio još jednu pobedu i prošao dalje. Tačnije otišli su do samog kraja i osvojili ovo takmičenje.

Nakon propadanja Beobanke kao glavnog sponzora prestao je da postoji i istoimeni košarkaški klub čiji su dres tih godina nosili između ostalih i Stevan Nađfeji, Zoran Stevanović, Slaviša Koprivica, Goran Savanović, Mlađan Šilobad, Oliver Popović, Petar Božić. Samo dve godine posle ovo velikog uspeha mesto Beobanke u YUBA ligi zauzela je Vojvodina.

Neslana prvoaprilska šala

Pre dvadeset godina, tačnije 1. aprila 1998. godine, Crvena zvezda je bila u sjajnoj poziciji da osvoji evropski trofej. Svaki navijač crveno-belih koji je tog dana bio u hali ili meč posmatrao kod kuće preko TV-a bi voleo da je u pitanju samo prvoaprilska šala. Međutim to nije bio slučaj. Od gotovog je napravljena veresija i umesto da se titula šampiona Kupa Radivoja Koraća slavi u krcatom Pioniru trofej odlazi u ruke košarkaša veronskog MASH-a.

Ali pre te finalne utakmice treba napraviti jedan uvod u sezonu u kojoj su crveno-beli došli od samog kraja ovog evropskog takmičenja. Visoke ambicije kluba sa Malog Kalemgdana ispoljene su dovođenjem nekoliko pojačanja i pravljenjem kvalitetnog tima. Iz Beobanke su stigli Oliver Popović i Vojkan Benčić. Iz Beočina put Beograda su krenuli Željko Topalović, Vladimir Kuzmanović i Milenko Topić. Sa klupe je ekipu predvodio Mihailo Pavićević koji je uspeo novopridošle igrače da uklopi sa nekoliko starosedelaca među kojima su bili Jovo Stanojević, Igor Rakočević i Zlatko Bolić .

Jednog davnog divnog dana osvojio sam prvu veliku titulu…

A post shared by Igor Rakocevic #8 Crazy8 (@igorrakocevic8) on

Kada se promeni toliki broj igrača neminovno je da tokom sezone dolazi do krize rezultata. Nije to zaobišlo ni košarkaše Zvezde. A po dobrom starom običaju, kada su rezultati loši prvi strada trener. Mihailo Pavićević je napustio klupu, umesto njega je na kratko dirigentsku palicu preuzeo Amerikanac Tom Ludvig. Ni on  se nije dugo  zadržao u Beogradu, pa je nakon svega nekoliko meseci prvi trener ponovo postao Vladislav „Lale“ Lučić. Osvojeno je prvo mesto u grupi ispred Kapfenberga, izraelskog Herclija i Peristerija i nastavljen je pohod ka već pomenutom finalu.

Dvomeč sa Sijenom i nadoknađen minus iz prvog meča. Rutinske pobede protiv Darušafake i zamalo prokockanih +32 iz Beograda protiv francuskog Šolea. Francuzi su u revanšu uspeli da slave „samo“ sa 22 poena prednosti. Finale je izboreno. Samo još jedna prepreka. Italijanski MASH iz Verone.

Za mlađe generacije koje će čitati ovaj tekst MASH je popularna modna marka, a tih godina i glavni sponzor košarkaškog kluba. Trener Andrea Macon imao je na raspolaganju kvalitetan sastav, predvođen Amerikancem italijanskog porekla Majk Jucolinom. Majron Braun i Rendolf Kiz, danski centar Joakim Jerihov, Hansi Gnad koji je sa Nemačkom osvojio Evrobasket 1993., tri domaća igrača, krilni centar Roberto Dala Vekija, bek Roberto Bulara i krilo Alesandro Boni činili su okosnicu ekipe. MASH je inače sezonu pre te čuvene ’98. dogurao do finala Evrokupa gde ih je pobedio Real Madrid predvođen našim Željkom Obradovićem.

navijači Crvene zvezde u Veroni

U prvom meču finala koji je odigran u Veroni viđena je zaista dobra igra Zvezde, a po rečima Vladimira Kuzmanovića sve je delovalo prilično rutinski:

„Znali smo im najbolje igrače, i bez neke naročite pripreme otišli na prvu utakmicu, uzdajući se u revanš u slučaju lošeg rezultata”.

Zlatko Bolić sa 18 poena i Igor Rakočević sa 13 su predvodili Zvezdu do pobede od šest poena razlike, 74:68. Odlična zaliha pred revanš. Sve je već spremno za slavlje. Zvezda osvaja Kup Radivoja Koraća. Ne baš…

„Dobili smo tamo šest razlike, a oni su u Veroni promašili sve. Mi se nismo spremili za revanš kako treba, jer smo navodno već osvojili trofej u Italijii. Bili smo previše opušteni, pekao se vo, a oni su u Beogradu pogodili sve, za razliku od Verone. Vodili su celu utakmicu, a mi smo igrali i muka, muka, muka… Samo se postavljalo pitanje sa koliko ćemo razlike izgubiti, sa dva, tri ili kako ne treba.“

Ovo su reči Olivera Popovića koji je i najbolji način opisao tu revnaš utakmicu finala u prepunom Pioniru. A i ne kaže se džabe da su najteže te već unapred dobijene utakmice. Psihološki pritisak, grč na samom početku, bolje otvaranje Italijana, konstantna jurnjava da se ne izguvi zaliha iz prvog meča.

Na nekih minut pre kraja imao je MASH i 11 poena razlike. Rakočević i Benčić su svojim koševima doneli nadu navijačima Zvezde da se neće prokockati tih šest razlike iz Verone, ali nažalost to nije bilo dovoljno. Oliver Popović je na 16 sekundi do kraja meča pogodio trojku i smanjio minus na sedam poena. Rendolf Kiz je sa linije penala pogodio samo jedno slobodno bacanje. Vojkan Benčić je na sebe preuzeo odgovornost, pokušao šutem za tri. Nije uspeo. Na semaforu je pisalo 73:64 za MASH. „Žućkova levica“ odlazi u Italiju. Razočarenje igrača i navijača je bilo ogromno. A kako i ne bi.

“Nama su uporno pričali pred revanš da smo mi već pobednici, da je sve gotovo. Mi, međutim, u glavama nismo imali takav osećaj. Znali smo da se igra još jedna utakmica, i da će biti mnogo pritiska na nas. Sve ono što su oni osećali u Veroni, mi smo sada osećali u Beogradu. Odigrali su inzvanredan meč“, prisetio se Zlatko Bolić tog finala.

Pritisak, unapred uračunat trofej, vellika očekivanja. Sve kada se sabere i stavi znak jednakosti donosi zaključak da je Crvena zvezda tog prvog aprila propustila veliku šansu da u svoje vitrine donese evropski trofej. „Crvena zvezda osvojila Kup Radivoja Koraća. Aprililili“  Neslana šala tih dana za svakog navijača crveno-belih. Od tog finala prošlo je 20 godina. Po svemu sudeći proći će još neko vreme dok se ne ukaže slična prilika. Da se zaigra ponovo taj rock’n’roll.

Lajkuj:

Komentari:

  1. BatAna12 says:

    E moj prijatelju kad se vec bavis istorijom kosarke moras iznositi tacne podatke

Ostavite komentar:

Slični članci: