Da li imate preko 18 godina?

Jednom sam video Tadića…

Reprezentativac Srbije Dušan Tadić najaktuelnija je tema čitave Evrope nakon što je odradio pravu malu simultanku na, po mnogima, najvećoj fudbalskoj pozornici na svetu – Santijago Bernabeu.

2
0

Tog leta je sve bilo čudno. Pre nego što je trebalo da krenem u srednju školu, krajem avgusta 2009. godine našao sam se u Novom Sadu. Srpska Atina je i tada imala mnogo toga da ponudi, ali mi se više od svega dopala prava superligaška „poslastica“, na stadionu Karađorđe 22. avgusta Vojvodini je gostovao Metalac. To je bio moj prvi samostalni odlazak na neku utakmicu. Sa ove vremenske distance čini mi se da smo jedini na istoku bili ja i još jedan starac koji je sve vreme vikao „Plavi, plavi“, ali biće da mi je jedino on ostao u sećanju kada su tribine u pitanju.

Na terenu je već bila nešto drugačija priča. Broj 31. Odmah sam ga zapazio jer je onako mangupski čekao po levoj strani terena da se lopta dokotrlja do njega kako bi krenuo napred. Bez nje nije želeo nigde, čak ni kada bi ga dubok glas trenera Voše Dragoslava Stepanovića žestoko opominjao da se angažuje u odbrani. Prvih pola sata nije uradio praktično ništa, činilo se da će ga do kraja meča sačuvati aut linija po kojoj se često kretao. Igrači oba tima kao da su se dogovorili da „umrtve“ prvo poluvreme i dočekaju toliko željeni odmor po vrelom letnjem danu,  ali onda je na scenu stupio 20-godišnji partibrejker. Šmekerski je primio loptu po toj levoj strani, krenuo ka uplašenom beku koji se bojažljivo vraćao unazad i uradio nešto što sam do tada gledao samo na televiziji.

Loptu je zarolao levom nogom, da bi spoljnim delom istog stopala trenutak kasnije protnuo loptu kroz noge nesrećnom čuvaru Metalca. Mislim da i dan danas mogu da čujem neobičan usklik oduševljenja prisutnih koje je spojio taj momenat magije.

Od napada na kraju nije bilo ništa, ali meni je ta minijatura momka po imenu Dušan Tadić u tom trenutku bila sve

Usledio je odmor na poluvremenu, kasnije i drugi deo susreta, no i dalje sam razmišljao o tome sa kakvom lakoćom je levonogi majstor učinio da defanzivci „Plavih“ izgledaju kao nedorasli klinci koji su upravo postali predmet sprdnje. To je bilo sve što sam video od njega pošto je nakon svega desetak minuta igre u drugom poluvremenu bio zamenjen. Ostao sam u neverici zbog takvog poteza Stepanovića, no sve mi je bilo jasno posle pogotka koji je postigao Dragan Mrđa tek nekoliko minuta po izlasku Tadića. „Kakav trenerski mag, tako se dobijaju utakmice“, pomislio sam. I pogrešio. Aktuelni trener Ajaksa Erik ten Hag može da kaže koju o tome.

Čitava planeta bruji o reprezentativcu Srbije koji je tek četvrti fudbaler u istoriji fudbala koji je u samostalnoj režiji uspeo da pokori Santijago Bernabeu. Pre njega, uradili su to samo majstori ove igre poput Ronaldinja, Lea Mesija i Tijerija Anrija. Mnogi smatraju da je ovo možda i najdominantnija igra jednog protivničkog fudbalera na stadionu Reala.

Sve je počeo već u sedmom minutu kada je Duća prošao po desnoj strani i lagano proigrao Zijeha koji je zatresao mrežu „Kraljevskog kluba“. Ono što pravi razliku između fudbalera i umetnika, ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu imali su priliku da vide u 18. minutu istog susreta. Elegantno je nekadašnji fudbaler Voše izašao iz poprilične gužve koju su napravila četvorica igrača domaće ekipe, a najgore je prošao nesrećni Kasemiro kojem je „prodao“ priuetu. Tako je Duća u istu ravan postavio jednog beka Metalca i fudbalera „Kraljevskog kluba“. Usledio je sjajan pas ka Neresu koji je pogodio gol Kurtoe.

Utakmica se zahuktala, Real krenuo u žestok kontranapad, a Ajaks je odgovor ponovo pronašao u Tadiću jer, kakva je to utakmica karijere bez pogotka? Srbin je unutar kaznenog prostora prijemom namestio loptu na levu nogu i pogodio sam ugao Realovog gola posle čega je samo trijumfalno digao ruke jer je tog trenutka postao svestan da se jedino on pita te večeri. Stvari je pokušao da zakuva Asensio svojim golom, ali je Šene neverovatnim projektilom pomrsio računicu Serhiju Ramosu koji je u svečanoj loži bio tek nemi posmatrač. O tome da je karma čudo na svojoj koži je osetio svako od nas. Sada je stigao red i na kapitena Reala.

Naravno da nikada nećemo saznati šta se po glavi Dušana Tadića motalo dok je trijumfalno podizao ruke nakon pogotka. Njegovi počeci u Bačkoj Topoli, debi za prvi tim Vojvodine, prve utakmice u reprezentaciji Srbije? Možda ipak ona čuvena rečenica nekadašnjeg selektora „Orlova“ Radovana Ćurčića iz 2016. godine kojom je ocenio spisak reprezentativaca bez njega. „Ovo je najbolje što Srbija ima“, kako to banalno zvuči nakon noći u kojoj L’Ekip dodeljuje Tadiću ocenu deset.

Desetka za desetku, vrstu koja izumire…

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: