Kako sam zbog amsterdamske dame iz izloga istrčao Beogradski maraton

Ne, nije ovo još jedan klikbejt naslov. Stvarno je tako bilo i odmah ću ti ispričati. Prošle godine, negde baš u ovo vreme, moj prijatelj Darko i ja po treći put smo istrčali polumaraton na ovom Beogradskom maratonu.

I kaže meni Darko posle nekog vremena: “Ja ću sledeće godine da trčim maraton.” Klimnem ja glavom, kao sve OK care, a mislim se samo ti trči budalo jedna nenormalna, proći će te, sad si naložen, pa pričaš gluposti.

I u junu 2017. odem ja u posetu prijatelju u Holandiju. Lunjao malo po toj lepoj zemlji, ali poslednji dan pred povratak budem u Amsterdamu. Prolazim pored prodavnice, piše sniženje 50%. Uđem da vidim šta ima.

Zid ogroman, brdo patika, pitam prodavca da mi preporuči neke dobre za trčanje maratona. On pozove drugog, objasni mu šta mi treba. Taj drugi dohvati neki Asics, da mi ih i kaže: “Ovo su najbolje koje imamo, a na sniženju su. 55 evra.”

A trebaju mi nove patike. Ove što sam imam već su se skoro raspale, bolje bos da trčim nego u njima. A takve u Beogradu da kupim za te pare, nema šanse. Ode 55 evra.

Odem posle toga u neki pab u Red lajt distriktu. Sednem za sto pored prozora. Naručim pivo. Donese mi konobarica Heineken natočen u ohlađenu kriglu. Milina. S druge strane ulice jedno sedam osam izloga. Na većini već svetle crvene neonke (već odavno nema fenjera). Iz nekih devojke mame, neke tek dolaze i počinju da rade. Lepe dame, nema se tu šta zameriti.

Sedim tako, pijuckam ‘ladno pivo, gledam onu kesu s patikama, pa uzmem telefon i napišem Darku poruku: “Upravo sam pare sprcao na patike za trčanje, a ne na kurvu. Ako ispališ za maraton, najebo si.”

“Uh, a ja nešto kontao da možda ipak ne trčim”, odgovorio je. E sad nema nazad.

Uvučen na prevaru

Sumnjam da sam u trčanje uvučen na prevaru. Jer ja sam biciklista. Sada sam i trkač i biciklista. Nakon jedne vožnje stariji kolega biciklista mi je ispričao kako redovno i trči. Kako trčanje nama biciklistima pomaže da još bolje vrtimo pedale, dok eto trkačima vožnja bicikla uopšte ne pomaže da bi bolje trčali.

Nikada sa nekim stručnjakom nisam proverio istinitost ove tvrdnje, ali mi se dopala. Onako, delovalo je da smo mi biciklisti pomalo superiorniji u odnosu na trkača, pa sam i ja počeo da trčim. A i u nedostatku vremena, jednostavnije mi je bilo da istrčim sat, sat i po. Ja sam od onih biciklista što se malo provozaju u jednom danu od Beograda do Novog Sada preko Perleza i Titela, pa se vrate preko Fruške gore.

Nisam od onih koji od bicikla prave filozofiju, stil života, niti mislim da moraš biti izabran da bi biciklista bio. Bicikl je okretanje pedala, pa sad, ili uživaš u tome, ili ne. Ja uživam.

Ni trčanje za mene nije filozofija, stil života… Obuješ patike, izjuriš iz kuće, nogu pred nogu, korak po korak, pa sad, ili uživaš u tome ili ne. Ja uživam. I to je jedini uslov koji moraš da ispuniš da bi postao trkač.

Čuveni pisac i strastveni trkač Haruki Murakami u svojoj knjizi „O čemu govorim kad govorim o trčanju“ napisao je: „Ako nekoga zanima trčanje, pustite ga, verovatno će nekada sam početi da trči, ali ako ga ne zanima, koliko god mu svesrdno preporučivali, od toga neće biti ništa.“

Samoubilački maraton

Nije maraton, dva polumaratona, pa će ti biti samo duplo teže da ga istrčiš. Kad bi me posle polumaratona neko pitao kako se pripremam, rekao bih: “Kako, kako? Pa trčim?” Jedno vreme sam pokušavao da primenim Murakamijev sistem – nedeljno moram da istrčim između 50 i 70 kilometara i da trčim šest dana nedeljno. Ali nije baš išlo.

Još jesenas sam hteo da se posavetujem s nekim iskusnim maratoncima kako da se pripremam, ali stigoh to da uradim tek u januaru. Sredinom novembra zvanično sam se pohvalio na fejsbuku da sam počeo da se pripremam za maraton (jer ako se nešto ne objaviš na fejsbuku kao da to i ne radiš), ali je sve išlo traljavo. Zbog posla nisam imao kad da trčim.

I onaj decembarski polumaraton sam istrčao bez ikakve pripreme. Priznajem jedva.

Pao i zimski polumaraton. Ma, uopšte nisam crko. :)

A post shared by Bane Grkovic (@banegrkovic) on Dec 3, 2017 at 4:52am PST

I konačno sredinom januara dogovorim se sa Veroljubom sa trcanje.rs da se vidimo. On me tad upozna se svojom trenerom Ivanom i kažem mu ja da mi treba neki savet kako da se pripremam za maraton.

Već po izrazu lica vidim da Ivan ne veruje šta ja hoću, pa sve ljubazno me pita da li sam siguran, da ipak nije možda kasno za Beogradski…

Objasnim mu da sam već radio slične ludorije, kako sam jednom vozio bajs 300 kilometara u cugu, da sam ovaj zimski polumaraton istrčao bez posebnih priprema.

“Vidim da ne vredi da te odgovaram”, kaže mi Ivan u jednom trenutku. “Napraviću ti program treninga, samo mi pošalji mejl da ne zaboravim, a u sabdžekt stavi ‘samoubilački maraton’. Tako ću znati o čemu se radi.”

Pošalje mi Ivan program. Tri treninga nedeljno, radnim danima kraće maršrute, do nekih 16 km, vikendom duže, od 22, pa do 32 kilometra.

Prosledim Darku plan treninga i krenemo po njemu da se pripremamo. Sve ide manje više OK. Padaju dužine kao od šale. Sad mi je već polumaraton smešan. Na treningu pretrčim više. Ali dođe dan da istrčim 32 kilometra. Subota, lepa, ali topla. Trčim iz Paviljona do blokova, pa kroz Jurija Gagarina do Ade preko mosta, krug tamo, pa nazad.

Dotrčao od Paviljona do Stepe kod @prentovicka na pasulj. :)

A post shared by Bane Grkovic (@banegrkovic) on Feb 4, 2018 at 5:53am PST

Uh. Beše sve dobro do nekog 27 kilometra. Taman se u povratku spustim s Mosta na Adi i gotovo. Ni makac dalje. Kao kad automobilu nestane goriva. Stojim tako u mestu nekoliko minuta ne bili skupio snage da odem do prve autobuske stanice, ali kad sam zakoračio – bol. Ne mogu da stanem na levu nogu. Jedva došepao do stanice, pa jedva do stana. Tri nedelje pred maraton.

Sedam, osam dana nisam trčao. Jedan dan me boleo zglob, drugi dan mišić, treći cela noga.

Odustanem od Ivanovog plana treninga i rešim da trčim ne više od 10-12 kilometara. Ako ne bude bilo bolova, idem na maraton, ako bude… Onda ništa.

I nije bilo bolova. I prelomim. Idem na maraton.

Trči, Bane, trči

Dođe i subota. Darko i ja na startu među sedam i kusur hiljada ljudi. Većina ih ima plave startne brojeve – polumaratonci, mi maratonci zelene. Dan ne obećava.

Bane i Darko na startu maratona

Desetak dana pred maraton Darko mi pošalje poruku da prognoza kaže kako će biti 20 stepeni, ali oblačno. “Tako su i za decembarski polumaraton rekli da neće biti snega, pa je padao”, odgovorio sam mu.

Još nema ni 10 sati, a već je nekih 20 stepeni. Dan ranije negde sam čuo da su sve temperature iznad 18 stepeni ekstremni uslovi za discipline poput maratona.

Kad svi počnu da viču i mašu dronovima koji nadleću masu trkača zna se – start trke je za koji minut. Stavljam slušalice u uši, uključujem muziku i prva pesma Jarboli – Ozbiljan čovek. Osvrnem se oko sebe i pomislim: ovde ima sedam hiljada nas ozbiljnih ludaka.

A plejlistu napravio sam prethodno veče. Kad sam završio sa biranjem muzike koju ću slušati kroz glavu mi prođe: “Pa ne ideš ti sutra na maraton da pet sati piješ i duvaš, već da trčiš”.

I, krećemo. Već tradicionalno Darko i ja se rukujemo, poželimo jedan drugome sreću, pa svako svojim tempom, a posle idemo na pivo. Tako je bilo na polumaratonima. Ovaj put smo odlučili da trčimo zajedno. Njega nešto zeza aplikacija, pa ja držim tempo i govorim mu kako nam ide. Šest i po minuta po kilometru, tempo je koji držimo. Odlično. Prolazimo Slaviju, pa niz Nemanjinu i tako redom.

E, jedna digresija. Prvi put se desilo u Admirala Geprata, a posle još nekoliko puta i baš bih voleo da upoznam te ljude kojima je, baš u tom trenutku, najvažnija stvar u celom dosadašnjem životu, važnija od svih priprema, uloženog vremena i treninga nas trkača – da baš tad pređu ulicu kroz masu koja trči. Tako je i na Novom Beogradu jedna žena baš morala da pređe ulicu gurajući bicikl – kroz trkače.

Trčimo. Sve je OK. Držimo tempo. Tek posle trke ću videti poruku koju mi je drugar poslao kad sam bio na nekom sedmom kilometru u Ulici Džona Kenedija. ”Izgledaš kao da nećeš stići ni do Đitlerovog mosta, a kamoli do cilja.”

Ali stigao sam i do mosta. I prešao ga, i ponovo nazad preko njega. Ali objektivno, ne znam čemu služi taj Most na Adi, izuzev da crkneš. Nije problem popeti se na njega. Ali silazak. Pa teže je trčati nizbrdo nego uzbrdo. Moraš da usporiš, da paziš na kolena, ne možeš ni da nadoknadiš vreme koje si izgubio na uzbrdici… Aj, prođosmo i taj most, svirala nam Filharmonija.

Trčimo. Pored Sava centra, Ušća… Darko mi pokazuje tablu na kojoj piše 39 km, ali ta table će za nas da važi kad obrnemo još jedan krug. Pred Brankov mosta žuta table i crnim ispisano: 21 km i strelica pravo, 42 km i strelica levo. Polumaratonci u centar, a mi maratonci ‘ajmo ka Zemunu.

Skrenuli smo i meni počinje pakao. Nemam snage. Ne ide. I prvi put prestajem da trčim i počinjem da hodam.

“Ne znam kako ću”, kažem Darku, pa ponovo počinjem, bolje reći pokušavam da trčim.

On skida slušalice i pita me: “Šta je? Da usporimo?”

“Ja razmišljam da odustanem.”

“Ajde, bre, kako sam da trčim?”

Dogovorimo se da on nastavi svojom tempom, a ja ću ga kao stići. Glupo je da usporava zbog mene, jer će ga to više izmoriti nego da trči svojim tempom po ovoj vrućini. Darko nastavlja, a ja ponovo malo hodam, pa ponovo pokušavam da trčim. Krećem se nekako.

Na 19. sam kilometru i kažem sebi:“Hajde, bar, do 21. pa da znam da je moja mera polumaraton”.

Trčim. I sustiže me pejser. Pejesri su oni likovi koji trče sa zastavicom na leđima i ako pratiš njihov tempo za to vreme istrčiš maraton/polumaraton. Na zastavici mu piše 5:30. ‘Ajmo za njim. Sa njim je još jedan trkač, bodre me. Kažem da sam razmišljao da odustanem, ali me ovaj drugi ukori: “Nema odustajanja.”

Daju mi energetsku čokoladicu, pojedem jedan zalogaj, pa ostatak stavim u džep. Ali ne mogu ni njihov tempo da pratim. Vidim tablu 21 km, neki klinci su tu, bodre me: “Hajde, Bane, bravo Bane”. I lepo je to što ti na startnom broju piše ime. I daje ti to bodrenje snagu. A meni bilo još lepše jer mi na broju piše Branislav, a oni me bodrili sa Bane. Ma nema stajanja, idem dalje.

Protrčim kroz Zemun, gledam da uhvatim hladovinu koliko god mogu, a nema je baš mnogo. Kod Madlenijanuma skrećem u Bežanijsku, pa ponovo malo hodam malo trčim.

Na izlazu iz Bežanijske u Tošin Bunar prestigne me neka baba. Ej, baba trči brže od mene. Ne mogu da verujem. Pa šta ja radim, gde da trčim dalje. Pa šta ako puknem u blokovima, na trideset i kusur kilometara, kako ću, bre, da se vratim do centra? U svom tom razmišljanju vidim da sada baba hoda, a ja trčim, pa je prestignem. To me malo onako okuraži, vratilo mi samopouzdanje.

Trčim. Vidim da mnogi hodaju, pa hodam i ja. Nije sramota hodati na maratonu. Nije sramota ni odustati, ni stati, ali ako staneš tad si gotov. Mišići zablokiraju. Ne smeš stati. Hodaj i najsporije, ali hodaj.

Kad uđeš u Vojvođansku ulicu tada si negde na 28 kilometru. Sada više ne razmišljam da li ću izdržati. Nekako sam uveren da hoću. Ali da li ću ga istrčati u predviđenom vremenu od šest sati – toliko vremena imaš da pređeš 42 kilometra i 195 metara.

I računam. Bolje reći pokušavam. Ako imam još 14 kilometara do kraja, i neka mi je potrebno 10 minuta za jedan kilometer, to je 140 minuta, a sada je… džaba meni što imam aplikaciju na telefonu koja mi računa vreme i kilometražu kad nisam upamtio koliko dugo već trčim. Još me neko pitao da li smo na 28. ili 29. kilometru, nisam bio siguran i tu mi se računica skroz pobrljavi.

Uzmem onu čokoladicu, grickam je malo, vratim je u džep, pijem vodu. Trčim, hodam, više ne znam da li se brže krećem kad hodam ili trčim. Presabiram se u glavi, pa odlučim da konačnu odluku donesem na 30 kilometru. Do kraja 12 km, 10 minuta po kilometru, znači 120 minuta, dva sata. Pitaću nekoga koliko je sati. Ako je više od 14 sati, gotovo, ako je manje, guram dalje.

“Izvini, koliko je tačno sati”, pitam sudiju koji je tačno na 30. kilometru i skretanju iz Vojvođanske u blokove.

“Tačno je dva.”

Knap. Možda istrčim ispod limita, a možda i ne. Šta sad. Nikada ranije nisam istrčao duže od 30 kilometara. Pojma nemam šta me čeka. A ako i odustanem, opet moram nekako da dođem do grada. Verovatno peške, jer prevoz ko zna kako radi i šta je sve od ulica i dalje blokirano za saobraćaj.

Maraton se trči svih 42 kilometra

Idem dalje, pa šta bude. Trčim, hodam, trčim, hodam. Ulazim u Jurija Gagarina i vidim onog pejsera sa zastavicom 5.30 da je nekih 500 metara ispred mene. Znači, mogu. Imam vremena. Maraton je moj. Ponese me malo to olakšanje, pa pomislim i da bih mogao da ga stignem i istrčim maraton ispod pet i po sati. Ali kažem sebi: “Ajde, budalo, ne preteruj. Samo ga istrči.”

Trčim. Sad već imam osmeh. Ali ima još kilometara. Sunce prži u blokovima. Hlada gotovo nigde nema. Pojedem ono malo preostale čokoladice. Pijuckam pomalo vode, a mogao bi balon na eks da popijem koliko sam žedan. A ne smeš. Kontrolišem se. Ne pij puno vode, ne ubrzavaj.

Bodre me ljudi.

“Hajde, hajde, još malo”, dobacuju dve devojke. I dalje nose plave brojeve, trčale su polumaraton. “Možeš. Izdrži. Ima lepih devojaka na cilju.”

“Pretrčao si 35, šta je to još sedam za tebe”, uzvikuje mi čovek iz obezbeđenja.

Sad već ja počinjem da pretičem druge trkače. Međusobno se bodrimo, smejemo, dobacujemo… Kao da svi znamo da ćemo uspeti. Prolazim Buvljak. Onog pejsera više ne vidim, ali više to i nije važno. Prolazim pored Sava centra. Stvarno ću uspeti. Prolazim Ušće. Vidim tablu 39. kilometara.

Još samo ovaj uspon na početku Brankovog mosta. I još samo onaj uspon u Brankovoj ulici. I onaj kratki u Kneza Miloša i videću cilj.

Trčim. Uvek je na početku Brankovog mosta neka ekipa koja navija i bodri nas do samog kraja. Most je pun šetača.

“Hajmo, Branislave, uspeo si. Svaka čast.” “Istrči do kraja mosta, posle možeš i da hodaš. Stižeš do cilja.”

“Ma idem još jedan krug”, smejući se odgovaram grupi momaka. I oni se smeju.

Prelazim most. Sad već nema posmatrača koji ti ne daje podršku. Ulazim u Brankovu ulicu. Konačno hlad. U Kraljice Natalije veće društvo sedi u kafiću. I oni navijaju. Zahvaljujem se i dobacujem: “Je l’ ladno pivo?” Smeju se.

Vidim tablu 41 km. Hodam, trčim, hodam. Tih 100 metara najgadnijeg uspona u Kneza Miloša ću da prepešačim. Ali sam ga pretrčao. Lakše mi bilo. Baš na tom usponu, tri devojke stoje uz stazu i aplaudiraju mi. Zastanem na kratko ne bih li im se iz zahvalnost poklonio, pa nastavim.

Ulazim u Srpskih vladara. Ulica je puna ljudi. Bacam flašicu vode i počinjem da ubrzavam. Ne znam odakle mi snaga, ali je imam. Sad već brzo trčim.

“Ajmo, Bane. Ajmo, Bane”, čujem da mi neko dovikuje. Odnekud se na biciklu stvorio drug Nebojša i snima telefonom kako utrčavam u cilj. Na satu je 5:44. Moj zvanični rezultat je 5:39:28.

Zvoni mi telefon. Darko.

“Hej, Bane, gde si”

“U cilju. Gde si ti?”

“I ja.”

Uspeli smo obojica. Darko je bio deset minuta brži od mene. A kakvo je pivo posle maratona? E da bi to znao, moraš da ga istrčiš.

A zašto sam sve ovo uradio? Zato što je život lep – šteta je ne živeti ga.

Bane i Darko sa medaljama

p.s. video sam na fejsbuku da je jedna devojka završila maraton 10 sekundi pre isteka vremenskog limita od šest sati. I ne samo to. Pre toga je najduži istrčala 10 kilometara. Kakva li je tek njena priča. Izgleda da stvarno ima nečega u onome: “Maraton se ne trči nogama, već glavom”.