Da li imate preko 18 godina?

Kako sam prestao da brinem i zavoleo Ronalda

Priča o novim evropskim šampionima i zbog čega je, po mišljenju Miloša Jovanovića, titula posle 16 godina čekanja konačno otišla na pravu adresu!

3
0

Portugalu titulu evropskog šampiona nisu doneli magični driblinzi Luiša Figa, filigranske kombinacije Rui Košte, Deka i Žoaa Pinta, te golgeterski instinkti Nunja Gomeša i Pedra Paulete. Ne, titulu su doneli požrtvovani Pepe i Fonte, neumorni Karvljao, Silva i Žoao Mario, i uporni – da, uporni – Nani i Ronaldo. Nekad su možda bili i lepi. Ali sada su isključivo bili u funkciji ove uporne, dosadne i neporažene ekipe.

*********************************************************************************

Sećam se jako dobro kako je to počelo. Bilo je takođe leto, šesnaest godina daleko u odnosu na današnji dan, kada smo se Maći, Duca, verovatno još neko i ja skupili kod Igora kako bi gledali prvi meč Engleske na novootvorenom Euru 2000. u Belgiji i Holandiji. Protivnik je bila Portugalija, ekipa o kojoj smo znali nešto malo, ali ništa previše. Uostalom, šta smo tada mogli da znamo o njima? Luiš Figo i Vitor Baija (alias „Lepi Baja“), okej, njih dvojicu su svi znali, čupavi mesar Fernando Kouto je takođe bio poznat lik, Rui Košta je ordinirao po Fiorentini, Seržo Konseisao se motao po nekim kvalitetnim klubovima, za Sa Pinta i Žoaa Pinta smo čuli onako ovlaš, a ostali su uglavnom bili poznati isključivo CM-fetišistima, i to onoj posebnoj vrsti koju je zanimalo da igra portugalsku ligu, a takvi su ipak bili retki. Uostalom, mi smo bili generacija koja je retko imala tu privilegiju da gleda Portugalce kako igraju turnirski fudbal – moj je stari uporno penio o Euzebiju i toj ekipi iz sredine šezdesetih, ali ja sam Portugaliju gledao samo na Euru ’96, i zapamtio kako su ispreskakali Hrvate, a pre toga…pa, pamtim da su postojali u albumu za SP u Meksiku pre trijes’ godina. Toliko.

Elem, krene tako Engleska junački u boj. U trećem minutu riđa glava Pola Skolsa nailazi na centaršut Devjida Bekama, lepi Baja je nemoćan, jedan nula. Petnaest minuta kasnije, ponovo Bekam sa desne strane, ovaj put egzekutor je Stiv Mekmanaman – dva nula, i cela ekipa već slavi. Jasno vam je, svi smo inficirani virusom Premijer lige koji se širio sa BKTV-a, i svi nosimo tri lava u srcu. Ali konačno slavlje je te noći ipak izostalo.

Samo četiri minuta posle „Makinog“ gola, Luiš Figo je prozujao neometan kroz odbranu „Albiona“ i tukao iz trka sa 25m pravo u rašlje zbunjenog Dejvida Simana. Nisu se Englezi još ni razboravili od toga, a već je bilo 2-2. Rui Košta je uputio nizak centaršut sa desnog boka, Žoao Pinto je ušao glavom ispred kopačke Sola Kembela i Siman je ponovo bio matiran. Odlučujući udarac zadao je Nunjo Gomeš (koga je naš komentator uporno zvao „Nunješ“, valjda zbog nemogućnosti da uspešno izgovori obe komponente njegovog imena), ponovo na asistenciju Ruija Košte. Do kraja se ništa nije desilo, ako izuzmemo to što smo nas četvorica ili koliko nas već beše psovali selektor Kigenu sve milo i drago.

figo

 

Pomislili smo mi te noći da je ovaj nalet Portugalije možda samo privremeni bljesak, ali prikupili su bordo-zeleni brzo sve simpatije neutralaca. Igrajući u fluidnoj, atraktivnoj 4-3-3 formaciji, popularnoj „jelki“, sa dva polušpica i jednim isturenim golgeterom u napadu, tj. dva kostolomca i jednim plejmejkerom u vezi, Portugalci su efikasno i lako izlazili na kraj sa ostalim kremom kontinenta koji se tu okupio. Nije odmogla ni činjenica da su im tehničari, koliko god nadareni, bili i pravi starkoškolski prgavci i ratnici. Žoao Pinto i Figo su, naprimer, bili jednako kadri da se pobiju koliko da nekog okrenu na petoparcu, a i generalno „fini“ Rui Košta je umeo da izdrži i najgrublje nalete protivničkih odbrana.

Portugalska se renesansa tog leta završila forsiranom intervencijom Abela Ksavijera pred svojim golom, te penal-presudom Zinedina Zidana, ali ja sam i pored toga bio ubeđen da će ovo biti tim koji ću godinama voleti.

Kasnije sam i saznao da je većina prvotimaca bila član čuvene „zlatne generacije“, grupe momaka koji su 1989. i 1991. bili svetski prvaci u juniorskim kategorijama, i da je ovo samo logičan nastavak te uspešne priče. Kako god bilo, svetsko prvenstvo na dalekom istoku bilo je tu odmah iza ćoška, a ja sam ubijao vreme igrajući menadžera sa Sportingom i Boavištom, te kupujući Žoaa Pinta u „Sensible World of Soccer“, jer je čovek em bio neogranično brz em je koštao samo tri miliona. Uopšte nisam računao na činjenicu da će mi se evropski „Selesao“ jako brzo ogaditi, i da će mi se osećaj za njihove fudbalske note vratiti tek pre koju nedelju.

Pa šta se desilo te 2002. godine? Pre svega, selektor koji je onako dobro uklopio sve zvezde „zlatne generacije“, Artur Žorž, prepustio je fotelju svom prethodniku Arturu Oliveri, koji nije uspeo da se izbori sa svim tim egomanijacima. Kvalifikovala se Portugalija za taj turnir, sve je tu bilo u redu, ali je onda već u prvom meču usledio vruć šamar od Sjedinjenih Država – poraz od 3-2 niko nije očekivao. Oporavak se desio protiv Poljske, i samo je bod delio Figa i družinu od prolazka u eliminacije. Ipak, Južna Koreja Husa Hidnika nije bila raspoložena da kalkuliše. U izuzetno ružnom i prljavom meču, „zlatnici“ su pokazali i svoju mračnu stranu – nervozni Žoao Pinto, uvek spreman za kavgu, zaradio je crveni karton već u dvadeset i drugom minutu zbog pokušaja ubistva nad Đi Sung Parkom, a novine su kasnije i prenele da je Figo na poluvremenu posetio korejansku svlačionicu i savetovao domaćina da „utanji malo, i bod nam je oboma dosta“. Upravo je Park pogodio u sedamdesetom minutu i poslao Portugalce kući podvijenih repova – valjalo je sada rekonstruisati ekipu i spašavati šta se spasti može, jer ne bi bilo dobro razočarati naciju kroz dve godine kada je čekalo evropsko na svom bunjištu.

Fudbalski je savez Portugala tada rešio da grešaka biti ne sme, pa je za selektora doveden aktuelni svetski prvak Brazilac Felipe Skolari, u narodu poznat kao „Felipao“ iliti „Big Phil“. Felipao je sačuvao nešto veterana iz prethodnih ratova, pojačao sastav mladim Kristijanom Ronaldom, naturalizovanim Brazilcem Dekom, te konačno dao pravu šansu Pedru Pauleti. Na papiru, Skolari je vratio napadačku formaciju sa tri napred, ali umesto skupljene „jelke“ Artura Žorža, ovo je bila više klasična „holanđanka“ sa dva krila koji su usecali u kazneni. Rezultati nisu izostali – Portugalija je 2004. izgubila tek u finalu od uporne Grčke, a na SP 2006. u Nemačkoj završili su četvrti – ali to više nije bilo to, barem što se mene tiče. Umesto bravura Pinta i Košte, gledali smo beskonačne driblinge u aut-liniju Figa, Simao Sabrose i Ronalda, i ekipu koja je opsesivno pokušavala da se ušeta u tuđi gol pa šta košta da košta. Njihova nemogućnost (ili nedostatak želje) za klasičnom realizacijom sigurno je veselila ljubitelje posed-fudbala, među koje se definitivno ne svrstavam.

I tako je narednih deset godina Portugal polako ali sigurno zauzeo jedno od poslednjih mesta na mojoj lestvici dopadljivosti. Menjali su se selektori – posle Skolarija pokušavali su Karloš Keiroš i jedan od negdašnjih Žoržovih „kostolomaca“ Paolo Bento, ali igra je u suštini ostajala ista.

Odlaskom Luiša Figa reprezentacija se potpuno preorjentisala na Kristijana Ronalda, i vremenom izrasla u nekakav groteskni eksperiment da se napravi fudbalski tim doslovno košarkaške filozofije – „dajte njemu, pa šta se desi“.

Od odlaska Figa mnogo je bolniji recimo bio odlazak Paulete, koji je na mala vrata uveo eru sumnjivih centarfora kakvi su bili Helder Poštiga, Hugo Almejda, još jedan naturalizovani Brazilac Lidson (koji je kao tridesetdvogodišnjak stigao da debituje za Portugaliju, pa vi vidite dokle je to došlo) – ovo je samo dodatno doprinelo taktičkoj „evoluciji“ da je portugalski centarfor na terenu koristan koliko i vazna sa cvećem, te su Ronaldo i kolega krilni napadač Nani potpuno preuzeli sve konce. Verujem da bi tih godina Portugalci, da su mogli i hteli, rado na teren izašli i sa četiri krila – Ronaldo, Nani, Kvarežma i Simao. Koliko bi samo bećarski bilo gledati njih četvoricu kako se pletu u krug, ili bolje reći kvadrat, i povremeno dodaju jedan drugome loptu. Zev.

Penal-drama iz 2012, kao i debakl 2014, su naizgled doveli Ronaldovu Portugaliju i zvanično do dna. „Selesao“ se uspešno kvalifikovao za sveže završeno evropsko prvenstvo u Francuskoj, ali su od nekad na hartiji moćnog tima ostale samo froncle. Nani i Kvarežma odavno više nisu ono što su nekad bili – obojica su se na pripeme došli kao članovi turskih klubova, što opet nije loše, ali ne i kada znamo da su u prošlosti branili boje Intera, Barselone i Mančester Junajteda. Kao jedini centarfor u sastavu se našao Eder, čovek koji je toliko brutalno loše odigrao ono malo minuta na prošlom svetskom da su manje-više svi članovi medija bili frapirani kako je taj čovek uopšte profesionalni fudbaler, a kamoli reprezentativac. Srce odbrane činili su ozloglašeni Pepe i do tog momenta relativno anonimni Žoze Fonte – zajedno, njih dvojica broje šeset’pet leta, a prosek im je dodatno kvario čiča Rikardo Karvaljo, koji je sa trideset i osam godina davao ozbiljan veteranski impuls. Vezni red je bolje od bilo čega drugog oslikavao dekadu oslanjanja na Ronaldove talente – sve pit-bulovi i manijaci usko specijalizovani za oduzimanje lopte i brzo prosleđivanje Krisu ili Naniju na krilo. Veznjak Sportinga Žoao Mario možda nosi broj deset na leđima, ali uleće u cevanice kao Pol Ins u najboljim danima. Kamo Pinto, kamo Košta?

Na čelu svega, naravno, našao se taj dugo osporavani Kristijano Ronaldo, koji je bio spreman da započne svoj sedmi veliki turnir.

U trinaest godina službovanja u nacionalnom dresu, popularni CR7 skupio je 133 nastupa i postigao 61 golova, što predstavlja apsolutni nacionalni rekord.

Na klupskom nivou, cifre koje je Ronaldo zabeležio su cifre od kojih se ozbiljno vrti u glavi. Uzmimo samo njegov sedmogodišnji mandat u španskoj prestonici – u 339 odigranih takmičarskih mečeva mrežu je zatresao nestvarnih 359 puta, što je, kao što i sami vidite, bolje od gola po meču. Levom nogom, desnom nogom, glavom, iz slobodnog, Ronaldo je postizao golove na sve moguće načine i svakoj je ekipi zadavao glavobolje. Pa ipak, sve vreme njegove partije nailaze na osporavanje dobrog dela fudbalskog auditorijuma, jer zaboga, sve to vreme za Barselonu igra nekakav Leo Mesi, a Leo Mesi je, znate, mnogo bolji fudbaler od Ronalda.

Karikiram, naravno, ali to je otprilike nivo rezona sa kojim se ljudi služe kada ih naterate da vam racionalizuju to Ronaldo-Mesi rivalstvo. Jednostavno, Ronaldo, on igra za Real, Real je znate prebogat, oni sve kupuju, titule, igrače, titule, igrače i titule, a Barselona, pa to vam je narodski klub, oni se loptaju iz ljubavi, oni bre ni sponzora donedavno nisu imali, oni su simbol ugnjetavane Katalonije, a nego, jeste li znali samo kako im je Real surovo oteo Di Stefana i kako su prljavi Kastiljanci oterali osnivača Barse Hansa alijas Žoana Gampera u smrt metodom političke represije?

U poslednje vreme, međutim, delovalo je kao da se vodenica malo okrenula na Kristijanovu stranu. Dve osvojene Lige Šampiona u poslednje tri godine podigle su međunarodni rejting i njemu i njegovom klubu, koji je ravno dvanaest godina čekao na mitsku „desimu“ tj. deseti trofej evropskog prvaka – Mesi je, u međuvremenu, dodao još jedan LŠ-trofej u kolekciju između dva Realova trijumfa, ali se ujedno i direktno sučelio sa uvreženim stereotipom da „ne može da osvoji međunarodni trofej sa Argentinom“ na najbrutalniji mogući način. Pre dve godine izgubio je u finalu svetskog prvenstva od Nemačke, a prošlog leta je nastradao na poslednjem stepeniku u Kopa Americi, izgubivši u penal-ruletu od Čilea. Popravni je imao u ovogodišnjem „sentenario“ izdanju Kope, ali se u finalu desila repriza onog prošlogodišnjeg. Čileanci su ponovo bili bolji sa kreča, a da zlo bude gore, sada se na crnoj listi neuspešnih penaldžija našao i Mesi lično. Dodamo li na sve to i prilično ružan slučaj utaje poreza okončan na štetu argentinskog superstara, gde se Leo inače poneo krajnje gospodski i prebacio lopticu na svog oca uz izjavu da „on nije znao šta se tu dešava“, delovalo je kao da će možda – možda – ovo leto gospodnje konačno pripasti zalizanom Portugalcu.

Početak Eura uopšte nije mirisao na srećan kraj. U tri grupna meča sa tri evropske selekcije nižeg srednjeg ranga – Islandom, Austrijom i Mađarskom – Portugalija je upisala tri remija. Pljuštale su kritike i domaće i strane javnosti. Dokle više, pitali su se, taj Ronaldo? Šta on to više može? I kakva je ovo uopšte reprezentacija?

Da li je vreme da prestanemo da smatramo Portugalce za evropsku selekciju prvog reda, budući da je sve što oni imaju samo naizgled istrošeni Ronaldo i par mesara a la Pepe?

Ništa od ovoga nije pokolebalo ni igrače, a ni iskusnog selektora Fernanda Santoša. Ipak je Santoš čovek koji je odradio deset godina trenerskog posla u Grčkoj, što ga valjda čini ne kvalifikovanim nego prekvalifikovanim za suzbijanje stresnii uticaja spolja. Santoš je konačno raskrstio sa konceptom „centarfora“ i bez daljih pretenzija gurnuo Kristijana i Nanija kao tobož-napadače, a pozadi je instalirao gotovo italijansku disciplinu, i dao svojim veteranima puno poverenje. Pa nek’ i ne bude golova, ali primati ih vala – neće. Prvo je zube izlomila favorizovana Hrvatska, koje je kući posle sto dvadeset minuta jalovosti poslao džoker sa klupe Kvarežma. Zatim je na penale eliminisana Poljska, a onda su se dve glavne zvezde potrudile da drame u polufinalu protiv Velsa ipak ne bude. Ostalo je još samo finale sa domaćinom Francuskom, i prilika da se naplati onaj tragičan poraz sa samog početka naše priče.

Samo je finale imalo dramatičan uvod. Jedan grublji nego regularno start Dimitrija Pajea izbacio je Ronalda iz igre već na samom početku meča, i tako lišio Portugaliju naizgled jedinog ozbiljnijeg napadačkog oružja.

Alone in a stadium of 80,000. #PORFRA #EURO2016

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

Ipak, Kristijanov izlazak samo je dodatno osokolio već ionako dovoljno okuražene Santoševe vojnike. Pepe, taj toliko osporavani Pepe, bezgrešno je komandovao čeličnom odbranom, a rame uz rame bio mu je i taj doskora anonimni Fonte, čovek koji se na mala vrata uvukao u Premijer Ligu, ljuštio Čempionšip sa Sautemptonom i diskretno upao u reprezentaciju u zrelim igračkim godinama. Vezni red, koji je sa pozicije sidraša predvodio veteran Karvaljo, je upotpunjavao „gvozdenu zavesu“ pred golom Rui Patrisija – napred su Nani i Kvarežma povremeno pokušavali da naprave neku štetu, ali cilj je bio jasan. Ne primiti gol, pa u produžetku šta bog da.

A bog je, ispostavilo se, tog dana bio prilično raspoložen za šalu. U sedamdeset i devetom minutu Santoš je izveo mladog (i crklog) Renata Sančesa, i na njegovo mesto ubacio ono tocilo od Edera kojem smo se svi onoliko smejali pre dve godine. Ali poslednji osmeh Eder je zadržao sa sebe. U sto devetom minutu, napadač rodom iz Gvineje-Bisao primio je dodavanje Žoaa Mutinja, odbio nalete Lorana Koščelnog, i zatim iz okreta sa oko dvadeset i pet metara poslao neodbranjiv projektil u mrežu šokiranog Huga Lorisa. Potez iz udžbenika pravih fudbalskih velemajstora – potez koji je, ispostaviće se, stavio i tačku na ovo minulo evropsko prvenstvo. Portugalija je, po prvi put u svojoj istoriji, osvojila trofej u reprezentativnoj kolekciji, a Ronaldo je ostvario taj mitski het-trik koji ga je, barem ovo leto, stavio ispred Mesija. Klupski trofej, reprezentativni trofej, i namirena poreska uprava.

It's all over! @selecoesportugal have done it! #PORFRA #EURO2016

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

Nije Santoševa Portugalija ni deset posto te fudbalske lepote kojom je plenila Žoržova pre onoliko godina – ali zato jeste trijumf karaktera i organizacije. Ovaj je sastav bukvalno ovaplotio onu staru narodnu srpsku da „ne jebe lep već uporan“, i takav će i ući u istoriju. Evropsku titulu nisu doneli magični driblinzi Luiša Figa, filigranske kombinacije Rui Košte, Deka i Žoaa Pinta, te golgeterski instinkti Nunja Gomeša i Pedra Paulete. Ne, titulu su doneli požrtvovani Pepe i Fonte, neumorni Karvljao, Silva i Žoao Mario, i uporni – da, uporni – Nani i Ronaldo. Nekad su možda bili i lepi. Ali sada su isključivo bili u funkciji ove uporne, dosadne i neporažene ekipe.

I kako ne navijati za ovakve napasti? Vidite, postoji defanzivni fudbal, i postoji dosadan fudbal. To su dve različite stvari. Ja spadam, recimo, u grupu ljudi kojima definicija dosade nije organizovana defanziva kakvom su se istakli Grci 2004. ili Italijani 2006. ili Portugalci 2016. To je ipak taktički koncept koji ne može baš svako da ispoštuje, koji zahteva veliku dozu umeća i fizičke spreme, i to treba umeti vrednovati. Da gledam Juventus i Lacio kako se tuku k’o volovi u kupusu za pet kvadrata trave devedeset minuta, to mogu uvek. Da gledam gomilu manekena kako jedan drugome dodaju loptu u radijusu od pet metara, pa onda posle čitam analize kako je neki momak ostvario 99.7% uspešnosti u dodavanju što ga automatski kvalifikuje za mega-cara…ma, pucajte u mene odmah.

Tako sam nekako, posle milion godina ne osporavanja, već više neutralnosti, i ja konačno zavoleo Ronalda.

Po možda i prvi put, širem se svetu antipatični Kristijano našao u ulozi autsajdera, koji svojim prisustvom motiviše bandu srednje kvalitetnih sportista da dođu do kontinentalnog trofeja.

Uvek sam ja njega cenio izdaleka, ali sada mi je nekako baš postao i – simpatičan. Uostalom, samo pogledajte onaj klip kako hrabri Mutinja pred izvođenje penala protiv Poljske. „’Ajmo majstore, da izvedeš penal, i to najbolje što možeš. Pa ako ne prođe, ko ga jebe, nek ’ ide život!“. Od Ronalda to baš nikad nisam očekivao.

I always dream to win this title ❤️❤️❤️🔝🔝🔝👍👍

A photo posted by Cristiano Ronaldo (@cristiano) on

Uostalom, ovo leto je puno neočekivanih zapleta. Moja odluka da se ponovo posvetim ekipi koju sam na blic zavoleo 2000. i onda naprasno zaboravio je možda i najmanja neočekivana. Ako mene neko pita, titula evropskog prvaka otišla je, posle šesnaest godina čekanja, na pravu adresu. A to što je odlučujući gol uterao momak rodom iz Afrike je samo šlag na tortu i nehotični omaž nedavno upokojenom Euzebiju – najvećem biseru bivših kolonija kojem za života takva čast nije dopala.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: