Da li imate preko 18 godina?

Kako se fudbal obogatio?

Ako ste se ikada zapitali kako je moguće da jedan fudbalski klub plati 222 miliona evra za jednog igrača koji nakon toga svakog dana može sebi da priušti Jaguara, na pravom ste mestu.

„Bolje je živeti sto godina kao milioner, nego sedam dana siromašan“. Kultna misao iz Alana Forda može se poistovetiti sa stanjem u modernom fudbalu gde na vrhunskom nivou njegovi činioci često ne znaju šta će sa novcem. Mnogi su opravdano kivni na tu veliku nepravdu da najbolji terač lopte na svetu zarađuje neuporedivo mnogo puta više od najboljeg lekara koji je spasio mnoge ljude.

Mnogi i ne shvataju odakle toliko novca u igri koja je do pre samo pola veka bila tek razonoda za široku narodnu masu, ne i način da se obogatiš. Spekuliše se o pranju i štampanju novca, istina je da ima mnogo stvari koje nisu vezane za sport, ali su one najčešće pokretač čitave mašinerije koja na kraju donese još veću lovu. Osim ako niste bogati šeik, tada vam je apsolutno svejedno. Ovako funkcioniše fudbal u 2019. godini.

TV PRAVA

Prihod koji pokreće praktično sve klubove u engleskoj Premijer ligi, ali i one vrhunske u ostalim „Ligama petice“ (Engleska, Španija, Italija, Francuska, Nemačka). Ono što posebno izdvaja timove sa Ostrva jeste reforma šampionata u Premijer ligu 1992. godine što je dovelo do ogromnih prihoda ostvarenih na ime televizijskih prava. Upravo je relativno ravnopravna raspodela tog novca pomogla da se na samom začetku smanji jaz između vrhunskih i onih ekipa koje se bore za opstanak, pa tako danas dolazimo do situacije u kojoj Mančester siti kao prvak Engleske godišnje inkasira nešto više od 200 miliona funti, dok je novajlija u ligi Hadersfild na sumi od oko 100 miliona funti što je otprilike novac koji zaradi jedan velikan poput Bajern Minhena. Englezi znaju kako da „prodaju“ brend, a čitavu priču su raširili na čitav svet gde su prvi zakoračili u pionirski zahvat osvajanja bogatih i perspektivnih tržišta poput Sjedinjenih Američkih Država ili Kine.

PRIHODI NA DAN UTAKMICE

Jedan od klasičnih načina da zaradite novac u fudbalu jeste od same publike koja na licu mesta prati dešavanja na stadionu. U svakom iole uređenim fudbalskim sistemima klub može da zaradi ozbiljnu sumu od prodaje karata, hrane i pića, ali i propratnih suvenira i šalova na sam dan utakmice. Inter je ove sezone zabeležio prihod od pet miliona evra kada je Đuzepe Meaca rasprodata za gradski derbi sa Milanom samo na ime karata. Tom prilikom je na stadion došlo čitavih 78 hiljada ljudi, ukoliko računamo da je barem polovina njih potrošilo 10 evra na hranu i piće (što je možda i nerealno niska cena) dolazimo do brojke od dodatnih 400 hiljada evra. Iako je ovako velika poseta u ovom slučaju izuzetak, setite se da vrhunski fudbalski klub u Evropi odigra najmanje 25 utakmica na domaćem terenu. Prihodi na dan utakmice su veoma značajni za timove u Španiji i Nemačkoj pošto im je to praktično petina ukupnih prihoda na godišnjem nivou.

NAGRADE

Glavni motiv sporta jeste takmičenje. Osnovni poriv za tako nešto jeste da se neko sa druge strane pobedi i porazi, pa mnogi psiholozi smatraju da je uloga sporta zapravo „zamena“ za nemilosrdne ratove. Ogromna nagrada je samo podstrek više, ali u Evropi to dobije sasvim drugačiju dimenziju naročito za klubove sa skromnijim budžetima koji nekako uspeju da se plasiraju u Ligu šampiona. Ove sezone imali smo priliku da gledamo i predstavnika Srbije, pa se na tom primeru možemo uveriti koliko taj novac može biti značajan. Crvena zvezda sa godišnjim budžetom od oko 25 miliona evra predstavlja donji ešalon evropskih ekipa, ali je na osnovu učešća u elitnom takmičenju uspela da prihoduje 16,5 miliona evra samim ulaskom u LŠ, a dodatno je zaradila još 3,6 miliona pošto je ostvarila pobedu nad Liverpulom (2,7 miliona) i remi sa Napolijem (900 hiljada). Ne računajući prihode od karata niti prodaja ekskluzivnih prava na prenose utakmice Lige šampiona to je praktično budžet za još jednu godinu poput ove u kojoj Zvezda nije baš štedela zarađeno. Kada govorimo o onim najuspešnijima, Real je za titulu prvaka Evrope prošle godine zaradio 88 miliona evra.

PRODAJA IGRAČA

Pored devojaka u letnjim haljinama, užarenog betona i nesnosnih vrućina, prvi vesnici onog pravog leta jesu fudbalski transferi. Sportska javnost se bavi njima i kada im vreme nije, van prelaznog roka, ali to ne umanjuje zanimanje oko toga ko će gde kada otići i za koliko para. Kao što je dobro poznato, apsolutni svetski rekorder jeste Nejmar koji je Barseloni plaćen 222 miliona evra koliko je iznosila otkupna klauzula koju je Pari Sen Žermen platio bez ikakvih problema. To je međutim dovelo do potresa  i velike inflacije na fudbalskom tržištu, pa tako danas dolazimo u situaciju da jedan prosečan engleski klub koji je prebogat za evropske uslove daje desetine miliona za nedovoljno proverene, a često i nekvalitetne fudbalere. Maniri pijanog milionera doveli su i do pojave Finansijskog fer-pleja koji je danas veoma lako zaobići i od kojeg umeju da stradaju oni klubovi na dnu fudbalskog „lanca ishrane“. Recimo i to da je apsolutni rekorder ove sezone ekipa Monaka koja je prodala igrače u vrednosti od 318 miliona evra od kojih je više od polovine obeštećenje za Kilijana Mbapea.

NOVA TRŽIŠTA

Kapitalizam je doneo mogućnost ekspanzije na svim stranama sveta, pa je i jedno tradicionalno zatvoreno društvo poput onog u Kini širom otvorilo svoja vrata moćnim evropskim klubovima. Kako je gore i napomenuto, svoj uticaj su prvo proširili Englezi koji su prvi shvatili da fudbal može da donese mnogo novca ukoliko se on plasira na pravi način u konzumerističkom društvu. Tako je Mančester junajted postao globalni brend u Aziji i Sjedinjenim Američkim Državama čak i pre Real Madrida koji sa pravom može poneti titulu najvećeg kluba na svetu. Upravo su Španci naučili tu lekciju kada je Florentino Perez počeo da pravi svoje „Galaktikose“, a kulminacija svega bila je kupovina Kristijana Ronalda koji je „isplaćen“ nakon samo godinu dana od prodaje dresova širom sveta. Mnogi velikani danas biraju da svoje pripreme obave na nekim dalekim destinacijama (SAD, Kina, Australija) kako bi povećali svoj uticaj, ali i zaradili. Milanski klubovi su to dobro izračunali u sezoni 2015-16 kada su svoje gubitke neigranjem u evropskim takmičenjima naplatili učešćem u Internacionalnom kupu šampiona.

VLASNICI

Kada pričamo o novcu u fudbalu, neizostavan deo priče jesu i vlasnici klubova. U neko ranije, romantičnije doba kada od fudbala nije moglo da se zaradi mnogo, u klubove su ulagali poslovni ljudi koji su zaista voleli klub i želeli da on ima što bolje uslove i rezultate. Verovatno i poslednji takvi slučajevi na najvećoj fudbalskoj sceni jesu ekipa u Italiji, popularnih „Sedam sestara“ činili su klubovi nošeni čest ludim entuzijazmom bogataša – Juventus, Milan, Inter, Roma, Lacio, Fiorentina i Parma. Odlaskom i poslednjih „šerifa“ iz Lombardije pojavile su se interesne grupe koje su u fudbalu videle odličnu priliku da zarade novac. Jedan od takvih primera jeste i toliko omražena porodica Glejzer koja je kupila Mančester junajted uzimajući kredite koje je potom vraćala od prihoda koje „Crveni đavoli“ ostvare. Sve su češći biznismeni sa Dalekog istoka koji u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu vide priliku da uđu u elitno društvo koje je donedavno bilo rezervisano za bogate belce. Fudbal je tek zabava i iskazivanje moći, a istovremeno i velika mogućnost da se sa uticajnim ljudima iz svih sfera života neposredno susretnu.

SPONZORI

Engleski niželigaš Ketering taun je 1976. godine pokrenuo fudbalsku revoluciju kada je na svoj dres postavio reklamu za lokalnog proizvođača guma. Nakon toga ništa neće biti isto… Klubovi u bivšoj Jugoslaviji su reklamirali državnih preduzeća, dok je na početku Zapad bio više fokusiran na proizvođača sportske opreme. Danas smo svedoci svakakvih varijanti koje nisu prijatne ljudskom oku, pa su se mesta za reklame pronašla i na zadnjem delu šorca. Naravno, u pitanju su oni klubovi koji se na različite načine „dovijaju“ nalaženjem što više sponzora, ali vrhunski klubovi su to podigli na nestvaran nivo. Real Madrid je sklopio ugovor sa avio-prevoznikom Flaj emirejts vredan 70 miliona evra godišnje, dok na ime saradnje sa Adidasom za isto vreme zaradi neverovatnih 115 miliona evra. „Kraljevski klub“ ipak nije prvi u toj kategoriji jer je Barselona „pogodila“ saradnju sa Najkijem koja američku firmu godišnje košta 120 miliona. Pari Sen Žermen i Mančester siti koriste ovakav model poslovanja da prikriju ogromna upumpavanja novca u klub direktno od vlasnika, pa se tako i zaobilazi gorepomenuti FFP.

Za poslovanje ogromne većine fudbalskih klubova u Srbiji bi nam bili neophodni podaci finansijske policije. I mnogo više prostora za pisanje, naravno.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: