Da li imate preko 18 godina?

Il Grande Torino – tragedija koja je obeležila posleratnu Italiju

Jedna od najvećih ekipa koja se ikada pojavila na Apeninima bila je jača od svakog protivnika na terenu, usput predstavljala avangardu koja će nas pažljivim osmatranjem dovesti sve do Pepa Gvardiole, ali od sudbine se nije moglo pobeći.

0
0

Svaka decenija u italijanskom fudbalu posebno je obeležena dominacijom jednog tima. U tekućoj dekadi to je svakako Juventus čije je temelje postavio Antonio Konte, a kraj hegemonije „Stare dame“ se ne nazire. Prethodnu deceniju obeležio je Inter koji je najviše profitirao od Kalčopolija i pod vođstvom Roberta Manćinija osvojio četiri Skudeta, da bi Žoze Murinjo sve to začinio osvajanjem Triplete (prvenstvo, Kup i Liga šampiona). Devedesetih godina prošlog veka Milan je bio taj koji je ostao upamćen kao legendarni tim sa Apenina, a svoju slavio je krunisao osvajanjem dve titule prvaka Evrope. Naravno, u pitanju su bili regularni, mirnodopski uslovi, ali možete samo da zamislite koliko bi bilo teško da ovi timovi dominirali za vreme najvećih svetskih sukoba. U fašističkoj Italiji za vreme Drugog svetskog rata imali smo takav klub, a ovo je upravo priča o Torinu – ekipi koja je uspela da preživi najveći sukob u istoriji čovečanstva, ali ne i avionsku nesreću. No, početak priče nas vraća u 1939. godinu. 

Torino je važio za jedan od najvećih italijanskih klubova i pre početka Drugog svetskog rata pošto su popularni „Bikovi“ osvojili svoj prvi Skudeto 1927. godine i etablirali se među značajne fudbalske faktore na Apeninima. Tokom tridesetih godina 20. veka klub sa severa Italije je postao prosečna ekipa sa tek povremenim bljescima, ali čitavu agoniju okončao je ugledni industrijalista Ferućo Novo.

Ne previše talentovan za fudbal i bez dobre perspektive, Novo je uvideo način da pomogne klubu iz svog rodnog grada pošto je u međuvremenu postao izuzetno bogat industrijalista. On je postao predsednik kluba 1939. godine što se označava kao početak stvaranja nečega što će u istoriji ostati upamćeno kao „Il Grande Torino“, mnogi smatraju i najveća italijanska ekipa u istoriji Serije A.  Njegov prvi korak bio je da reorganizuje strukturu kluba po ugledu na engleski model što mu je savetovao legendarni trener Viktorio Pozo, dvostruki prvak sveta sa Italijom. Novo je angažovao Ernesta Erbštajna kao tehničkog direktora ekipe, ali je Mađar morao da radi inkognito jer biti Jevrej u Musolinijevoj Italiji nije bilo nimalo prijatno.

Prvi deo slagalice Velikog Torina bio je Franko Osoloa, omaleno hitronogo levo krilo kojeg je Novo lično doveo iz Varezea, a prvom čoveku Torineza išlo je u prilog i to što je Duče dozvolio fudbalerima da izbegnu odlazak na front jer je smatrao da su „fudbaleri važniji za Italiju na terenu, nego na ratištu“. U takvim okolnostima, klub nije uspevao da osvoji titulu sve do 1943, ali je dve godine ranije napravljen temelj za ekipu koja će dominirati italijanskim fudbalom vrlo uskoro. U klub su stigli Feraris, Menti, Bodoira, Borel, a posebno je bio upečatljiv dolazak Giljelma Gabeta kojeg je gradski rival Juventus odbacio kao nepotrebnog.

Torino je uspeo da dovede i tandem iz Venecije koji će se kasnije ispostaviti kao ključni deo čitave priče – sjajni plejmejker i kasnije kapiten „Bikova“ Valentino Macola i hitronogo desno krilo Ecio Loik. A onda je usledila apsolutna dominacija na Apeninima. U sezoni 1942-43, Torino je jako teško stigao do titule prvaka Italije pošto je veliko iznenađenje Livorno osvojio tek bod manje od njih (tada je pobeda vredela dva boda, a remi jedan). Zatim je usledila dvogodišnja pauza zbog Drugog svetskog rata kada je u Italiji sve stalo jer je bilo jasno da će izgubiti rat, a Torino je to znao da iskoristi jer je uspeo da odbrani titulu u prvoj posleratnoj sezoni 1945-46. Pobegli su „Neroazurima“ tri boda, a ono pravo je usledilo u naredne dve sezone. U proširenoj Seriji A sa 20 klubova, Torinezi su bili apsolutno dominantni pošto su ubedljivo osvojili treći Skudeto zaredom sa deset bodova prednost u odnosu na gradskog rivala Juventus. Sve to sa sistemom u kojem pobeda vredi dva boda… Šta tek reći za sezonu 1947-48, uz tek četiri poraza još jednom su pokazali da su neprikosnoveni u Italiji. Milan, Juventus i Trst su sa 16 bodova manje od „Bikova“ mogli tek da popune preostala tri mesta na vrhu lestvice. Bilo je očito da se nešto čudno dešava, a tajna je bila na terenu.

Predratna Italija je osvojila dve titule prvaka sveta, mnogi će osporavati ovu prvu, ali činjenica je da su „Azuri“ pod selektorom Viktorijom Pocom bili veoma uspešni sa popularnim „metodom“, pretečom katenaća. I upravo je Poco bio taj koji je nagovorio prvog čoveka Torina Nova da promeni nešto u svom timu što je direktor Erbštajn sa zadovoljstvom uradio. Klub se ugledao na Arsenal Herberta Čepmena koji je novom formacijom „WM“ (poznat i kao „sistema“) napravio savršen temelj za onu prvu šampionsku generaciju Brazila koja je to kasnije modifikovala u 4-2-4. Sistem je preko holandskog totalnog fudbala evoluirao u ono što možemo videti danas u ekipi Mančester sitija Pepa Gvardiole. Kratka i brza dodavanja, rotacije u toku utakmice i čuven povik Valentina Macole „Andiamo!“ uz obavezno podizanje rukava bili su jasan znak da gledate najbolji evropski fudbal u tom trenutku.. Torino je zaista bio ispred svog vremena čemu je svedočio i legendarni fudbaler Rome Amadeo Amadei.

Grande Torino je bio apsolutno ispred svog vremena.

Erbštajnu nije bilo bitno da igrači imaju svoj fiksnu poziciju već su imali slobodu da se kreću čitavim terenom. Tako nešto smo videli od Brazila tek deset godina kasnije, da bi Holanđani 70-ih godina u potpunosti usvojili taj koncept. Fudbaleri Torina su tehnički bili veoma nadareni, mogu da kažem da je to bila najbolja ekipa koja sam ikada video u Italiji“, istakao je Amadei koji je bio reprezentativni saigrač sa većinom igrača iz te generacije Torina. Temelj posleratnih „Azura“ bili su upravo višestruki prvaci Italije. Na jednom meču 1947. godine  protiv moćne Mađarske koju su Italijani dobili sa 3:2, a svi fudbaleri u polju bili su iz Torina…

Sezona 1948-49 donela je puno uzbuđenja na Apeninima, ali ne i kada je u pitanju borba za titulu. Pet kola pre kraja šampionata, „Bikovi“ su imali pet bodova prednosti nad Interom uz međusobni susret koji ih je čekao. Lider ekipe Valentino Macola imao je poseban motiv na toj utakmici jer u slučaju da izbegnu poraz, dogovor sa upravo je bio da otputuju u Lisabon kako bi igrali na oproštajnom meču fudbalera Benfike Žozea Fereira koji je bio Macolin veoma dobar prijatelj. U Milanu je bilo 0:0, pa su se Torinezi odmah nakon meča spremali za put za Portugal. Poslednji meč Grande Torina bio je poraz od 4:3 u revijalnom meču 3. maja 1949. godine, ali on što je odredilo tragičnu sudbinu svih uslediće dan kasnije.

Avion model Fiat G.212 poleteo je sa aerodroma u Lisabonu u 9.40, pilot je bio iskusni Meroni koji je sleteo u Barselonu u 13 sati kako bi dopunio rezervoar. Sve je išlo po planu dok avion nije stigao na pola sata od Torina, tada je pilot shvatio da je u problemu jer je vreme bilo veoma loše zbog magle. Oblaci su se spustili maltene do zemlje, uz obilne padavine, jak vetar i vidljivost od svega 40 metara bilo je jako teško izmanevrisati avion koji se bližio brdu Superga. Neka istraživanja su pokazala da je zakazala tehnika u avionu jer su svi u pilotskoj kabini bili uvereni da su bili na dve hiljade metara nadmorske visine. Kada je avion osetio udar u zadnju stranu bazilike bilo je prekasno jer je svaki od 31 putnika u njemu bio mrtav na licu mesta. Odmah nakon velikog udara, kolone ljudi su se sjatile kako bi videli šta se dešava, a prizor nije bio nimalo prijatan. Najjeziviji deo posla imao je Viktorio Poco koji je nakon trenerske karijere radio kao novinar u Torinu. Morao je da pomogne policiji da identifikuje ugljenisana tela 18 igrača, nekoliko članova stručnog štaba i trojice novinara od kojih je i osnivač čuvenog Tutosporta Renato Kasalbore. Možete samo da zamislite tugu porodice desnog beka Torina Alda Balarina koji je jedva namolio čelnike kluba da u Portugal povede i svog mlađeg brata koji je u to vreme bio treći golman prve ekipe. Nije ni mogao da zna da ga je poveo u smrt. Odmah nakon tragedije, Fudbalski savez Italije dodelio je Torinu Skudeto, a četiri preostale utakmice u prvenstvu odigrali su omladinci tog kluba. Protivnici su se solidarisali i načinili isti korak.

Nesreća nije naškodila samo italijanskom fudbalu, već i posleratnom društvu na Apeninima generalno. Kažu da je Nemačka svoje nacističko nasleđe odbacila u Bernu 1954. godine kada su „Panceri“ postali prvaci sveta, a upravo je to ono što je nedostajalo Italijanima godinama nakon Drugog svetskog rata. Posleratni Torino je predstavljao neku novu, modernu i tolerantnu Italiju koja je želela da ostavi svoju fašističku i musolinijevsku prošlost iza sebe. Koliko je ovaj tim bio i više od fudbalskog tima pokazuje i to da se na povorci kroz čitav Torino sjatilo preko pola miliona ljudi iz čitave zemlje kako bi odali poslednji počast najvećoj generaciji „Bikova“ koju je ovaj tim ikada imao.

Ferućo Novo nije bio u tom avionu, a godinu dana kasnije je poveo delegaciju reprezentacije Italije na Mundijal u Brazil. Niko se nije usudio ići avionom, pa je putovanje brodom potrajalo dve nedelje. Ispali su odmah nakon prve utakmice.

Kažu da je prvi čovek Torina bio jedan od zagovornika evropskog takmičenja koje će se i formirati 1955. godine pod nazivom Kup evropskih šampiona. Shvatio je Italijan da su Apenini pretesni za tako veliku ekipu kakvu je on vodio, te da bi mogao da postane i evropski velikan. Sve je išlo u prilog tome, igrači su bili u svojim najboljim godinama i nema sumnje da bi predstavljali veliku konkurenciju Realu koji je osvojio prvih pet titula prvaka Evrope. Da nije bilo tragedije u Supergi tog kobnog 4. maja 1949. godine, mnogi veruju da bi se istorija evropskog fudbala malo drugačije pisala…

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: