Da li imate preko 18 godina?

Island i dalje živi bajku, nek se spreme Francuzi

Englezi su doživeli istorijsku bruku, ali rezulat nije neočekivan. Vicevi o Brexitu, pobožnost Hrvata, ples Belgije, hrabri Irci i majstorija Šaćirija su iza nas. Ispred nas još dobrog fudbala (bar se nadamo) i još neko iznenađenje (možda Island).

Ako je prva nedelja turnira bila dosadnjikava, a druga prosečna, osmina finala ispunila je sva očekivanja. Ples Belgije protiv Mađarske, nova bruka Engleza, hrabri Irci i Islanđani, te još jedan kiks inače odličnih Hrvata obeležili su prvi krug eliminacija na ovogodišnjem EP u fudbalu. Pa i jednom da pohvalimo tog dripca Platinija, jer, budimo realni, osmina finala na Euru – to je ipak isključivo njegov izum.

JEDAN DUPLI BREXIT S MNOGO LEDA, MOLIĆU

Ah, kad se setim samo kako je kasni pogodak Islanđana u mreži Austrije razveselio BBC-jeve komentatore. Narode, izbegli smo Kristijana Ronalda, idemo pravo na onu gomilu ribara, zubara, poštara, mlekadžija i učitelja! Celo se ostrvo već unapred oblizivalo razmišljajući o tome kako će samo prštati u četvrtfinalu protiv Francuza. Celo ostrvo takođe nije zaračunalo činjenicu da im je tim ipak sazdan od naduvanih zvezda sumnjivog borbenog morala (ovo je lep eufemizam za „pizdurine“, al’ okej, da ne psujemo), i da im je selektor bliži staračkom domu nego klupi u „rovu“ Albiona.

Na Francuze će, dakle, zasluženo ribari i poštari, a visoko cenjeni profesionalci iz Premijer lige će verovatno u Marbelju ili Benidorm na po turu ’ladnog.

A krenulo je sasvim lepo. Rahim Sterling, koji u svojim najboljim danima ponekad podseti na Miloša Krasića – krilni igrač koji trči 100m kao Jusein Bolt i ima tehniku lošije obrađenog orahovog drveta, izmuvao je penal. Kapiten Runi je uzeo odgovornost i pogodio, 1-0 za Engleze, i sigurno je to bila najava islandskog debakla. Al’ ne lezi vraže, već u sledećem napadu Island dobija aut duboko u engleskoj teritoriji s desna, iz tog auta Aron Gunarson ubacuje u šesnaest, Kari Arnason glavom prosleđuje na Ragnara Sigurdsona, koji sam k’o duh na metar od Džoa Harta izjednačuje. Au Englezi, šta ćemo sada?

⚽ 😍 #ENGISL #EURO2016

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

Dok su Englezi pokušavali da se dogovore kako da zakolju prase, jer iz njihove perspektive do Francuske su ih delile samo formalnosti, prase je uzelo nož i okrenulo se na domaćina. Sitan vez je započeo Gilfi Sigurdson, lopta se par dodavanja kasnije obrela kod Kolbejna Sigtorsona, ovaj je tukao nisko u levi ugao Hartovog gola – dobri Džo se ispružio, imao loptu na ruci, ali je onda i ispustio. Dva jedan vodi Island. Ma dobro, šta sada, posustaće šoferi i kondukteri. Ugaziće ih moćni premijerligaši. Zar ne?

To je bilo, dakle, u osamnaestom minutu – do devedesetog, Engleska je imala možda…dve šanse, a Island je imao još recimo dva zicera. Poslednji zvižduk poslao je engleske novinare u apsolutnu apatiju, legenda Arsenala Jan Rajt je gotovo plačnim glasom u studiju ITV-a govorio o istorijskoj bruci, a Twitter je eksplodirao sa Brexit vicevima koji su povezivali političku i sportsku realnost Engleske.

Istorijska bruka? Definitivno. Neočekivan rezultat? Ma kakvi.

Ko već neko vreme prati engleski reprezentativni fudbal, zna da ovde nema govora o nekom velikom iznenađenju. Roj Hodžson, u neko prošlo vreme stručnjak solidnog znanja, bezuspešno je šest godina ljuštio patku pokušavajući da nauči Engleze kontinentalnom stilu i nije mu pošlo za rukom. Njegova rigidna 4-3-3 formacija, u kojoj je već spomenuti Sterling igrao levo krilo koje se udriblava u korner zastavicu, a Danijel Staridž neobjašnjivo traćio vreme po desnom boku, nikako nije nalazila put do tuđih mreža. Hari Kejn, čovek koji je u poslednje dve sezone u 72 ligaške utakmice postigao 46 golova, delovao je kao da te noći prvi put vidi loptu – zbunjen ulogom „sidraša“ za koju nije stvoren, Kejn je besciljno lutao oko šesnaesterca Islanđana, a dodatno opterećenje bila je Hodžsonova odluka da baš on izvodi većinu prekida. Kapiten Vejn Runi, igrajući na sredini terena, nije umeo da poveže tri pismena dodavanja, a odbrana na čelu sa Garijem Kejhilom i Krisom Smolingom je još jednom pokazala da je u međunarodnim vodama ipak neki drugi fudbal i da nije dovoljno samo visiti nad svojim čovekom i čekati da on izgubi loptu.

Word from the wise… #ENGISL #EURO2016

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

Svašta mi ovde možemo nabaciti na pleća mučenom Hodžsonu – formacija, insistiranje na Kejnu i Runiju, negiranje Milnera, čoveka koji je možda jedino prirodno krilo u toj selekciji, nauštrb indijanaca kakav je Sterling – ali kada sve to stavimo po strani, ostaje bolna činjenica da Engleze uopšte nije zanimalo da igraju fudbal. Oni prosto nisu zapinjali. Vreme je sve više odmicalo, a „tri lava“ nisu stigli nijednom da riknu. Ulazak Vardija i u finišu Rašforda dodao je dozu urgentnosti, ali sve je to bilo nedovoljno. Island je još u startu naglasio da ih sve ovo ne zanima. Oni su imali svoj ratni plan, i izgurali su ga do kraja. A Englezi? Englezi su poslednji znak sudije dočekali na travnjaku zureći u reflektore u neverici. Zar ovi da nas izbace?

Pre dve godine, FS Engleske je progledao Hodžsonu kroz prste i pustio ga da odradi još jedan turnirski ciklus. To se ispostavila kao loša odluka, i sada se treba okrenuti novim rešenjima. Ikona reprezentacije i engleskog fudbala devedesetih, Alan Širer, jasno je istakao svoju kandidaturu za upražnjeno mesto na klupi – ako je suditi po Širerovoj kratkoj trenerskoj karijeri, kao i nivoom elokvencije i analize koju prikazuje u televizijskom studiju (prijave tipa „kažem vam, da bi ste dali gol, morate šutnuti na gol“), bilo bi ovo u najmanju ruku izuzetno ezoterično rešenje. Nešto realnija opcija je Garet Sautgejt, koji već neko vreme sa uspehom vodi omladince, ali recite sad vi meni, kad kažem „Garet Sautgejt“, na šta vi prvo pomislite? Na uspešnog trenera mlađih selekcija ili na bilmeza koji je tukao pravo u Andreasa Kepkea pre dvajes’ leta? Kako li će ih tek taj čovek motivisati…ja bih, lično, opet doveo nekog stranca. Ovaj put Holanđanina. Uostalom, kada su Englezi poslednji put doveli „lalu“ na visoku državnu poziciju, stvar i nije toliko loše prošla.

A Island? Island i dalje živi bajku. Nek’ se spreme galski petlovi, jerbo vikinški drakar još uvek stoji ukotvljen negde kod Normandije. Pritom, ne deluje mi da se posadi žuri.

THUN-DER-CLAP! 👏 #ISL #Iceland

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

TU NEMA BOGA, NEMA PRAVDE

„Bog nije hteo“, govorio je rezignirani Domagoj Vida, „da idemo dalje“. Dobro ste, dakle, ovo razumeli – hrvatski je ćorak protiv Portugala bio ne rezultat svetovnih, fudbalskih stvari, kakvi su recimo promašeni ziceri već spomenutog Vide i nemogućnost kreiranja suvislog napada tokom 120 minuta, ili možda sveopšte sterilnosti kojom Čačićeva Hrvatska često ume da pleni. Ne, svevišnji je lično tu umešao prste i skrenuo svojeg omiljenog podanika – hrvatsku nogometnu reprezentaciju – dalje od četvrtfinala. A znate i sami da se o božijem ne raspravlja, jer čudni su putevi gospodnji. Juče tučeš Španiju, danas te izbaci Portugal, to je ipak nešto najnormalnije na svetu.

Gol Rikarda Kvarežme, proistekao iz otprilike jedine šanse koju je Portugal iskreirao tokom celog meča, poslao je „kockaste“ nazad put lijepe njihove, i tako zatvorio još jedno poglavlje u hrvatskoj fudbalskoj verziji literarnog klasika po imenu „velika iščekivanja“. Pre osam godina, dželat je bio Semih Šenturk. A pre neki dan, pomalo zaboravljeni Kvarežma, danas tridesetdvogodišnjak koji je u nekom drugom životu bio i igrač Barselone i Intera.

Sempre juntos 🙏🙏🙏🙏

A photo posted by Ricardo Quaresma (@ricardoquaresmaoficial) on

Imali su Hrvati ponovo ovde sve na tanjiru. Lakši deo žreba, koji ih je moguće uparivao sa Belgijom u polufinalu, te primamljivu opciju na finalni meč. Igrače u dobroj formi, koji su u svetskom stilu osudili Španiju na, ispostaviće se, rani let kući. Ali, imali su i jednog Antu Čačića, čoveka koji је minulih deset godina trenirao Inter (iz Zaprešića), Lokomotivu (alias Dinamo B), Radnik Sesvete, Maribor i Slaven. Javna je tajna da je Čačić došao do selektorskog zaduženja na osnovu činjenice da je bliski prijatelj maksimirskog šerifa Zdravka Mamića, ali to ovde možda i nije najgora stvar. Najgore je što je Čačić verovatno poslednji izdanak neke retrogradne SFRJ škole fudbala, čovek koji je toliko zaljubljen u nule i minus golove da nekako ne uspeva da primeti da mu u timu igraju likovi koji vrede više nego ceo izvoz republike Hrvatske u kalendarskoj godini.

Protiv Portugala, Čačić je misteriozno ponovo ukazao poverenje Marcelu Brozoviću i Mariju Mandžukiću, uprkos činjenici da su Marko Pjaca i Nikola Kalinić urnisali Špance tek par dana ranije – Mandžo je očekivano posle šezdesetog minuta disao na škrge, dodatno iznuren agresivnim presingom Portugalaca, dok je striktna markacija nad Lukom Modrićem isekla i ono malo kreativnih nota što su Hrvati stigli da odsviraju. Stari vuk Fernando Santoš je strpljivo čekao svoju šansu, i dočekao je posle 117. minuta – na konferenciji za medije posle meča, Čačić je novinarima natenane objašnjavao kako je njegov tim kontrolisao tempo i igru, dok se verovatno cela sala uzdržavala da ne umre od smeha. „Bili smo bolji, ali jebiga“, ta čuvena fudbalska mudrost koja se ukorenila na Balkanu i nikako da je neko iščupa iz zemlje.

I tako, umesto slavoluka na trgu Bana Jelačića i parade od Plesa do Zagreba, pred Hrvatima je još jedno sparno fudbalsko leto gde se sumiraju izgubljene ambicije i prebrojavaju alternativni scenariji.

Čačić je brže-bolje skrenuo diskusiju na kvalifikacije za SP u Rusiji, što je samo prizvalo podsmeh domaćih medija. Kakva bre Rusija rođače, da pevaš ako preživiš do septembra…jedini se osmeh možda može pronaći u domu Mamića, gde novi kvalifikacioni ciklus predstavlja još jednu šansu da se Dinamovim klincima malo nabije cena uz par reprezentativnih nastupa protiv npr. Malte i Farana, pa da se onda lepo prodaju za debele novce (uz masan procenat za stričeka Zdravka, razume se).

A možda do 2018 i bog bude bolje volje. Pitajte Vidu, on ima direktnu liniju sa njime.

GROF OD MONTE ČELZIJA

Ide priča da su engleski novinari pitali italijanske kolege, jel’te, a kakav vam je ovaj Konte? Jedan Italijan je spremno odgovorio „ma on je apsolutni ludak – ali mi ga obožavamo“. Svi mi koji smo gledali italijanski fudbal krajem devedesetih dobro pamtimo da je barem dve godine dana Juventus, kad je tesno, rešavao utakmice golovima Kontea u zaustavnom vremenu – Konteova Italija stvari baca na „led“ mnogo ranije, a još jedan primer imali smo u meču sa Špancima.

Kakav je to samo taktički minjon bila ta utakmica. Italijani, u svojem najboljem izdanju, su stegli Špance u svoj gvozdeni stisak, i dok su ovi pokušavali da se iskobeljaju, već je bilo 1-0 za „azure“. Na kraju je Gracijano Pele ubacio i zasluženi drugi gol, de facto obrisao Španiju sa spiska bitnih faktora u svetskom fudbalu (barem neko vreme), i produžio svoj selektoru mandat koji traje bukvalno do ispadanja, jer posle on, kao što već znate, preuzima londonski Čelzi.

Moramo ovde malo i opevati ovu relativno anonimnu italijansku reprezentaciju. Ta imena, kakva su Parolo, Florenci, Đakerini, prepoznaju još samo retki preostali kalčo-savanti. Prvi centarfor, već pominjani Pele, je najveći trag ostavio u holandskom i engleskom klupskom fudbalu. A drugi, Eder, čovek koji kad pruži korak razvija od nula do sto u tri i po sekunde, je naturalizovani Brazilac. Jedina poveznica sa nekada velikim italijanskim timovima je logično golmanska legenda Điđi Bufon, koji je toliko mator da svi mi pamtimo kako smo ga u menadžeru kasnih devedesetih dovodili iz Parme za prosečne pare (a ako pukne taj transfer, uvek imate Sebastijana Freja kao rezervu. Isto iz Parme).

Nema dakle Bađa, Vijerija i Totija. Al’ ima Kontea. I on vrlo, vrlo zna šta radi. U sledećoj rundi čeka Nemačka, ekipa čiju meru Italijani tradicionalno imaju već jako, jako dugo. Hoće li „grof“ nastaviti niz svojih prethodnika? Saznaćemo u subotu uveče.

LET ZMAJEVA, POMFRIT S MAJONEZOM I OSTALE DELICIJE

U jednoj od najuzbudljivih utakmica osmine finala, Belgija je konačno pokazala sav napadački potencijal i smestila hrabrim Mađarima četiri komada, overivši tako plasman među najboljih osam. Mora se ovde i nekako spomenuti činjenica da su komšije vrlo dugo bile u igri, te da ih je Belgija uspela u potpunosti slomiti tek u poslednjih dvadesetak minuta, ali bože moj – pamtimo pre svega konačno dobru rolu Azara, kao i salto proslavu rezerviste Mičua Bačuaija posle postizanja pogotka.

Catch me if you can #EURO2016 #Hazard

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

Ako je susret Belgije i Mađarske bio zanimljiv, dvoboj Velšana i Severne Irske odneo je epitet najdosadnijeg u osmini finala. Mučenje je prekinuto u 75. minutu autogolom Mekolija, pa će Vels imati priliku da se bori za polufinale. Protivnik je doduše Belgija, te ne treba previše očekivati. Ali kao što smo već više puta rekli, lud je onaj koji potcenjuje Bejla – već je par puta pokazao da je sve bliže golu od pola terena u dometu njegovog slobodnjaka.

U preostalim mečevima, Irska je bila na pragu iznenađenja, dok se početkom drugog poluvremena nije probudio Antoan Grizman i sa dva gola sahranio nade „detelinaša“.

He likes big boots and he cannot lie. #EURO2016

A photo posted by UEFA EURO 2016 (@uefaeuro) on

Poljska je izbacila Alb…pardon, Švajcarsku posle boljeg izvođenja penala, a Nemačka je rutinski isprašila Slovake sa 3-0, uz promašen penal Ezila jer tako su u mogućnosti.

GOL TURNIRA, PART…kako god se kaže „treći“ na francuskom

Definitivno makazice kosovskog božura (c. Stari) Džerdana Šaćirija – kakva majstorija!

JOŠ JEDNA NEDELJA I TITULA

Brojimo sitno do finala, koje se igra u nedelju 10. jula u Parizu, tj. u Sen-Deniju. Parovi četvrtfinala su već poznati, a kad sutra budete čitali ovaj tekst, znaćete i je li prvi polufinalista Poljska ili Portugal. Dalje imamo Nemce i Italijane (derbi četvrtfinala), Belgiju i Vels, te Francusku i Island. Prognoze ispaljujte u komentarima, rad sam ih čuti. Do sledećeg petka!

This man changed his tattoo 😂😂😂

A photo posted by Football ¤ Soccer ¤ 64k (@football.world) on

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: