Da li imate preko 18 godina?

Kako smo zavoleli NBA

Kada je u Srbiji krenula pomama za košarkom koja se igra u najjačoj ligi na svetu? Koji su momenti presudno uticali na to da u školu, na fakultet ili na posao odlazimo posle neprospavanih noći?

Oktobar je, a vi dobro znate šta to znači – još samo nekoliko nedelja i nova NBA sezona počinje. Pre nekoliko dana, razgovaram tako sa svojim urednikom i zajedno se pitamo, kada je sve ovo počelo? Ne, ne mislimo na samu ligu koja datira iz kasnih četrdesetih, već uopšte, na pomamu za američkom košarkom među Srbima?

Prelistao sam svoja sećanja i izdvojio deset događaja koji su bili ključni za formiranje NBA fenstva u stabilnom broju među Srbima. Donja lista predstavlja isključivo neko moje mišljenje, i nadam se da sam uspeo da obuhvatim sve što je trebalo – ima tu svega, od ranih radova do mladog Darka, ali ono između je čini mi se i ono najbitnije. Pa, da krenemo…

HAMBURGERI, ČIZBURGERI, KEČAP I POMFRIT

Sve do te neke 1988, znanje o NBA ligi bilo je relativno marginalno među Srbima. Kako je to i sam Žarko Paspalj rekao, znali smo mi da postoje Džordan i Medžik, i da se tamo igra nekakva košarka koja valja, ali nešto preko toga i ne baš. Dražen Dalipagić je u jednom trenutku bio na pragu Boston Seltiksa, ali se taj transfer izjalovio jer Praja nije hteo da prihvati činjenicu da bi ga akt pristupanja udaljio od jedine realne svetinje jugoslovenske košarke – nacionalnog tima.

Pravo upoznavanje sa NBA košarkom za mnoge se dakle desilo u Madridu 1988, na drugom međunarodnom Mekdonalds turniru na kojem su učestvovali Boston Seltiksi, Skavolini Pezaro, Real Madrid i SFRJ. U prvom meču, naši su imali tu čast da se susretnu sa Lari Birdom, Kevinom Mekhejlom i ostalima – i naravno, dobili po nosu. Startna petorka Željko Obradović, Danko Cvjetičanin, Žarko Paspalj, Vlade Divac i Stojko Vranković držala se koliko je mogla, a onda su NBA vedete dodale gas i stavile stvari na svoje mesto. Na kraju, relativno ležernih 113-85 za “Kelte”, mada realno pobeda nikad nije dolazila u pitanje.

Jugosloveni su osvojili utešno treće mesto pobedom nad Skavolinijem, ali prvi korak je bio napravljen. Godinu dana kasnije, Denver je imao mnogo teži posao sa onom fantastičnom Jugoplastikom Tonija Kukoča i Dina Rađe. Ali tada smo i mi imali naše ljude tamo daleko.

“GREEN CARD FIVE”

“Petorka zelene karte” je nadimak koji je popularni američki sportski magazin “Sports Illustrated” nadenuo Draženu Petroviću, Šarunasu Marčuljonisu, Žarku Paspalju, Aleksandru Volkovu i Vladi Divcu, koji su na leto 1989. preskočili Atlantik i pojačali NBA klubove. Po prvi put, imali smo “naše” u NBA i nešto vredno detaljnog praćenja.

Dražen je u Portlandu došao kod tvrdoglavog Rika Adelmana, i nije uspeo da se izbori za ozbiljniju minutažu – svoje najbolje NBA partije pružiće nešto kasnije u dresu Nju Džerzi Netsa. Ništa bolje nije prošao ni Žarko Paspalj u San Antoniju kod Larija Brauna, ali kršni Pljevljak se nikad baš i nije isticao prevelikim strpljenjem, pa je njegov boravak u najjačoj ligi sveta potrajao tek desetak meseci. Vlade Divac, pak, izdržao je čitavih 16. sezona, i ostaće zapisan u analima američke košarke kao jedan od najboljih pasera sa pozicija centra.

Sva trojica, a pogotovo Divac, istorija će pamtiti kao Jugo-pionire u NBA, i ljude od kojih je sve krenulo, barem što se tiče praćenja NBA u otadžbini.

ENTER THE JUMPMAN

NBA finale 1991. mnogi pamte verovatno kao konačni dolazak Majkla Džordana na presto. Eksplozivni bek Čikago Bulsa je dugo gradio svoju reputaciju košarkaša vanserijskih sposobnosti, da bi je konačno overio u finalnoj seriji protiv Lejkersa koju su “Bikovi” rešili sa 4-1 u svoju korist.

Džordan je u finalu postavio nerealnu lajnu – 31.2 poena, 56% šut iz igre, 11.4 asistencije, 6.6 skokova, 2.8 ukradenih i 1.4 blokade po meču.

Taman da je ekipa iz Kalifornije imala osam igrača na terenu, ne bi umeli da ga zaustave.

jordan

Ovo finale nije značajno samo po tome što je nakon istog Džordan postao internacionalna megazvezda i na poziciji “nadimak najboljeg basketaša u školskom dvorištu” zamenio Ervina “Medžika” Džonsona – naime, ovo je ujedno i prvo finale koje pamtim da sam gledao na našoj televiziji, onako, baš gledao, makar u odloženom snimku. Jugoslavija je nedugo po okončanju igrala Evrobasket u Italiji, a Vlade Divac bio je jedan od finalista. Bila je ovo odlična uvertira pred taj turnir, i mogućnost za nas da vidimo šta to dugajlija iz Prijepolja ume naspram velikih NBA ala.

Naravno, Vlade nije razočarao – u pet utakmica prosekovao je 18.2 poena (samo je Medžik bio bolji, za 0.6) i 8.8 skokova, uz odličan šut iz igre (56.5%) i čak 41.6 minuta na parketu u proseku. U narednih nekoliko godina, upravo će njegove dobre partije uveseljavati Srbe u jednom inače neveselom istorijskom periodu. Dnevne novine pratiće zbivanja u tranzicionim Lejkersima, koji su godinama po okončanju “Šoutajm” ere tražili svoje mesto pod suncem. Ali nema veze, Vlade je razbijao, i svojim koševima, skokovima i asistencijama bio najbolji ambasador ranjene zemlje u svetu.

AMERIČKI SAN HAKIMA OLAJDŽUVONA

U poluvremenu Džordanove ere, čitaj onih dve godine što je odmarao (tj. godinu i nešto), stvorio se svojevrstan vakuum u vrhu lige. Kako je sezona odmicala, bilo je jasno da ćemo u finalu gledati veliki okršaj dva dominantna centra te ere (i košarke uopšte) – Hakima Olajdžuvona i Patrika Juinga. Prsten je na kraju otišao Nigerijcu posle sedam izuzetno uzbudljivih mečeva, u kojima smo videli bukvalno sve i svašta – tvrdu odbranu (Entoni Mejson, Čarls Oukli), iskusne veterane (Otis Torp, Derek Harper, Rolando Blekmen), mlade lavove (Robert Hori, Sem Kasel), totalne divljake (Vernon Maksvel). Bilo je to jedno nadasve uzbudljivo finale.

Zašto ga spominjem? Pa, pre svega jer je to prvo finale koje je autor imao priliku da isprati kako treba. Možda sam ja tad bio dovoljno velik, možda su se stvari tako pogodile, ali nekako to je bio prvi put da smo bukvalno svi u školi gledali NBA. Neka domaća televizija – možebit’ Treći Kanal, a možda i neko drugi, sad se ne sećam – je prenosila skoro ceo plej-of, i određene delove regularne sezone. I kakav je to samo plej-of bio! Čarolija Denvera u prvom krugu, i šok eliminacija favorizovanih Supersoniksa. Neverovatni Redži Miler i njegovi verbalni okršaji sa Spajkom Lijem. I onda već navedeno finale.

houston

Ako do proleća 1994. Srbija i Beograd nisu disali NBA, ovo je momenat u kojem je američka košarka postala i deo domaćeg mejnstrima. Klinci sada nisu znali samo Džordana, Pipena, Medžika i Vladu.

Sada su i likovi kakvi su Šon Kemp, Gari Pejton, Šekil O’Nil i ini postali deo redovnih debata u školskim klupama.

Dnevni listovi su posvećivali sve više prostora ovom takmičenju, prednjačio je novoformirani “Blic”, a američka košarka je nalazila sve više mesta i sportskim magazinima kakvi su “Tempo”, pa i specijalizovani “Koš” i “Super Koš”. Kada se nedugo zatim pojavila i odlična “DT Košarka”, video igrice iz “NBA Live” serijala a prenosi postali sve učestaliji na novonastaloj BK televiziji, san mladih NBA fanova postao je zvanično i java. U stvari, bolje reći da je postao nesanica, uzevši u obzir termine odigravanja mečeva. O svemu tome, doduše, malo detaljnije kasnije.

DOBRO DOŠLI…

Cele Olimpijske Igre u Atlanti 1996. protekle su – meni barem – u senci jednog događaja. Naravno, reč je o finalnom meču između tadašnje SR Jugoslavije i treće inkarnacije “Drim Tima”. Celo leto su svi u otadžbini željno iščekivali ovu utakmicu – bila je to kompenzacija za oteta finala iz Barselone i Beograda (da, Beograda, SP ’94 u košarci je originalno bilo namenjeno našoj zemlji), i konačno prilika da se najbolji evropski tim ogleda sa najboljim svetskim. Sa jedne strane – Đorđević, Divac, Danilović, Paspalj, Savić, Bodiroga i drugi. Sa druge strane – Barkli, Meloun, O’Nil, Pejton, Pipen, Robinson, Hil…ma, svi koji su išta značili tada bez Džordana.

I kakvih je to samo prvih dvadeset i pet minuta bilo. Žarko Paspalj, tada već u sumraku karijere i već dugo vremena ne “onaj” Paspalj koji je terorisao vascelu Grčku, nekako je ubacio 17 poena Amerikancima. Bodiroga je svojim “sporim ritmom” izluđivao američku odbranu naviklu na brzinu i eksplozivnost, a Đorđević i Divac su radili svoj deo posla na najbolji mogući način. Držali smo se na egalu bukvalno do Divčeve pete lične, a onda su Amerikanci dodali gas i završili posao. Kako to, je li, uglavnom i bude.

Da li bi bilo drugačije da je Zoran Savić bio skroz fit? Da je Divac sačuvao prisebnost? Da su Rebrača i Tomašević mogli da se izbore sa njihovim zverima iz reketa? Vidite, verovatno ne bi. Ali nikoga to nije bila ni briga.

Časno smo polomili zube protiv najboljih na planeti, i pokazali im da ima i kod nas još nešto da se probere.

Tog leta, put NBA su pošli Saša Đorđević (Portland) i, po drugi put, Žarko Paspalj (Atlanta). Današnji selektor Srbije ostao je svega osam utakmica među najjačima, bez preterane želje da se za startno mesto bori sa Kenijem Andersonom – Paspalj je svoj ugovor raskinuo još u trening kampu iz privatnih razloga, i vratio se za Evropu.

7 FOR NO TOMORROW

Đorđevićev nekadašnji saigrač iz šampionske generacije Partizana ’92, Saša Danilović, imao je nešto više strpljenja tokom svoje američke avanture. Nakon prve sezone u dresu Majamija koju je umnogome obeležila povreda, snažni šuter rodom iz Sarajeva strpljivo je čekao svoju šansu da se pokaže na najvećoj sceni. I dočekao je 3. decembra 1996. u Medison Skver Gardenu.

Te večeri, Danilović je postigao 21 poen – sve sa trojke, i sve bez promašaja (imao je jedan promašaj za dva, ali dobro, koga briga?). Hit je ubedljivo trijumfovao protiv svojih velikih rivala iz devedesetih Niksa, a naš bek ubacivao je trojku za trojkom, stajući tek na brojki sedam. Ovaj performans standardno je uznemirio i koga drugog do Spajka Lija, koji je u svom maniru već posle nekog trećeg uspešnog pogotka iza linije 6.71 (NBA je tih godina eksperimentisala sa skraćenom trojkom) počeo da nešto dobacuje iz prvog reda. Naš as mu nije ostao dužan, pa su tako tu pale i neke tobož teške reči, ali sve u stilu dobrog vica.

Malo je reći koliko je ovaj događaj bio prepričavan među domaćim ljubiteljima košarke, i mladim i starim. VHS kasete sa snimcima su cirkulisale po školama, na kafi se pričalo o tome je li Pet Rajli trebalo da ga pusti da šutne i osmi put (po rečima gotovo svake osobe starije od 25 godina tada, reč je naravno o antisrpskoj zaveri, gde neki pravoslavac da obori važeći NBA rekord od osam bez promašaja?! A BI ON POGODIO ZNAM JA!!!111), a dresovi Majamija i model „Najk“ patika koje je Saša nosio u NBA postali su modni trend na ulicama prestonice.

Danilović je ubrzo napustio Floridu – u paketu sa Estoncem Martinom Mursepom i Kurtom Tomasom Hit ga je poslao u Dalas u zamenu za mladu zvezdu Džamala Mešburna, a naš reprezentativac se tamo zadržao tek nekoliko utakmica pre nego što je opet navukao dres voljenog Virtusa iz Bolonje. Nema veze, uvek ćemo pamtiti medisonsku sedmicu.

GODINE KOJE SU POJELI BIKOVI

Kada se Majkl Džordan vratio u ligu devetnaestog marta 1995. bio je malo deblji nego što smo očekivali, i nosio je broj 45 na leđima. Trebalo mu je par utakmica da se navikne na svoje staro radno mesto, ali već krajem marta je Niksima uterao 55 komada i stavio svima do znanja da je on još uvek onaj stari. Trofej je izmakao te godine, ali naredna tri nisu – poput nekakve kaznene ekspedicije, Džordanovi Bulsi su se prošetali ligom, surovo gazeći sve pred sobom.

Nije to više bio onaj isti Džordan sa početka devedesetih, koji je više ličio na nezaustavljivu prirodnu nepogodu i u napadu i u odbrani. Džordan v2.0 se više oslanjao na svoj patentirani fejd-avej šut sa poludistance (koji recimo niko nije mogao da odbrani nikada) i iskustvo, i šta znam, nije mu loše išlo. U neku ruku, bilo je i dosadno gledati NBA tih godina – znali ste već u oktobru da je Čikago novi šampion. Ostali nek’ se dogovore.

Ono što su Hakim i Juing počeli ’94, ova era je dobrano utemeljila. Sada smo već imali redovne TV prenose, koji su osim svoje inicijalne potrebe takođe i nehotično sproveli svojevrsnu seksualnu revoluciju među tadašnjim tinejdžerima (svi su šaltali na Palmu tokom tajm-auta, a roditelji su ionako mislili da sve vreme gledamo basket), a pored toga dnevno smo se trovali sa „NBA Action“ emisijama i fanatično pratili “Courtside Countdown” rubriku koja je u narodu bila poznatija prosto kao “top 10”. Ako imate više od recimo 28 godina i pratite košarku, sve su šanse da ste baš u ovom periodu postali NBA fan. “Big 3” u Hjustonu, kalkulisani pik-en-rol Juta Džeza do iznemoglosti, Pejton i Kemp, mladi Alen Ajverson, tuče na utakmicama Majamija i Njujorka, vaskrsli Šarlot i naš Vlade, sve to uz glas Illije Kovačića koji se nekontrolisano drao “BOM-BA!” posle svakog uspelog šuta za tri i naravno Vladu Olića koji je sa lica mesta pratio Ol-Star mečeve i finala.

Ali iznad svega bio je on – Džordan. Njegove pokrete imitirali su svi koji su tada imali ikakve veze sa košarkom. Primarni eksponent te škole u domaćoj ligi bio je Igor Rakočević, koji je u plejadi “trojka ili ulaz” igrača bio među retkima koji je uzimao šuteve sa poludistance, uglavnom sa tim džordanovskim fejdom, i umeo da ih pogodi. A taj fejd, samo da vam kažem, nije bilo lako izvesti, jer Majkl je uglavnom rotirao oko leve noge, ne desne, i šutirao kada je već dobrano bio u vazduhu. Probajte sami, pa vidite. Njegovih 38 komada Juti dok se raspadao od gripa i jedva mogao da hoda, njegovih 45 istom protivniku godinu dana kasnije…teško je sve to i pobrojati.

Aleksandar Džikić je rekao da je NBA umnogome zaslužna za očuvanje košarke u Srbiji. Verujem da je ovde primarno mislio bukvalno na ovaj period, i na Džordana kao globalnu ikonu košarke.

ВЕЛКОМ ТУ САКРАМЕНТО

Ako ste pratili, dosad ste naučili da su Srbi prvo pratili Lejkerse, pa Hit i Šarlot, a onda – e onda, onda je trebalo izgurati tih par meseci lok-auta na jesen 1998., i sačekati da se Vlade Divac odluči gde nastavlja karijeru. Kada je konačno izabrao da to bude u Sakramentu, glavnom gradu Kalifornije, nikome ništa nije bilo jasno. Lokalni Kingsi su godinama bili tek fusnota u NBA izveštajima, i jedini igrač koga smo znali odatle bio je Mič “Stena” Ričmond, izuzetan šuter poznat kao “M” u negdašnjem Golden Stejtovom triju “Run TMC”. A i njega su poslali u Vašington par meseci pre za Krisa Vebera. Šta će, bre, naš nacionalni brend tamo?

Ah, koliko smo samo malo bili upućeni u veliku viziju tadašnjeg prvog operativca “Kraljeva” Džofa Petrija. Divac i Veber bili su samo prvi elementi u budućem moćnom timu iz kalifornijske prestonice – plejmejkeri Džejson Vilijams, pa zatim i Majk Bibi, predvodili su operaciju, na mestu beka se ustalio veliki radnik i neumorni defanzivac Dag Kristi, a sa klupe su briljirali “otpisani” Bobi Džekson, Skot Polard i Džon Beri. Finalna dva činioca došla su naravno sa Balkana – krilni strelac Predrag “Peja” Stojaković, koji je još kao tinejdžer zaludeo celu crno-belu polovinu Soluna, i Turčin rodom iz Sandžaka Hidajet “Hedo” Turkoglu, takođe krilo ali malo raznovrsnijeg napadačkog asortimana nego ovaj prethodni.

ha-peja-vlade-jub

Kakva je to samo pesma od košarke bila! U adaptiranom “Prinston” sistemu koji su razvili asistent Pit Keril i glavni trener Rik Adelman, lopta je kružila svugde po terenu, a šuteve su uzimali – i pogađali – baš svi. Kulminacija je viđena 2002. kada su Kingsi po mnogima nezasluženo ostali bez velikog NBA finala. Imali su naši 3-2 u seriji, ali prvo je tendenciozno suđenje presudilo u šestom meču, a zatim i veće iskustvo i bolja partija Lejkersa u sedmom.

Kingsi se nikada nisu oporavili i par godina kasnije i raspali, ali leto 2002. još uvek pamti cela Srbija.

Kao nikad do tad se ostajalo noću uz televizijske prijemnike, a “after” je sledio kasnije na stranicama B92 Sporta, gde su Srbi bacali egzaltirane komentare na košarkaške vesti. Zauvek ću se sećati nekog lika koji je posle petog meča tvrdio da je Majk Bibi zapravo „Mihajlo Bilbija“ iz Šumadije. Ipak, bio je to možda i poslednji veliki talas NBA fandoma međ’ Srbima.

…BOLJE VAS NAŠLI!

Ah, ovo je samo još jedna priča o tome kako je mala grupa nasviranih Srba uspela da pobedi veliku Ameriku na njihovom bunjištu 2002. Ali ako vas ovo zanima, pročitajte malo više o tome u tekstu od pre par nedelja. Ne mogu baš toliko da se ponavljam.

SVE JE LAKO KAD SI MLAD

Godinu dana nakon Sakramenta i Indijanapolisa, novo srpsko čudo bilo je na pomolu. Zahvaljujući izveštajima ESPN-ovog novinara Čeda Forda (koji su bili izuzetno hagiografskog karaktera), ceo zapadni svet naučio je ko je Darko Miličić, levoruki krilni centar iz Novog Sada. On je bio “next biggest thing”, neko ko će zaseniti i Peju i Vladu.

A onda se ponovio slučaj Paspalj sa početka ovog teksta. Darko je dopao šaka sada još matorijem i još džangrizavijem Leriju Braunu, i minuti su nestali i pre nego što je Novosađanin naučio da kaže “želim da igram”. Njegove formativne NBA godine u Detroitu umnogome su obeležile njegovu karijeru, u kojoj se kasnije potucao po raznim timovima bez previše uspeha. U igračku penziju otišao je kao dvadesetsedmogodišnjak, i trenutno uživa u životu u Vojvodini. Bavi se poljoprivredom, kik-boksom, napijanjem četničkih tetovaža i tako tim stvarima.

darko

Njegova igračka karijera i nije toliko bitna, ali njegov uticaj na percepciju stranaca košarkaša u NBA jeste. Tih godina – draftovi 2002, 2003 i 2004 – međunarodni igrači bili su popularni, i dosta njih je draftovano sa visokih pozicija. Nikoloz Cikišvili, Jirži Velš, Mikael Pjetrus, Žarko Čabarkapa samo su neka od hajpovanih imena koja nisu opravdala visoka očekivanja, a Darko je, zahvaljujući svojoj visokoj draft pozciji (bio je biran kao drugi), ispao “najgori od sve dece”. I dan danas se navijači Pistonsa pitaju šta bi bilo da su umesto njega birali Karmela Entonija? Ovaj trend ubrzo je prošao, već 2005. ponovo su domaće snage bile na ceni, a nama je ostalo da se bavimo „ŠBBKBB“ tematikom.

U to neko vreme, opao je i rejting NBA na domaćim televizijama. B92, tadašnji nosilac prava, odustala je posle par sušnih sezona, i usledio je period relativnog mirovanja na domaćem frontu. Međutim, početkom nove decenije, čini se da je nekad omiljena liga ponovo ušla u naša srca, pa se NBA tako i danas prati sa velikim žarom diljem rodne zemlje. Internet je približio sve svima, igra se fantazi, domaći mediji prate sve, momci tokom leta hvataju strimove pripremnih mečeva. Američka košarka, čini se, nikad nije bila bliža, a ni življa.

Imate i vi vaš omiljeni događaj iz skorije NBA istorije? Slobodno se oglasite u komentarima.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: