Da li imate preko 18 godina?

„Ko igra za raju i zanemaruje taktiku…

...završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku“, glase stigovi jednog od kultnih hitova grupe Zabranjeno pušenje. Na stranu što pesma gotovo da nema nikakve veze sa fudbalom, mnogi su se iz tog sveta pronašli upravo u tim redovima.

„Against modern football“ je pokret nastao usled velikog nezadovoljstva fudbalskih navijača koji su među prvima shvatili da se fudbal kao igra drastično menja, naročito na prelazu dva veka. To više nije bilo pitanje stila igre ili taktičkih inovacija, već uglavnom ono što okružuje ovu igru. Ipak, upravo su oni najverniji (ne najvatreniji) navijači veliki poštovaoci fudbalera koji svojim izdanjem na terenu prkose „novom svetskom poretku“ i koji kao da su napravili neku vrstu prećutnog pakta sa ljubiteljima najvažnije (sporedne) stvarina svetu da podrivaju sistem iznutra. Bilo je tu mnogo živopisnih likova koji su kao svoj čin pobune ostajali i verno se vraćali svojim klubovima, dok neki rade upravo suprotno – idu iz sistema u sistema i tako ostavljaju „jabuku razdora“ na sreću mnogobrojnih navijača.

Svoje mesto su ovde našla četvorica fudbalera koje sam doživljavao ili i dalje doživljavam kao igrače koji „igraju za raju“ i „zanemaruju taktiku“. Neke sam tek potkačio kao klinac, neke sam ispratio tokom čitave karijere, dok neki i dalje praše terenima širom sveta i kao da i dalje drže upaljenom tu poslednju baklju mog detinjstva.

Hatem Ben Arfa

Jedan od najkontroverznijih francuskih fudbalera ikada, a to je veoma, veoma teško. Polivalentni ofanzivac počeo je karijeru u Lionu gde je zajedno sa Karimom Benzemom predstavljao budućnost ne samo francuskog, već i svetskog fudbala. Već od juniorskih dana bio je poznat po problematičnom ponašanju,mnogi treneri su izbegavali saradnju sa njim, ali onaj ko je uspevao da izvuče pozitivnu stranu momka tunišanskog porekla nije mogao da zažali. Sa 17 godina je ušao u prvi tim Liona, tada suverenog vladara Francuske čiji je postajao sve bitniji šraf. I kada je bilo jasno da je prerastao sredinu, on se odlučio za prelazak u redove mrskog rivala Marseja iako je imao ponude Reala, Mančestera i Arsenala.

Kasnije je isplivalo na površinu da je to učinio namerno jer ga u Lionu nisu dovoljno vrednovali… Tamo je odigrao dve sezone i ponovo zavredeo pažnju velikih evropskih klubova. Završio je u Njukaslu – prvo kao pozajmljen igrač, a potom za stalno. U Engleskoj je postigao ONAJ pogodak i slomio nogu – dugo mu je trebalo da se ponovo vrati na stari nivo. Tek je u Nici zaličio na sebe i zaslužio poziv Pari Sen Žermena koji se ne odbija. Tamo se nije izborio za svoje mesto što je ironično i „proslavio“. Trenutno je u Renu, ali ONAJ pogodak će ostati zauvek urezan u malom mozgu.

View this post on Instagram

Joyeux anniversaire à moi , 1 an de placard ça se fête 😅

A post shared by Hatem Ben Arfa (@hatembenarfaofficiel) on

Rikardo Kvarežma

Nestašni dečko portugalskog fudbala  svojevremeno je važio za jednog od najtalentovanijih fudbalera sveta. Upoređujući ga sa Kristijanom Ronaldom kasnije kada je ovaj dostigao neslućene visine, mnogi tvrde da je „O Sigano“ bio talentovaniji, raznovrsniji i atraktivniji fudbaler od svog sunarodnika. A sve je krenulo kao u snu za Kvarežmu – sa 18 je ušao u prvi tim Sportinga iz Lisabona i odigrao standardno prve dve sezone, da bi 2003. godine stigao u Barselonu gde je sve krenulo po zlu. Nakupio je dvadesetak utakmica, ali je Španiju napustio povređen (propustio U21 prvenstvo Evrope) i uvređen pošto je javno istakao da ne želi da nastupa za klub sve dok je Frank Rajkard trener. Sa kontroverzama je nastavio i po povratku u domovinu gde je potpisao ugovor sa Sportingovim mrskim rivalom Portom gde je vratio karijeru na pravi kolosek.

To mu je obezbedilo transfer u Inter gde on i Žoze Murinjo svakako nisu mogli zajedno… Nakon pozajmice u Čelsiju, stigao je u Bešiktaš gde je postao božanstvo, međutim njegov nemirni duh ga je odveo do Al Ahlija. Nakon samo godinu dana se vratio u Porto, pa potom i u Bešiktaš gde nastupa već četiri godine. Ono što ga je stavilo na ovu listu jeste njegova nonšalantnost u igri koja mnoge navijače dovodi do ekstaze. Poznati su termini poput rabone i trivele – najčuveniji trikovi iz kuhinje čoveka koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Kada ste klinac, bitna je samo atrakcija.

Dejan Osmanović

Najpoznatiji vranjanski fudbaler na prelazu dva veka imao je vrlo živopisnu karijeru. Najviše ga pamtimo po nastupima u dresu Hajduka iz Kule u tadašnjoj Prvoj, kasnije Superligi. Iz rodnog Vranja gde je vrlo uspešno nastupao za lokalni Dinamo stigao je u Kulu gde se profilisao kao jedan od najboljih napadača u zemlji. Nedovoljno za barem jedan zvaničan nastup za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije, ali i više nego dobra preporuka da se okuša u Primeri. Potpisao je za Ekstremaduru, ali se nije proslavio tamo, pa je otišao u daleki Brazil da nastupa za Vitoriju. Ubrzo se vraća u Kulu gde ostaje još četiri godine i trese mreže istim tempom kao i u prošlom mandatu. U svojoj 34. godini, Osmanović je prešao u Bežaniju, da bi posle nastupao još za Smederevo, Banat, Dinamo Vranje, Radan Lebane i nižerazrednu Romu iz Vranja čiji je predsednik i bio.

U svakom klubu je ostavio pečat zbog svojih golova, a mnogi su se pitali zašto popularni „Kaleja“ nikada nije zaigrao za Jugoslaviju. Zapravo jeste, ali u sklopu B selekcije koja je igrala turnir u Indiji. Jedni smatraju da je to zato što je bio Rom, drugi da mu je u karijeri falila stavka „Partizan“ ili „Crvena zvezda“ – tek, ostao mi je u sećanju kao vrlo raznovrstan napadač koji je postigao gotovo svaki pogodak Hajduka kada je na RTS-u išao prenos iz Kule.

Predrag Peca Kodžo

Legendarni fudbaler Inđije je Osmanovićev vršnjak, rođen 1973. godine i svojevremeno je važio za velikog fudbalskog majstora. Njega se takođe sećam u nekim fragmentima – stalno se čekala sredina drugog poluvremena da navijači Inđije ustanu i poklone se istinskom lokalnom heroju pri ulasku u igru. To kao da je bio ritual pred ono što će uslediti. A obično je sledilo nešto slično ovome (videti od 2:24):

Pored ovog, bukvalno postoji još samo jedan klip gde Kodžo sa očiglednim viškom kilograma slaže svoje rivale levo-desno. I to je prizor koji ste mogli da vidite svakog vikenda kada igra Inđija. Ja sam dokačio deo Pecine magije tek kada je taj klub ušao u Superligu Srbije, što je bila i oproštajna sezona velikog fudbalskog majstora. Kreativni vezista je za klub iz svog rodnog mesta debitovao sa samo 16 godina daleke 1989. godine noseći zeleno-beli dres narednih osam godina. Još sedam ih je proveo u ČSK Čelarevu, da bi se nakon toga vratio u Inđiju igrajući za matični tim još četiri godine. Karijeru je završio u PSK Putincima gde je bio aktivan sve do prošle godine. Godinama je bio velika želja najvećih srpskih klubova, ali Kodžo nije želeo da ide daleko od svoje Inđije. Ko zna, možda bismo češće gledali ovakve scene:

Ko je bio vaš „igrač za raju“?

Lajkuj:

Komentari:

  1. Nebojsa says:

    A Dragan Mićić?

  2. Nebojsa says:

    I još jedan majstor Marko Bode

Ostavite komentar:

Slični članci: